Početna strana > Rubrike > Politički život > Očajem protiv kapitalizma
Politički život

Očajem protiv kapitalizma

PDF Štampa El. pošta
Vladan Milanko   
ponedeljak, 18. maj 2009.
Predsednik udruženja radnika jedne firme sebi je odsekao prst, radnici neke druge firme masovno štrajku glađu, dok se radnici iz neke treće firme masovno okupljaju u samom centru glavnoga grada i blokiraju saobraćaj. Iz svega ovoga, moglo bi se zaključiti da se stanje u Srbiji, ubrzanim korakom, konačno, kreće ka normalizaciji.

Naime, suviše su dugo radnici u Srbiji bili nevidljivi. Ni radnici, niti niža klasa (koju, izvesno je, čine radnici, ali ne samo radnici), – pa ima tome skoro dvadeset godina – ne samo da se ne pojavljuju, već ih se uglavnom sakriva, kao da ne postoje. Oni rade, a da se ostali pretvaraju da ne znaju šta je to što radi. Ili, oni više ne rade (zahvaljujući, prvo, sankcijama, pa onda i privatizaciji koja, brže bolje, donosi sa sobom tehnološki višak i slična čudesa kojima se rad prikazuje kao nepotreban, ili pak sankcijama i privatizaciji koja je tekla uporedo ili je čak prethodila sankcijama), a svi ostali se prave kao da nikad niko ni nije radio.

Rad je (pogotovo fizički), kaže se, ne samo izlišan u modernom (evropskom) svetu, već ga se čak treba stideti. Pa se onda treba stideti i onih koji rade. Jer, kako se kaže, stvar je u tome da se neko popne što više, da bude snalažljiv, da ne odustaje, da bude pobednik, da pobedi onog drugog, da pobedi sve. A ovi što rade, pa, oni su odustali od međusobne borbe zarad nekog mitskog kolektiva, i zato treba da se stide i da očajavaju. I – oni stvarno očajavaju. Eto, reklo im se da očajavaju, i oni sad to i rade.

Pitanje je samo, kako zajednica može da podnese – i da li može, a reklo bi se da ne može – da podnese njihov očaj. U talasima okeana pobednika, snalažljivih, upornih, bezobzirnih, individualnih, neponovljivih, koji svakodnevno zapljuskuju sve pore društva, najednom se pojavljuju ovi očajnici, kojima je toliko dugo bilo uskraćivano ikakvo pojavljivanje. Dok su radili, drugi su se pravili da ni rad niti oni koji rade ne postoje, pa nije ni čudo što su oni ostali nezahvaćeni inače na sve strane raširenom ideologijom pobedništva, osvajaštva, individualizma, itd. Tu izolaciju okrenuli su u svoju korist. Pa kad se onda pojave putem protesta ili preko činova samopovređivanja, čitavo „društvo“ (jer društvom se smatra samo viša klasa) se nad takvim njihovim pojavljivanjem zgražava.

A nije da je trebalo – a ruku na srce, nije ni moglo – drukčije. Klasni rascep se sakrivao, pravilo se da on ne postoji, onako kako se, inače, u psihoanalizi rad nesvesnog obavlja daleko od pogleda svesti. Viša klasa („svest“) ne samo da ne vidi, već i ne može da vidi nižu klasu („rad nesvesnog“).

Ali, nešto je drugo kad viša klasa zna da, iako je ovo van domašaja njenog pogleda, to ipak postoji i radi, a drugo je kad se pravi da ovoga naprosto nema. Kad se pravi da ovoga prosto nema, onda nema druge do da sve ovo što je potiskivano izbije u eruptivnim naletima, kao što sada izbija. Opet, kao sa simptomom u psihoanalizi, koji označava povratak potisnutog. A simptom, kad se jednom pojavi, samo biva jačim; ne staje, ne umiruje se.

Pa se onda stvari zaoštravaju, i ne mogu da prestanu da se zaoštravaju. Tek ćemo videti šta će jedan takav pokušaj pacifikacije nezadovoljstva niže klase, kao što je skorašnje naređenje policiji da demonstrante smeštaju na neko mesto za demonstriranje sa kog nikom neće smetati (što, naravno, obezvređuje smisao i efekat svake demonstracije) donese za sobom.[1] Jer, tako nešto samo jača jaz između klasa, a sa jačanjem tog jaza sukobi mogu samo da eskaliraju, i ništa više. Ovo je, opet, ništa drugo do pokušaj da ono što se do sada sakrivalo, sakrije još malo. Ali je taj pokušaj osuđen na neuspeh budući da samo pothranjuje nezadovoljstvo.

Glavni argument kojim se opravdava pokušaj sakrivanja jeste da nije lepo videti ove koji štrajkuju, da oni svojim očajem demorališu ostale (kao da smo inače svi ovde vrlo visokoga morala), pa na kraju, i da su ovi očajnici, u svome očaju, opasni po sebe ali i po druge, pa je zato najuputnije držati ih pod kontrolom. A ovo poslednje je ono najgore, kad se masa ne samo kupuje već se još i kupi jednom najgorom buržoaskom pričom o samoodržanju, o svetosti samoga sebe. Mislim, u čemu je problem? Čovek koji je sebi odsekao prst neće ovaj i ovakav poredak. On ne pristaje na norme ovakvog društva, „društva pobednika“. On ne želi svetost samoga sebe i slične ljigavštine kojima te uče danas na svakom koraku. On je sebi odsekao prst u znak protesta zbog nepravde koja je počinjena ne (samo) njemu. Njemu se, dakle, ne vredi obraćati, zgroženo, s pitanjem kako je mogao sebi da uradi tako nešto? On, pre svega, ne stavlja sebe ispred drugova sa kojima je radio. Drugo, on je dosledno sproveo logiku štrajka. U štrajku, odbija se da se radi pod bilo kojim uslovima osim pod onima koji su radnicima prihvatljivi, s naglaskom na ovo da se odbija rad. To je smisao štrajka, odbiti da radiš kao da si nečije oruđe. Šta je onda doslednije od toga nego štrajk proširiti na jedan takav čin kao što je samopovređivanje? Čin, u kom se radikalno stavlja do znanja da se odbija da se bude nečije oruđe. Ako sebi odsečeš prst pokazao si da si krajnje ozbiljan kada kažeš da nećeš da radiš pod neprihvatljivim uslovima. I niko tu više ne može ni da pomisli da će nekim pustim pričama da te nasamari da se predomisliš. Jer, tu više nema povratka.

Da su radnici prosto napali poslodavce, reklo bi se „vidi, rulja koju treba sankcionisati zakonom!“ Ovako, sa napadom na sebe staje se iznad logike ovog i ovakvog društva i njegovih zakona, i jasno se ovakvom poretku govori da se na njega i na njegove norme i zahteve ne pristaje. U tome je veličina čina Zorana Bulatovića, radnika koji je sebi odsekao prst. A oni koji zgroženo o tome govore treba da se zapitaju ko i šta zapravo govori kroz njihov govor. A treba i da uvide koliko je taj i takav njihov govor neprimeren kad je u pitanju jedan takav čin, čin u kom se ne pristaje na argumente koji svi redom za osnovu imaju sebičnost. Čin Zorana Bulatovića ima iza sebe drugu logiku, kolektivnu, koja ni u jednoj tački ne sreće onaj govor o sebi i svome napretku i svome boljitku i bilo šta tome slično. Kapitalizam, sa aksiomom sebičnosti koja vodi ka opštem dobru, prosto ne važi kad je u pitanju kolektiv, niti važi kad je u pitanju sama suprotnost sebičnosti, suprotnost kao što je samopovređivanje, samožrtvovanje, a nikako samousavršavanje, briga o sebi itd. Druga su merila vrednosti u pitanju. U pitanju su merila vrednosti koja su radikalno drukčija od onih kojima nas uče, i zato je njihovo pojavljivanje doživljeno kao radikalno, nerazumljivo, ekscesivno. A ne može a da ne bude ekscesivno, budući da se u tom pojavljivanju nadilazi ovo što je ustaljeno, a što, očigledno, takvo kakvo je, jeste i neodrživo, jer ne uspeva da izađe na kraj sa klasnim rascepom. Zato sam na početku rekao da se stvari normalizuju, jer je konačno jasno da je problem u našem društvu klasni i da je to i do sada bio osnovni problem, ali da se tek sada to jasno vidi.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner