Okrunimo klipove - ili komentari na dvadeset tačaka Inicijative za spas Srbije

U želji da aktivnije doprinesem ovom radnom dokumentu, sa kojim se u potpunosti slažem i podržavam ideje koje on zastupa, ponudio sam redakciji NSPM ovaj tekst sa predlogom da ga objave, i time otklone neke nedoumice, koje je on kod dela javnosti izazvao.

Naime, ispostavilo se da „Inicijativu...“ ne osporavaju samo oni protiv kojih je usmerena, već i jedan deo patriotske javnosti, delimično i sa pravom sumnjičav o poreklu i intencijama ovih predloga; svi znamo šta nam se sve dešavalo poslednje dve decenije, tako da je taj strah od još jedne obmane više nego opravdan, pa  i razumljiv.

Pokušaću ovim dodatnim objašnjenjima da bar nekima od njih ponudim svoj ugao posmatranja, kao neko ko nije učestvovao u njihovom sastavljanju, a isto tako da i sam (sebi!) dublje objasnim zašto sam se tako decidno izjasnio sa podrškom, kakvu nisam dao nikome i ničemu u protekle, a pomenute 2 decenije...

1. da se o najvažnijim državnim pitanjima od značaja za sve građane odlučuje neposredno demokratski, a ne unutar uskih interesnih i oligarhijskih grupa;

*Ovom tačkom onemogućilo bi se izmeštanje prava odlučivanja o pitanjima od opšte-državnog i nacionalnog značaja iz „ruku“ građana i naroda, što je postalo manir poslednjih nekoliko režima; svi smo videli kako se donose odluke za koje je potpuno jasno da su protiv stavova javnog mnjenja (ili su bar- sporne), ali se zloupotrebe nastavljaju (kandidatura u EU, saradnja sa haškim tribunalom, partnerstvo za mir, članstvo u NATO itd).

Predlog- To bi se moglo regulisati obavezom npr. 2/3 većine u Skupštini, za takve odluke. Ukoliko je nije moguće, sprovesti- referendum...

2. što hitnije raspisivanje referenduma o pristupanju EU i NATO (sa zabranom ponovnog raspisivanja u roku od 10 godina) uz obavezu svih državnih institucija da se striktno pridržavaju i rade na primeni tih odluka kakve god one bile;

*Prvi deo rečenice je logičan sled iz prve tačke Inicijative; svi znamo kako se „na mala vrata“ sprovode odluke od ogromnog značaja za celokupno stanovništvo države, iako je podrška takvim koracima više nego sumnjiva.  Što se tiče obaveze striktnog pridržavanja referendumske odluke- jasno je da je intencija predlagača jedna bolje determinisana politika ponašanja države, bez stalnih promena kursa, kad god se promeni sastav Vlade. Stalnim promenama smera pričinjava se nemerljiva šteta državnim i nacionalnim interesima, te je cilj i smisao ove tačke je da se ta praksa zaustavi, i konačno definiše neki jasniji politički pravac kretanja i delanja Srbije, kao države.

3. unošenje u krivični zakon kaznenih odredbi protiv propagiranja secesionizma, rasparčavanja, izdaje ili okupacije zemlje, kao i o vređanju dostojanstva zemlje i nacionalne časti;

*Iako za to ne postoje (ili bar mi ne znamo za njih) dokazi da su neke političke partije i pokreti formirani sa jednom jedinom namerom- da se i na taj način potpomogne komadanje Srbije za interese spoljnog faktora- zakonska regulativa (koja postoji!) ne sprovodi se, jer su te i takve snage infiltrirane i u sam vrh „vlasti“.  Smisao ove tačke je pooštravanje kaznene politike po tom pitanju, ne bi li se zaustavilo dalje pričinjavanje štete koja se takvim aktivnostima nastavlja svakodnevno. To nije problem samo sa nekim strankama manjina, zaštićenih svim mogućim sredstvima pritisaka iz inostranstva, već i sa nekim navodno srpskim „nacionalnim“ strankama; nije ih potrebno navoditi, dovoljno je pogledati neke predizborne slogane, i postane jasno o kojima se radi...

4. oduzimanje nacionalne frekvencije emiterima i novčano kažnjavanje medija za gore navedene vrste prestupa;

*Ne znam koliko je uopšte potrebno objašnjavati poreklo ove tačke, ako znamo da skoro sve medije u Srbiji ili poseduje, ili kontroliše strani kapital, očito nenaklonjen objektivnom informisanju javnosti u Srbiji.

Za ovo sam i lično spreman da ustvrdim, budući da sam preko decenije radio u jednom takvom, i na neposredan način uvideo kako se taj posao u Srbiji obavlja; sa punom odgovornošću tvrdim da to sa informisanjem nema „blage veze“- oni služe samo i jedino željenom „kreiranju javnog mnjenja“. Ova tačka je ključno mesto za promene koje su nam neophodne, ako uopšte želimo da se sazna kako se u Srbiji obavljaju „politički poslovi“.

5. uvođenje obaveznog godišnjeg testiranja na drogu za ministre, poslanike i odbornike, kao i za sve javne službenike (uključujući i prosvetne i zdravstvene radnike);

*Na prvi pogled, može izgledati malo naivno insistiranje na ovom zahtevu; no, ako znamo šta su sve narkomani spremni da urade da bi zadovoljili svoju „potrebu“- više je nego opravdana bojazan da su neke odluke donete baš iz takvih razloga. Uostalom, ko nema taj problem, i nema čega da se plaši, zar ne?

6. obaveza NVO, medija i drugih organizacija, registrovanih u Srbiji, da svako finansiranje iz inostranstva posebno naznače na sajtu, u emisijama ili u štampanom izdanju, sa navođenjem iznosa i nazivom finansijera;

*Potreba za transparentnošću, u koju se svi kunu, a skoro svi lažu- nameće uvođenje elementarnog reda u ovoj oblasti. Možda ne možemo sprečiti finansiranje svakakvih remetilačkih i antidržavnih organizacija u Srbiji, ali- svakako možemo, a imamo i pravo na to- da znamo ko daje novac i čiji je interes u pitanju kada se zastupa neka ideja koja nam deluje kao suprotstavljena državnim ili nacionalnim.

Uveren sam da bi se uvođenjem ovog Zakona „na mah“ ugasilo bar ¾ postojećih, koje sada koriste taj „zakonski vakum“, i nesmetano vršljaju i direktno se mešaju u stvari sa kojima, bar po deklarisanoj nameni, nemaju nikakve veze...

7. striktni reciprocitet u ekonomskim i političkim odnosima sa zemljama u okruženju u kojima postoji neravnopravan i neprijateljski tretman srpske robe i kapitala, kao što je slučaj u Hrvatskoj i Sloveniji;

*Jasno je da se ovde radi o problemu ekonomske saradnje sa nekim državama regiona, koje zloupotrebljavaju tešku situaciju u Srbiji i nemoć i/ili odsustvo volje države da adekvatno zaštiti domaće privredne subjekte. Svima su nam poznati problemi sa kojima se susreću naši privredni subjekti na hrvatskom i slovenačkom tržištu, ali i sa nelogičnom predusretljivošću koju susreću njihovi, kod nas...

Smisao ovog predloga je da se tu uvede red i pravedan odnos, koji je do sada izostajao. O koruptivnom elementu, da i ne govorim...

8. smanjenje broja poslanika i podelu Srbije na 150 izbornih jedinica, u kojima se bira poslanik sa imenom i prezimenom, kao predstavnik građana, a ne stranaka; primenu istog principa i na odbornike u skupštinama opština; mogućnost smene poslanika i pre isteka mandata;

*Departizacija, na najefikasniji mogući način;  osim teške situacije, koja nameće radikalnije uštede na budžetskim troškovima, ovo bi onemogućilo, u velikoj meri, neodgovornost stranačke samovolje i zaštićenost partijskih manipulacija, nelogičnih koalicija i neviđeno nepoštovanje volje građana.

Mogućnost smenjivanja pre isteka mandata bi nateralo da poslanici (odbornici, stranke) mnogo odgovornije zastupaju interese onih, koji su im i omogućili da sede u tim stolicama...

9. ukidanje obaveznih, besmislenih i ponižavajućih „ženskih kvota“ u svim telima i institucijama, ili, pak, uvođenje sličnih obaveznih kvota i za druge kategorije;

*Ovo je najčešći primer obmanjivanja i zamajavanja naroda po pitanjima „ljudskih prava“ i ravnopravnosti. Dok god je potrebno „kvotirati“ takve obaveze, to je dokaz da se iz nekih skrivenih „budžaka“ diktira sastav nekih institucija sistema. Obaveza mora biti samo jedna- da u tim telima sede najsposobniji i najbolji; kog su pola, stasa, seksualnog opredeljenja ili izgleda- nikako ne sme biti kriterijum za sastav nekog odbora. Ovo je jedan od glavnih generatora proizvodnje „poslušnih“ poslanika, i sa tim se mora raskrstiti...

10. poništavanje neustavnih i „državolikih“ (grb, zastava, „glavni grad“) odredbi Statuta AP Vojvodine i donošenje novog dokumenta koji ne bi sadržavao elemente nestabilnosti, dupliranja nadležnosti i uvećanja birokratije;

*Ova tačka je u direktnoj vezi sa tačkama 3 i donekle 4; jasno se vidi da Ustav niko u ovoj zemlji ne „zarezuje“, a svi vidimo kojim putem se kreće aktuelna politička garnitura u Vojvodini. Nije teško povezati to sa nekim situacijama koje su se već odigrale u proteklim godinama u nekim regijama oko nas; paralele se vide više nego jasno, i krajnje je vreme da se takvi poduhvati onemoguće, pre nego što bude prekasno, i duh ne izađe iz boce...

11. „debeogradizacija“ vlasti koja ne bi išla na uštrb državnog jedinstva; izmeštanje pojedinih institucija i ministarstava u regionalne centre van Beograda;

*Ideja nije ni nova, niti je treba mnogo objašnjavati. Treba je samo sprovesti, ali ne na način kako to predlažu neke stranke, koje taj proces vide na sasvim drugačiji način, a nisu ni iskrene u pogledu sprovođenja takvih poteza. To bi čak Beograd rasteretilo mnogih izdataka koje danas trpi, smanjilo državi mnoge troškove i unelo dosta živosti u politički, pa i ekonomski život cele države.

12. hitno osnivanje Srpske razvojne banke, o čemu se godinama govori, ali što se neprestano opstruira od strane stranog bankarskog lobija koji na taj način isisava ionako nedostajuća sredstva iz srpske države i privrede;

*Ideja, kojom bi se uveliko „zauzdalo“ mešanje pomenutog lobija u privredne tokove u zemlji, kao i izmestio deo uticaja države na ekonomiju, koji ona sve više zloupotrebljava. Privreda mora da bude samo-organizovana i da sama odlučuje o pravcima svog razvoja, bez uticaja države, koja prekoračuje svoju regulativnu ulogu i direktno kontroliše privredni i ekonomski razvoj. Bez takve bankarske podrške to je nemoguće, a podrazumeva se i da državi ne treba dati nikakvu kontrolu ni nad radom te banke; ako već neko treba da ima kontrolu nad njom, bolje je da to bude u rukama Skupštine.

13. apsolutni naglasak na proizvodni sektor, a posebno na poljoprivredu i prehrambenu industriju kao godinama zapostavljenu, a najveću razvojnu šansu; veću orijentaciju na istok, naročito na za nas otvoreno i kompatibilno tržište bivšeg SSSR i zemalja Srednjeg i Bliskog istoka;  

*Budući da smo skoro sve profitabilne i proizvodne kapacitete prepustili stranoj kontroli, a „mudrim“ privatizacijama satrli ono preostalo- jedini preostali resurs koji možemo relativno malim ulaganjima da oživimo je- proizvodnja i prerada hrane. U svetu, u kojem cena hrane ubrzano raste, a uz svest da postoje tržišta na koja jesmo dobrodošli, ne samo deklarativno- to je jedini logičan potez u smeru jačanja ekonomske moći i privredne aktivnosti. Imamo sasvim dovoljno resursa, radne snage i samo je potrebno usaglasiti redosled poteza i elementarno osmisliti strategiju, uključiti u ceo taj projekt i Razvojnu banku, koja bi propratila sa svoje strane manjim finansiranjem –rezultati bi bili vrlo brzo začuđujuće dobri. U eri GMO, ceo svet je u „poteri“ za organski proizvedenim proizvodima, a mi tu imamo velike komparativne prednosti nad konkurencijom...

14. uvođenje „kriznog“ poreza na profite stranih banaka i osiguravajućih društava;

*Činjenica je da informacija o njihovim prihodima i profitima nemamo dovoljno, kao i da u toj sferi ima mnogo sumnjivih detalja. Svi se sećamo afera o ovoj ili onoj banci, a i dalje- sve nesmetano rade. Cene usluga banaka i OZ su najskuplje u Evropi, i krajnje je vreme da počnu da učestvuju i u krizi, što do sada nikako nije bilo slučaj, iako su jedni od krivaca za nju.

15. obaveza poslodavca da radniku kojeg otpušta kao tehnološki višak isplati otpremninu u visini dvogodišnje radnikove plate;

* Uvođenje obaveze društvene odgovornosti poslodavaca; u eri liberal-kapitalizma, zloupotrebe, nepoštovanje čak i Zakona o radu u osnovnim tačkama- uzelo je toliko maha da se pod hitno mora nešto preduzeti. Firme sa enormnim profitima otpuštaju ljude bez razloga samo zato što mogu, jer se to ne kažnjava, a onda odmah angažuju „pomoć sa strane“ (honorarne saradnike), i na taj izbegavaju dažbine za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, čime direktno ugrožavaju državni budžet. Uvođenjem ove odredbe kao zakonske obaveze, poslovodstva bi deo te „energije“ za otpuštanje preusmerila na pronalaženje posla za svoje zaposlene.    

16. fiksno vezivanje penzija za rast plata u državnoj upravi i obrnuto;

*Kolika je potreba za nivelisanjem prihoda stanovništva, nije baš potrebno objašnjavati; u zemlji u kojoj su ti odnosi do te mere poremećeni, da direktor javnog preduzeća koje proizvodi gubitke ima primanja koja stotinama puta prevazilazi primanja većine penzionera, neophodno je uvesti neka ograničenja u tim razlikama. Niko i ne pominje neke „uravnilovke“, već samo limite, kojima bi se raspodela društvenog dohotka dovela u razumne proporcije. Izuzev toga, to bi realno motivisalo državne službenike na veće zalaganje na svojim poslovima; takvim uslovljavanjem uvek se postiže pozitivan rezultat, što se u praksi uvek dokazivalo, a i automatski povlačilo sa sobom mnogo više društvene solidarnosti i pravde...

17. obavezna sterilizacija za silovatelje u povratu; otvaranje debate o ponovnom uvođenju smrtne kazne za najteže i posebno okrutne zločine;

*U vremenu koje je iza nas, u kome su usvojene mnoge „inovacije“ u kaznenoj politici Srbije, došlo je do rapidnog rasta kriminala i najtežih krivičnih dela. Budući da su rezultati takvi kakvi su- treba se vratiti normama koje su se u praksi pokazale efikasnijim u preventivi odvraćanja; a tek u svetlu saznanja da dve najmoćnije države sveta (NR Kina i SAD) i dalje praktikuju najstrožu kaznu, ni ne razmišljajući da ih ukinu- ne vidim ni jedan razlog da se opiremo ovako logičnom koraku, osim bolećivih „humanističkih“ besmislica, koje je besmislenima učinilo iskustvo i praksa, a ne nečija strogost ili rigidnost...

18. zabrana homoseksualne propagande i promocije među maloletnim licima;

*Ako je pornografija, duvan i alkohol zabranjen za maloletne, ne vidim ništa sporno ni za ovu zabranu kao obavezu za sve društvene činioce; neka ograničenja po tom pitanju moraju se uvesti, naročito zbog izuzetne osetljivosti ovog problema, koji je kod nas do sada izazvao mnogo polemika i sukoba. U interesu je i onih koji su protiv gej- prava, i onih koji su za- da se tu regulativom uvedu neka, bar osnovna, „pravila igre“. Svako, ko ne zagovara isuviše gorljivo samo jednu stranu- videće u ovom e kompromis, koji ne oštećuje nikog, a smiruje strasti.

19. obavezno korišćenje ćirilice kao ustavom propisanog pisma u svim oblicima javne komunikacije (osim za nacionalne manjine);

*Iako je to i danas obaveza- ne poštuje se, pod raznim izgovorima. Dovoljno je prošetati se gradovima Srbije, i videti slike u kojima nije baš jasno da li smo u Srbiji, ili u nekom gradu engleskog govornog područja, čitajući imena firmi, natpise i reklame; tome treba postaviti neka ograničenja, ukoliko nam je uopšte stalo da i posle nas neko govori srpskim jezikom. Ovo je samo na izgled nevažno pitanje; suštinski, rešavanjem tog problema, potpomogli bi rešavanje i mnogih drugih.

Dodajem da bi trebalo dodatno oporezovati svakog, ko svojoj firmi daje naziv na stranom jeziku, ako na maternjem postoji izraz ili pojam. I to je u svetu primenjivano, i dalo neočekivano dobre rezultate u očuvanju domaće kulturne baštine, što jezik, svakako, jeste. Tu se nikako ne radi o ksenofobiji, već o osnovnom poštovanju svog jezika i kulture.

20. obavezna osnovna vojna obuka u trajanju od tri do šest meseci.

*U svetu u kome živimo, krajnje je neodgovorno ne sprovesti barem osnovnu vojnu obuku stanovništva; sprovođenje ove ideje nikako nije suprotstavljeno ideji profesionalnog vojnog kadra, već je vrlo komplementarno. Takođe, u praksi se pokazala kao vrlo dobra, i mnoge armije sveta su baš kombinovanjem ova dva koncepta postigle vrlo visoku obučenost i organizovanost svojih odbrambenih potencijala.

U nadi da sam bar nekome pomogao da shvati motivaciju autora, kao i moju predanu podršku „Inicijativi za spas Srbije“ i listi NOPO, koja je ovih 20 tačaka usvojila i kao deo svog političkog pledoajea, pozivam i druge, da svojim sugestijama doprinesu  u još jasnijem profilisanju ovog državotvornog koncepta. Više nego ikad, potrebna nam je mobilizacija svih kojima je stalo do opstanka Srbije, jer je „ala i vrana na nju pritisnula“, a ovi, kojima je zadatak da je brane- to ne rade (ili im, - pomažu?); krajnje je vreme da po strani ostavimo svoje lične sujete, beskompromisnost i tvrdokorne stavove. Prvi korak moramo učiniti zajedno, podrškom spremnima da vode; osnovni principi, po meni, sabrani su u ovih 20 tačaka. Finesama i nadgradnjom se ne možemo pozabaviti dok se ne uvede elementarni red u Srbiji, koja prvo mora da se utemelji na pravdi, zakonima i poštovanju rada. Sprovođenjem Inicijative u praksu uklonili bi se mnogi, ako ne i svi „klipovi“ u našim „točkovima“, te predlažem svima- okrunimo klipove...