субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Оставке као основни услов за обнову опозиције и враћање поверења грађана
Политички живот

Оставке као основни услов за обнову опозиције и враћање поверења грађана

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
среда, 12. јун 2024.

Опозиција мора озбиљно да стави прст на чело и да доживи дубоке реформе закључио је у једној од својих анализа протеклих јунских локалних избора професор Зоран Стоиљковић. У прилог ове његове апсолутно засноване оцене иде и основни и најснажнији утисак након ових одржаних избора да се јасно показало да грађани више сада верују и дају свој глас групама грађана, јер је очигледно да више верују њима него опозиционим странкама и њиховим листама. Ради се о већ дуготрајном и све израженијем тренду израженом у драстичном смањивању и губљењу поверења опозиционих бирача у етаблиране опозиционе странке и њихове лидере, он је сада у току ових избора доживео свој врхунац. То су најбоље и најречитије показали изборни резултати листа удружених грађана као што се то догодило у Нишу, Чачку, Горњем Милановцу и организације Крени-Промени.

Наравно да је одлука о изласку на локалне и београдске изборе већинског дела опозиционих странака из коалиције Србија против Насиља довела до немогућности да се опозиција појави у јединственом изборном блоку и та подела додатно је урушила углед и поверење грађана у постојеће опозиционе странке које су изузетне резултате на парламентарним и делимичним локалним изборима постигле захваљујући испуњавању основних захтева и тежњи грађанских протеста да постигну договор о јединственом изборном наступу. Десио се исти сценарио као и у време децембарских избора када је А. Вучић успео да елиминише доста изгледну могућност формирања листе Националног окупљања, изборног опозиционог блока састављеног од странака, организација и истакнутих интелектуалаца који су јасно суверенистички оријентисани и стављају у први план борбу за српске националне државне интересе као што су питање очувања Косова и Метохије у саставу српске државе, обезбеђивање опстанка Републике српске, заштита интереса српског народа у Црној Гори и Хрватској и покретања најважнијих идентитетских питања. Испољено нејединство и неспремност да се оствари толико потребни договор о заједничком изласку на изборе ове политичке групације бирачи су казнили тако што су доживели велики изборни пораз (сада су потпуно маргинализовани у нашем политичком животу) осим представника странке Заветника који су испоставило се касније одиграли изузетно нечасну улогу (могло се то видети и у току изборне кампање) пристајући након избора уз напредњачку власт. Коалиција Нада - Нови ДСС и ПОКС сносе такође део одговорности што није дошло до формирања изборне листе Националног окупљања, али су они успели да задрже свој опозициони статус отварајући могућност пост-изборне сарадње са Коалицијом Србија против насиља што им је донело солидан успех на децембарским парламентарним и локалним изборима јер су јасно показали свој опозициони став што није био случај са појединим актерима у покушају уједињавања странака које су требале да чине листу Националног окупљања.

Испољено нејединство и неспремност да се оствари толико потребни договор о заједничком изласку на изборе бирачи су казнили

На исти начин се одиграо и процес разбијања јединства коалиције Србија против насиља тако што је напредњачки режим фингирајући преговоре о спровођење препорука ОДИХР-а и снажнијег и видљивијег међународног притиска успео да пацификује енергију грађана и створи привид о њиховој тзв. доброј намери о побољшавању и даље изузетно неповољних изборних услова. Након неколико седница на којима су вођени преговори власти и опозиције било ја јасно да напредњачка власт нема намеру да прихвати озбиљне промене изборних услова купујући на тај начин време. И поред те јасно уоченог политикантског маневра напредњака већински део странака које су чиниле коалицију Србија против насиља донео је одлуку да изађе на локалне и београдске изборе без обзира на јасну свест да се ништа није променило у начину како напредњачка власт брутално и безобзирно злоупотребљава и даље све државне и медијске ресурсе и средства у обезбеђивању своје апсолутне изборне победе што се и десило након 2. Јуна 2024 године. Већински део већинске коалиције Србија против насиља Изабрао је борбу у неизмењеним изборним условима инсистирајући на свом грађанистичком, и про-европском идеолошком опредељену и желећи да како се то касније видело освоји неколико централних београдских општина и већих градова у Србији што би омогућило њима даљу изградњу страначке инфраструктуре и ширење политичког утицаја. Један од аргумента за њихов излазака на недемократске изборе је била тврдња да је дошло време да нова генерација политичких лидере преузме водећу и одлучујућу улогу унутар овог дела опозиције. Овакав став се посебно мога препознати у наступању представника Зелено – Левог Фронта(али и Покрета слободних грађана) који је и преузео хегемону улогу(без обзира на своју прецењену политичку снагу и утицај у укупном бирачком телу) што је и резултирало њиховим дебаклом на локалним и београдским изборима. Они су и први, мимо договора са осталим организацијама у коалицији, донели одлуку о изласку на ове изборе и тиме су покренули процес разбијања јединства коалиције Србија против насиља. Не треба занемарити ни улогу америчког амбасадора К . Хила и његово залагање за неопходност изласка на изборе али и апсолутно неприхватљиво учешће на преговорима власи и опозиције у Народној Скупштини што је била отворена подршка владајућој напредњачкој клептократској олигархији а по свему судећи био је то и својеврсни притисак на деловање појединих странака из коалиције Србија против насиља што је и резултирало преурањеном и непринципијелном доношењу одлуке о изласку на унапред изгубљене локалне и београдске изборе. О овоме говори и свом тексту Бес је оправдан Биљана Стојковић из странке Заједно која је била део коалиције Србија против насиља и ово њено веома важно сведочење говори нам веома упечатљиво како се одиграо процес доношења одлуке о изласку на ове локалне и београдске изборе. „Због свега овога што знам и ја и остатак “бојкот“ али и “борбене „опозиције, не могу прихватити да сам издајица и продата душа. Никада нисам добила одговор од појединаца из коалиције зашто су се предомислили. Неки од њих су на колегијуму са Аном Брнабић, 17.априла, изјавили да “2, јун више није на столу“ јер је касно и не могу се изборни услови мењати након што су избори расписани( што је прва препорука ОДИХР-а). Након два сата од тог састанка, ти појединци позвали су ту исту Ану Брнабић да распише изборе за 2.јун. Шта је тачно био проблем да се боримо за одлагање избора, не за бојкот, већ за избор? Питала сам, верујте ми, има сведока, а добила сам ћутање и гледање у под. Велико је питање да ли је након оваквог испада из стратегије, да будем максимално учтива, требало да се приклонимо тој страни и одустанемо од онога што смо сви у глас говорили, месецима након децембарских избора – НЕМА НОВИХ ИЗБОРА БЕЗ УСЛОВА! Да ли је требало ићи против мишљења јавности да су избори бесмислени ако се одвијају под дивљаштвом напредњачког режима, а тај смо наратив сами креирали и притом били, макар неки од нас искрени у томе што смо говорили? Да ли је требало затворити очи пред јасним налазима неколико истраживања да ће трећина Београђана који су у Децембру гласали за СПН, отићи у апстиненцију ако ,услови остану исти?“.

Изборна стратегија листе Бирамо борбу о коришћењу малих институционалних корака (без обзира на спознају да је немогуће добити иоле нормалније и прихватљивије изборне услове, јер је на делу прихватање нове нормалности и свеприсутне изборне патологије у спровођењу изборног процеса) који ће довести до постепене али сигурне разградње овог бахатог и осионог диктаторског режима (након спровођења ових београдских и локалних избора нема никакве сумње да се ради о отворено диктаторском режиму) доживела је апсолутни неуспех и проглашавати победу у неколико централних београдских општина и у граду Нишу (где је главни победник локалних избора носилац листе групе грађана др. Драган Милић а не опозиционе странке) само је настојање да се избегне политичка одговорност за непринципијелно доношење одлуке о изласку на ове изборе под очигледно непромењеним условима. У свему томе неопходно је рећи да је драстично непоштовање договора опозиционих странака које су чиниле коалицију Србија против насиља и иницијативе Про-Глас коју је потписало 200.000 грађана показало је још једном да су поједини страначки интереси били важнији и пресуднији од стварања најширег друштвеног покрета посвећеног истрајној и доследној борби за обезбеђивање изборних услова који би довели до слободнијих и демократскијих избора. Оптуживати након саопштавања првих изборних резултата који су очигледно указивали да ће листа Бирам борбу доживети прави зборни фијаско странке које нису учествовале на овим изборима али и грађане који нису изашли на изборе и стављати их у исту раван са напредњацима и њиховим изборним инжињерингом, само је доказ више да се ради о тзв. лидерима грађанистичке и про-европске опозиције који једино траже изговор и алиби за свој политички крах. Испоставило се да се о безграничним лидерским сујетама готово непостојећих опозиционих странака чији тзв. лидери и после очигледног великог пораза на локалним и београдским изборима настављају своје деловање као да се ништа није десило и позивају да се настави борба без обзира што нису спремни да се суоче са чињеницом да су прекршили договор са Про-Гласом и тиме онемогућили стварање најширег политичког и друштвеног савеза који ће истрајати на борби за обезбеђивање слободнијих и демократскијих избора.

Проглашавати победу у неколико централних београдских општина и у граду Нишу само је настојање да се избегне политичка одговорност за непринципијелно доношење одлуке о изласку на ове изборе под очигледно непромењеним условима

Чули смо ових дана након проглашења изборних услова од „лидера“ Листе Бирамо борбу да никада нећемо добити идеалне изборне услове, без обзира што их нико није ни тражио нити је очекивао да се то може десити у време напредњачке владавине која се и заснива на изборној крађи и сталним медијским манипулацијама и непрестаним притисцима на бираче. Поставља се онда сасвим логично питање , а зашто смо од децембра и доказане изборне крађе позивали грађане на протесте и борбу за обезбеђивање слободних и демократских избора. Очигледно је изгубљено из вида да су бирачи опозиције пре свега људи са којима се не може тако лако политикантски манипулисати и стављати при томе у први план тзв. реалистичке партијске интересе а у исто време позивати грађане да на улицама бране постигнуте изборне резултате. Није бојкот избора само резултат отпора против већинске одлуке странака из коалиције Србија против насиља да изађе на локалне изборе већ је он израз и изневерених нада да је могуће одржати постигнуто јединство на принципијелном договору и доследном залагању за борбу и неприхватање изборног инжињеринга СНС-а и њихове отворене изборне крађе али и јасно исказане намере и одлучности да се обезбеди изборни процес у коме ће се створити услови за слободније и демократскије изборе.

Истицање кандидатуре Добрице Веселиновића једног од ко-председника Зелено–левог фронта за обављање функције градоначелника Београда само је доказ више да је ова странка само додатно показала да је преценила свој политички утицај јер је било јасно да њихов кандидат нема озбиљнијих изгледа да успе у овој њиховој дилетантској намери. Зелено–леви фронт је и у време децембарских избора ширио тријумфалистичку и победничку атмосферу а то су чинили и у овој кампањи за јунске локалне изборе а све је то чињено без реалног покрића. А показало се да је то обични рачун без крчмара. Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић су се показали као успешни политички и еколошки активисти у Београду деловањем у организацији Не давимо Београ , али правити од њих водеће актере у борби против овог диктаторског и клептократског режима је апсолутни промашај и то се показало на овим изборима иако је то било јасно и у време децембарских парламентарних избора. Добрица Веселиновић је након проглашавања изборних резултата рекао да прихвата одговорност за лоше изборне резултате листе Бирамо борбу али није нашао за сходно да поднесе оставку на функције које обавља у Зелено–левом фронту што је саставни део европских демократских вредности за које се он и његова странка тако истрајно и посвећено залажу. Том приликом и остали лидери ове листе морали су да преузму свој део одговорности и поднесу оставке јер се једино тако може вратити поверење грађана и створити услови за радикалну демократизацију опозиционих странака и нашег целокупног партијског живота. Уместо оставки и преузимања одговорности добили смо њихово немушто заклињање да ће они и даље као „опозициони лидери“ наставити борбу за обарање диктаторског напредњачког режима А. Вучића. Без прихватања одговорности за изборни фијаско и подношење оставки не може доћи до неопходног процеса реформисања наших опозиционих странака, ако је то уопште могуће учинити након што се показало да унутар страначке олигархије увек проналазе објективне и прагматичне политикантске разлоге да остану и даље у политичкој утакмици. Веома је занимљиво да ни тзв. слободни и независни медији који подржавају грађански и про-европске политичке организације али и пропагирају поштовање европских и демократских вредности нису ниједном споменули неопходност подношење оставки лидера и лидерчића листе Бирамо борбу.

Без прихватања одговорности за изборни фијаско и подношење оставки не може доћи до неопходног процеса реформисања наших опозиционих странака

Кампању за локалне и београдске изборе А. Вучић је водио као питање његовог политичког опстанка и она је била тако форматирана као да се ради о парламентарним или председничким изборима што је и било у средишту пажње и одлучивања његовог бирачког тела. Он је у својим изборним наступима иступао као гарант опстанка Србије у тешким временима када постоји могућност шире дестабилизације не само на Балкану већ и Европи, али и као бранилац части српског народа који је Резолуцијом о Сребреници стигматизован као геноцидан. Он је као и многу пута до сада у његовој политичкој каријери заиграо на добро познату, опробану и добитну радикалску карту одбране националних интереса и тиме у потпуности у други план потиснуо најважније теме и проблеме везане за локалне изборе. Листа Бирамо Борбу није имала никакав одговор на овако вођену националну кампању А. Вучића и још једном се показало да се у Србији не може водити успешна политика без јасног одређења према најважнијим националним и државним питањима. Зато овакав изузетно неповољан резултат листе Бирамо борбу представља пре свега пораз грађанистички и про-европски оријентисаних странака које су се посебно позивале на извештаје и препоруке ОДИХР-а о децембарским изборима а нови извештај ове организације о јунским локалним изборима углавном је позитиван о чему су посебно на насловним станицама обавештавали режимски медији што се приказује као отворена подршка напредњачком начину стабилократске диктаторске владавине. Наравно да је извештај ЦРТЕ у потпуности прећутан јер он указује да су ови избори одржани у још горим условим од оних у децембру када су брутално покрадени парламентарни и локални избори али је доминантна и њихова резолутна оцена да ови локални и поновљени београдски нису били слободни нити су одржани у демократској атмосфери. Нама на наук навешћу изјаву шефа мисије ОДИХР-а који је нагласио да и даље постоји дубока поларизација између владајућих и опозиционих странака и због тога је снажно подржао формирање Радне групе за унапређење изборног процеса која ће омогућити да се примени што више препорука ОДИХР-а. Још је занимљивија и знаковитија изјава Владимира Билчика известиоца Европског парламента за Балкан , он је рекао у току састанка са председницом Народне Скупштине Србије у Београду да је сјајна вест што је политичка атмосфера у држави битно другачија него раније, са много мање напетости. Такође је указао да је Србији потребна јача, боља, присутнија и организованија опозиција додајући да је након парламентарних избора одржаних у Србији у децембру прошле године доста учињено у Народној Скупштини Србије под вођством Ане Брнабић и да су важне одлуке попут датума одржавања локалних избора доношене уз учешће опозиције. Он је стекао утисак да стање другачије у земљи у односу на стање у децембру јер је било бројних других одлука у законодавству донесених са циљем да се побољша одржавање српских локалних избора. Толико о подршци грађанистичким и про-европским политичким снагама у Србији коју су они истицали као изузетно важну у борби за промену катастрофалних изборних услова у нашој земљи. Изјаве међународних званичника још један су пример да лицемерство и хипокризија немају граница и то смо се још једном уверили. Јер очигледно да је за Европску Унију и САД и даље важније и пробитачније да подржавају Вучићеву диктаторску владавину јер он њима обезбеђује пузајуће признавање независност тзв. косовске државности а у изгледу је и омогућавање експлоатације литијума и рушење зграде Генерштаба како би се на његовом месту изградио стамбено–пословни комплекс.

У Србији се не може водити успешна политика без јасног одређења према најважнијим националним и државним питањима

И ови локални и београдски избори изнова су у први план истакли питање, да ли је у политици важнија принципијелност, моралност, доследност и придржавање постигнутих договора (у овом случају ради се о потписаном договору коалиције Србија против насиља са Про-Гласом да се заједно обавезују да неће изаћи на изборе ако се не обезбеди промена изборних услова и омогуће слободни и демократски избори), или је политика претворена у борбу превасходно за уске и личне мегаломанске интересе и стварање услова за јачање страначке инфраструктуре користећи стратегију освајања неколико општина и градова и дуги марш кроз институције које у ствари и не функционишу, у шта смо се толико пута уверили. У књизи Александра Лукића Југословенска републиканска странка у политичком животу краљевине Југославије (1920-1941) можемо наћи веома занимљив и за нас важан цитат посвећен понашању ове изузетно угледне странке у току избора 1938 године. Републиканска странка је одбила да учествује у изборној борби за изборе расписане за децембар 1938 године и тим поводом је издала посебан летак, са потписом најужег партијског руководства.“ Наши пријатељи могу се запитати; зашто и ми нисмо ушли у ту брзометно створену изборну заједницу. Могли бисмо им одговорити врло кратко: нису нас звали. И не би нас примили чак и да смо им се хтели натурити, а то натурање било би срам и стид за људе од КАРАКТЕРА И НАЧЕЛА. Али да су нас позвали у заједницу ми бисмо то одбили из ових разлога: суделовање у изборима значило би прећутно и посредно признање свега што је урађено од 6. јануара до избора; друго, ушло се у заједницу и изишло на изборе без икаквог програма, пароле и обележења сврхе:“

Треба овом приликом опет рећи и инсистирати непрестано на ставу да и након ових локалних избора одржаних у апсолутно нерегуларним и недемократским изборним условима потпуно остаје отворено питање легитимитета овог диктаторског напредњачког режима јер изборни резултати из године у годину показују да ова власт непрестано губи изборну подршку али и да се изборни процеси и даље одвијају у апсолутно недемократским условима уз потпуну подршку свих државних органа и режимских медија, али неограничену финансијску подршку јавних предузећа и нове напредњачке тзв. пословне елите. Без обзира што се А. Вучић сада након посебно поновљених београдских избора тријумфалистички позива на коначно заокружени легитимитет што је њему било од изузетне важности (зато је бојкот ових избора има далекосежан политички значај и смисао, јер је доводио у питање легитимитет његове апсолутистичке и диктаторске владавине). Није враћено ни овога пута поверења грађана у валидност изборног процеса и то је показала ниска излазност на ове изборе, што није резултат само бојкота, то је и довело до тога да СНС и поред тога што контролише све институције заробљавајући на тај начин целокупно друштво има апсолутну власт уз подршку 20 % укупног бирачког тела што он проглашавају највећом и најчистијом изборном победом у нашој политичкој историји.

Сада се неминовно поставља питање шта треба да ради разједињена опозиција како би се консолидовала и вратила поверење грађана и њених бирача. Најгоре би било прихватити наметнуту трку ко је нови главни фактор у оваквој опозицији, што истрајно намећу режимски медији, не би ли даље продубили несугласице и конфронтацију у редовима опозиционих странака. Неопходно је вратити се већ доказано успешној изборној стратегији коришћеној у децембарским парламентарним и локалним изборима садржаној у логичном следу политичких потеза: ДОСЛЕДНОСТ- БОРБА ЗА ИЗБОРНЕ УСЛОВЕ- ОНДА ИЗЛАЗАК НА ИЗБОРЕ уз учешће политичких актера које пре свега красе карактер, начелност и професионални и лични интегритет. Постојеће опозиционе странке иначе веома истрошене и ослабљене у неравноправној борби са напредњачким режимом налазе се пред императивом да морају радикално да промене начин свог деловања и функционисања, што претпоставља подношње одговорности и оставки, елиминисање олигархијских принципа развојем унутрашње демократије и поштовањем начела смењивости, увођење нових људи у руковођење политичким процесима, што шире учешће чланства у доношење одлука али и јасно одређење њихове идеолошке и програмске оријентацију јер једино тако ће моћи да зауставе све већу ерозију партијског живота у Србији. Опозиционе странке морају да схвате да више нису саме на нашој политичкој сцени јер се јављају нови актери који настају као резултат неповерења грађана у постојећи политички и партијски систем који никада није омогућио функционисање стварног политичког и идејног плурализма. Изборни успеси листе др. Драгана Милића и других кандидата изборних листа групе грађана показују да су бирачи све склонији да своје поверење дају личностима које нису страначки везане али имају озбиљан професионални и лични интегритет. Проблем је у томе што постојеће опозиционе странке нису данас у стању да окупљају и кандидују људе који уживају поверење грађана својом професионалном оствареношћу и моралним интегритетом али и доказаном вољом да су спремни да своје личне интересе ставе у службу одбране права грађана и заступања општих интереса без политикантских калкулација и превасходног заступања уских страначких интереса.

Ко организује изборе тај их добија – Никола Пашић

(НСПМ)                       

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер