„Parada“ kao novi front srpskih podela

 Gotovo neprimetno navikli smo se na to da u ovo doba godine prolazimo kroz period dubokih društvenih podela koje nastaju kao posledica mučnih rasprava o društvenom statusu homoseksualaca. Front političke borbe između zastupnika i protivnika „Parade“ je prilično stabilan. Dobro je poznato ko je za, a ko je protiv. Obe strane uvek iznova insistiraju na manje-više istim predvidljivim argumentima, zbog čega javnost iz godine u godinu biva sve više zamorena otrcanim i neuverljivim frazama koje kruže u medijima. Šta god da bude od ove, sledeće, ili bilo koje buduće „Parade ponosa“, jedno je sigurno: društveni sukobi i podele koje izaziva „Prajd“ zamenili su sve prethodne „srpske podele“ postavši podele na osnovu kojih možemo očitati sve ostale, uvek aktuelne i uvek srpske.        

Podele nam, kao što znate, najblaže rečeno, ne nedostaju. Premijer Dačić ih je na efektan način nabrojao u svom svečanom ekspozeu ovog leta pomenuvši, između ostalog, partizane i četnike, građaniste i nacionaliste, vernike i nevernike itd. Međutim, sve te suprotnosti kao da su u poslednjih nekoliko godina izgubile uobičajenu gorčinu, intenzitet i aktuelnost u korist sada već „najpovlašćenije“ podele – podele na „pedere“ i „normalne“. U ovo doba godine o „pederima“ se izjašnjavaju doslovno svi. Zbog njih nastavnici i učenici vode besomučne rasprave u učionicama, oko „pedera“ se svađaju zbunjeni roditelji i nervozna deca, političari se bave „dijagnozama“, sveštenici kunu đavola. Javni prevoz, ulica, sportska hala, kasarna i bolnica, svako mesto je dovoljno dobro da bi se na njemu ispoljila gotovo opšta osetljivost na ovu temu. Doduše, malo kome polazi za rukom da pronađe odgovarajuću meru u svojoj oduševljenoj homoeuforiji ili ostrašćenoj homofobiji.

Podela na „pedere“ i „normalne“ sve više postaje podela na „pedere“ i Srbe. Vesna Pešić se nedavno zapitala „da li je srpski biti gej?“ Verujem da prava formulacija pitanja treba da glasi: da li je „pederski“ biti Srbin? Na to krajnje ozbiljno pitanje bi trebalo da nam odgovore LGBT aktivisti jer jedino od odgovora na to pitanje zavisi budućnost njihove egzistencije u Srbiji. Ovo pitanje za aktiviste može se razbiti na niz potpitanja. Koliko vam je zaista stalo do Srbije? Da li i vas, kao nas, duboko pogađa i obavezuje burna i potresna istorija naše zemlje? Da li vam nešto znače naša zastava, grb i himna? Navijate li za naše sportiste kada se takmiče protiv drugih zemalja? Da li i vi osećate odvratnost prema svakodnevnom izopačavanju našeg jezika u kom je uobličena stara i moćna književna tradicija? Čitate li naše pesnike? Da li unapred mislite da smo mi svim susedima krivi za sve ili ste poput nas skloni da se o svemu što se desilo prethodno dobro obavestite? Ukratko: možete li da zamislite sebe i kao Srbe, a ne samo kao „pedere“?

Formalno govoreći, LGBT aktivisti stoje na stanovištu partikularnih, manjinskih interesa, ravnodušni prema opštem interesu zajednice (da ne kažem nacionalnom interesu) i imaju veoma problematičan legitimitet u okviru zajednice homoseksualaca. Njihove akcije (uključujući i Prajd 2010) slabo su posećene i u njima učestvuju uglavnom isti ljudi, koji su, usled nedostatka interesovanja i talenta za bilo šta drugo, od svoje seksualnosti napravili posao. Takve aktiviste možemo nazvati „profesionalnim pederima“. Ali šta je sa homoseksualcima kojima vlastita seksualnost nije jedina preokupacija i koji se osećaju iskreno postiđeni zbog nelegitimnog delovanja aktivista, tobože, u njihovo ime? Univerzitet, naučne, umetničke i kulturne institucije su odvajkada bile azil za ove ljude koji su u njima veoma često davali ogroman doprinos uživajući u isto vreme zasluženo poštovanje i opštu toleranciju za njihov način života. Postoje mnogobrojni primeri izuzetnih pojedinaca, koji su slučajno bili i homoseksualci i koji su bili uspešno integrisani u srpski kulturni poredak. Šta nam smeta kod „profesionalnih pedera“? Pa upravo to što se ne bave ničim drugim osim svojom seksualnošću, što su opsednuti svojim partikularnim interesima ne hajući nimalo za opšti interes zajednice, što su sami netolerantni i nesposobni za uravnoteženi dijalog sa neistomišljenicima. Ukratko, aktivisti bi da kritikuju ceo poredak, a da prethodno nisu obavili nužnu samokritiku.

Na osnovu aktivističkih tekstova, izjava, saopštenja, performasa i slično, možemo zaključiti da „biti gej“ znači biti nekakav kosmopolita, to jest biti stanovnik jednog skučenog „Kosmopolisa“ u kom, da biste bili „konkurentni“, morate pristati na osnovne vrednosti: krpice, rasprodaje, fitnes, žurke, internet, pop muziku i promiskuitet. To sve ne bi bio problem kad bi gejevi tražili prava od „Kosmopolisa“. Međutim, oni određena prava traže od Republike Srbije – stvarne istorijske tvorevine koja je izraz hiljadugodišnje državotvorne težnje srpskog naroda koji je u ime tog velikog povesnog poduhvata podneo strahovite žrtve. Šta su aktivisti spremni da daju Srbiji? Da li i oni žele da doprinesu opstanku te stare države koja prolazi kroz jedan od najtežih perioda u svojoj istoriji? Mislite da sam neozbiljan? Ne, samo se pitam ne osnovu čega LGBT aktivisti očekuju da budu prihvaćeni u društvu kad ne samo da sami ne prihvataju nego čak i  podrivaju osnovne vrednosti na kojima počiva ova zemlja.

Slogan za ovogodišnji „Prajd“ („Ljubav, vera, nada“) je nepristojan i provokativan. Jasno je da tu nema hrišćanske poniznosti već jedino arogancije i bahatosti. Aktivisti se raduju gostovanju Jelka Kacina koji inače ne propušta priliku da ponizi Srbiju, njene predstavnike i sve njene građane. Mislite li da je Kacinu stalo do LGBT osoba u Srbiji? Njemu je jedino stalo do toga da iritira naše vlasti i našu javnost, a Prajd je samo još jedna zgodna prilika da se to uradi na efektan način. Zamislite kada bi nekakvi idealni aktivisti s iskrenim gnušanjem odbili Kacinovo gostovanje pod obrazloženjem da se radi o političaru koji vređa osećanja ljudi u Srbiji. Kakvu bi to divnu „grešku u sistemu“ napravilo! Međutim, to bi bili odgovorni aktivisti, oni koji bi znali da borba za LGBT prava u Srbiji mora da teži uzajamnom priznavanju naroda i „pedera“, a ne jednostranoj demonstraciji gađenja prema „bezuboj, zatucanoj i smrdljivoj masi krvoloka“. Da li ćete svake godine izlaziti na ulicu samo da biste nam to ponovo nabili na nos?

U Americi „biti gej“ ne znači „ne biti Amerikanac“. Homoseksualci tamo imaju svoje crkve, idu u vojsku, plaćaju uredno poreze i, uopšte, učestvuju u životu svojih zajednica. Pošto homoseksualci u Americi više nisu pretnja za poredak, država ih sve više priznaje kao ravnopravnu i produktivnu društvenu kategoriju. Drugim rečima, ako pristajete na osnovne vrednosti društva u kom živite, društvo će vam pre ili kasnije garantovati pravnu jednakost i zaštitu.

Setimo se jedinog „uspelog“ Prajda 2010. godine. S jedne strane kordona: prestravljena skupina koju čine liberalna bulumenta, evrobirokrate, kvazi-levičari i drugi probisveti. S druge strane kordona: besposlena omladina iz okoline Beograda koja nema nikakvu perspektivu jer nema ni adekvatne kvalifikacije, ni novca za dalje školovanje, ni kulturne centre ili knjižare u svojim napuštenim varošima gde caruje droga. Rezultat: nijedan homoseksualac nije povređen ali su zapaljene prostorije DS-a i SPS-a koje de facto zastupaju interese poslovno-političke oligarhije. Pa je tako „razularena horda desničara“ pokazala iznenađujuću klasnu svest i očigledan revolucionarni impuls, dok su se LGBT aktivisti ispostavili kao puki službenici zapadnog imperijalizma. Onaj famozni transparent u gej povorci, na kom je pisalo „smrt državi i kapitalizmu“ bizaran je primer političke nezrelosti čitave jedne generacije beogradskih lezilebovića. Da nije bilo kapitalizma, oni ne bi vodili taj toliko cool način života u toliko cool gej povorci, a da nije bilo države – tog dana bi ih pregazila masa besnih revolucionara.

Kažete da ste za „ljubav“ ali nas ne volite. Suština ljubavi počiva u davanju. Dosad ste jasno rekli šta hoćete da dobijete, ali još uvek nije jasno šta ste spremni da date.