Početna strana > Rubrike > Politički život > Platani Manja Vukotića
Politički život

Platani Manja Vukotića

PDF Štampa El. pošta
Đuro Bilbija   
sreda, 07. april 2010.

Za platanima najpoznatijeg i najdužeg beogradskog bulevara, neki građani i političari prethodnih dana pustiše i poneku suzu. Prvi mahom iskreno, drugi – i populistički, kako koji. Ali, i među čitaocima Večernjih novosti i onima koji tvrdo veruju da Srbija pod svojom kontrolom mora imati bar jednu veliku banku i makar jedan nacionalno relevantni dnevni list, slično uznemirenje danima je trajalo zbog strahovanja da je na redu još dalekosežnija i pogubnija seča platana u – aleji Večernjih novosti.

Generalni direktor i glavni urednik svih izdanja „Novosti“ Manojlo Manjo Vukotić (MMV) - izdajući se istovremeno i za ovovremenog serdara Janka Vukotića i za srpskog Leonidu, uključivši sve alarme i udarajući u sve raspoložive bubnjeve i talambase, čak zadivljujućom energijom za svojih 70 i kusur godina – pozva u pomoć i „partiju čitalaca“ i nekoliko desetina priznatih pisaca, političara, istoričara, glumaca i akademika da zajedno sa njim zaposednu mojkovačke kote i Termopile odbrane Helade srpskog žurnalizma. Neki mu se odazvaše kao da ujedno kreću i na Kadinjaču, samo što bitka bitaka i započe i razgore se i iznenada prestade, a da sveznajući Manjo-Leonida saborcima i simpatizerima ne objasni čak ni to da li novi „Persijanci“, koji provališe sa Zapada, napadaju pod imenom WAS, WAZ ili VAC.

Grom iz vedra neba među trupe spremne da brane Termopile-Mojkovac-Kadinjaču „Novosti“ udario je kad su „Persijanci“ saopštili da je serdar Leonida još od decembra 2002. godine bio spreman da im iznutra otvori kapiju svoje glavne citadele i objavili overeni prevod ugovora zaključenog sa vrlim izdankom loze Vukotića u kojem je golotinja onoga za šta je, crno na belo, primio i trebalo da primi solidne pare (samo u prvoj i drugoj ruci primi 500.000 evra) tek malo prikrivena smokvinim listom uloge konsultanta za medijske tvrđave u trouglu Beograd-Podgorica-Banjaluka. Pa još otkrili da je samozvanac Leonida – baš zato što je sve bilo čisto i nije imao šta da krije – „hrabro“ izdejstvovao da mu prva tranša od 75.000 evra bude isplaćena popola (po 37.500 evra) na račun sina Vladimira koji živi u Italiji i na mađarski račun kuma Radojka Mrlješa.

Dok je njegova artiljerija još gruvala ćorcima, tonući Vukotić, zbog kojeg bi serdar Janko obarao oči, hvatao se i za penu i za vazduh: Nikada nisam potpisao ugovor sa nemačkom kućom VAC o prodaji „Večernjih novosti“... Sa VAC -om, bolje reći sa njegovim predsednikom Bodom Hombahom, potpisao sam 2002. ugovor o konsultantskim uslugama za područje bivše Jugoslavije... Nismo ugovor ispunili jer su arogantno krenuli u kupovinu „Novosti“. Ja to nisam želeo ni po koju cenu. Ugovor je prećutno raskinut. Ovo je sada njihova prljava osveta što ni do danas nisu uspeli da kupe „Novosti“, a nadam se i da neće... Ne poričući ni da je prvih 75.000 evra „leglo“, ni da je u svoje vrzino kolo upetljao i sina. Doduše, možda ni on nije hteo sam u bitke kao ni slavni divizijar Janko koji je, pošto nije imao dovoljno odraslog sina, u svoje borbe vodio kćerku jedinicu Vasiliju.

Tišina se na Termopile-Mojkovac-Kadinjaču manjizma spustila u momentu kad bitke u kojima nema foliranja pre ulaze u svoju središnjicu nego li u završnicu. Lakomi serdar Leonida uzvikivao je „napred“ samo dok WAZ (Westdeutsche Allgemeine Zeitung) nije saopštio: da može da „priloži i druge dokumente (osim kvazikonsultantskog ugovora) i da imenuje svedoke“ koji mogu da potvrde da je ugovor zaključen na inicijativu patriote MMV i da je napravljen, pri čemu je MMV bio pri punoj svesti i uračunljiv, isključivo u funkciji prodaje „Novosti“. Faktički, čim su reflektori bili uključeni toliko da svi vide da je on i Termopile „Novosti“ i svoju Mojkovačku bitku prodao za ugovornih pola miliona evra avansa. Što je mnogima ipak pomoglo da dešifruju pitijski odgovor lucidnog Matije Bećkovića na „Leonidino“ očajničko pitanje (da li ste za to da „Novosti“ ostanu srpske i narodne, da ne odu strancima?) upućeno Delfima patriotske javnosti: „Ako ovo izjašnjavanje nije zakasnelo, pa prema tome i suvišno, onda se zna za šta sam“.

Samo istraga i sud mogu meritorno utvrditi: za šta je od 2002. do avgusta 2006. – iza leđa vlasnika kompanije čiji je bio direktor i novina kojima je bio glavni urednik – zaista bio i šta je sve radio Manjo nacionale; šta je tačno potpisivao sa WAZ-om i pod kojim uslovima; šta sadrže tajni aneksi ili protokoli, odnosno WAZ-ova „obavezujuća merila i instrukcije“ za MMV (ako ih je zaista bilo); da li je dvostruko problematični ugovor bio obostrano „prećutno raskinut“, kao što tvrdi MMV, ili od strane te nemačke media-grupe; ko je koga izigrao i zbog čega?

Istraga će morati da se pozabavi i vremenom sklapanja ugovora MMV-WAZ jer su dve strane pominjale i 5. i 10. i 15. decembar 2002, kao i „kraj 2002. godine“. Još više njegovom sadržinom i suštinom, pošto je bivši prvi čovek te nemačke firme u Srbiji, Joakim Caumzegel, već izjavio da su svi kontakti sa MMV-Leonidom bili «isključivo radi prodaje „Novosti“ njegovoj media-grupi, dok se već u članu 1. tajnog ugovora naglašava da će serdar-konsultant WAZ -u prodavati svoje «iskustvo... za uzimanje vlasničkih udela u novinskim firmama, firmama za časopise i firmama za distribuciju interesantnim za VAC».

Ovakva formulacija, nema sumnje, uključuje i direktorsko otvaranje kapije „Novosti“ iznutra. Zato „Leonida“ uzalud histerično viče držite „lopova“, tvrdeći: „Izvukao sam se iz Vaše klopke i ostavio Vam Vaše pare“ (lukavo prećutkujući da li ima u vidu samo ugovorom obećanih 500.000 ili već primljenih 75.000 evra). Utoliko je i dobrodošlo što je WAZ, tim pre što je konsultantski ugovor sa direktorom konkurentske firme bio i njegova greška, već saopštio da je spreman da sarađuje sa Tužilaštvom za organizovani kriminal i da će pravosuđu Srbije, ukoliko dobije takav službeni nalog, dostaviti „sva dokumenta“, iako ga potpisano sa „srpskim ugovornim partnerom“ obavezuje na diskreciju i čuvanje poslovne tajne.

Međutim, i pre sudskog stavljanja tačke na nimalo termopilske podvige postpetooktobarskog bosa „Novosti“ i njegovih partnera „srpskih privrednika“, mogu se, a valjda i moraju, potražiti odgovori na ceo set drugih pitanja.

Da li je MMV uopšte platan srpsko-crnogorskog žurnalizma i samih „Novosti“?

Nisu li upravo Manjo i njegov manjizam lake ruke – mnogo pre neuspele tragifarse sa Termopilima, Mojkovcem i Kadinjačom – posekli platane u aleji „Novosti“?

Zašto nije iskorišćen Đinđićev kart-blanš „Novostima“ iz decembra 2002. godine?

Kome u vrhu vlasti u Beogradu nije odgovaralo da „Novosti“ ostanu u susvojini države i ljudi koji su ih (na)pravili (malih akcionara), sa samofinansiranjem i vlasničkom strukturom koja je, po svojoj prirodi, najmanje sklona mamuzanju uređivačke politike?

Ko je, i u čijem sve interesu, onemogućio WAZ da većinski paket akcija „Novosti“ kupi iz prve ruke i pod svojim imenom, preuzimanjem ili na tenderu – što je javno tražio barem celu jednu godinu pre netransparentne prodaje udela malih akcionara stranim firmicama za jednu transakciju – pogotovo što je moćna nemačka media-grupa demonstrirala spremnost da ugovorom garantuje i investicije u Kompaniju i nezavisnu i srpsku uređivačku politiku „Novosti“?

Zbog čega je država naprečac odustala od tendera, ako je ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo, još juna 2005. godine, izjavljivao: „Smatram da je najbolje za akcionare („Novosti“) da se udruže sa državom i da se na tenderu izabere najbolji partner“, pa još dozvolila „Leonidi“ da na scenu izvede anonimne „srpske privrednike“, za koje se moglo unapred pretpostaviti (s obzirom na upozorenja S. Kerima iz juna 2006) da će svoj deo „Novosti“ preprodati, najverovatnije baš WAZ -u?

Ko je, i u čijem interesu, naterao WAZ na „pretfinansiranje“ (izraz člana borda direktora te firme Petera Langea) kupovine 62 odsto „Novosti“ i zar država nije znala, i morala znati, da će «srpski privrednici» biti „pretfinansirani“ upravo od strane onih čiji ulazak u „Novosti“ je navodno, prema izjavi samog bivšeg premijera, polovinom 2006. htela da spreči vlada Vojislava Koštunice?

Ko od treće dekade marta ohrabruje serdara MMV da, posle svega, režira «Termopile» koji ne bi bili zakasneli i lažni samo do decembra 2002. ili do režirane prodaje radi preprodaje, pošto je samo pre osam godina imalo smisla da se pitaju „partija čitalaca“ i patriotski Delfi – da li je za Srbiju i „Novosti“ dobro da se „Leonida“ proda „Persijancima“, a polovinom 2006. - jesu li saglasni da se sa „Persijancima“, umesto bitke, trguje preko anonimnih „srpskih privrednika“, isključivo u interesu MMV i tih domaćih posrednika?

Uostalom, s obzirom na to da je država od 2002. godine vlasnik 29,52 odsto Kompanije „Novosti“ i da su „državnim paketom“, preko svojih predstavnika u upravnim telima Kompanije, upravljale vlade (prvo SRJ i SCG, a od 2005. Srbije), kako je „platan“ svoje „Heraklove podvige“ mogao godinama izvoditi u „prisustvu vlasti“, pod nosom upravo najviše vlasti? Ko je „u ime države“ u sve bio upućen, posebno od misterioznog eliminisanja Vlade Divca iz trke za „Novosti“, pa do „pretfinansiranja“?

Ko je sve mogao i morao znati, ko je „Leonidi“ i kako pomagao, ko ga je godinama štitio?

Prvo malo neizbežne hronologije i činjenica.

Direktor „Novosti“ MMV i predsednik Upravnog odbora Kompanije Dejan Gajićboravili su od 6. do 10. decembra 2002. u Frankfurtu. Sve troškove su platile „Novosti“, a ni „Leonida“ ni WAZ ne spore da su svi elementi problematičnog ugovora bili dogovoreni baš u to vreme, dok su frankfurtske Vesti pre nekoliko dana objavile da je sve bitno obavljeno u jednom hotelu pored železničke stanice glavnog finansijskog centra Nemačke.

Tandem Vukotić-Gajić boravio je u Nemačkoj, u WAZ-ovom sedištu u Esenu, i od 21-23 februara 2003. godine. Delimično o trošku domaćina, koji je obojici obezbedio prevoz i prenoćište, ali su im i „Novosti“ dale „pripadajuće dnevnice“. Izvesno je jedino da su tom prilikom – verovatno realizujući član 1. Leonidinog decembarskog tajnog ugovora - sa vrhom WAZ -a razgovarali o mogućem ulaganju te media-grupe u bivšu «Borbinu» prodajnu mrežu koju ubrzo potom, pod do danas nerazjašnjenim okolnostima, preuzima Stanko Subotić i unosi je kao svoj ulog u „Futuru plus“.

Ako se ima na umu da je Subotić – onim što je rekao B92 i crnogorskoj televiziji IN – sebi bio pripisao krajnje značajnu ulogu baš u kupovini „Novosti“ (kako je tvrdio, preko Milana Beka i Miroslava Miškovića), koju je WAZ potom u dva navrata demantovao i, u najmanju ruku, bitno korigovao, u traganju za istinom imalo bi smisla razjasniti i okolnosti boravka MMV od 8. do 11. novembra 2002. u Parizu. Jer, bili su to dani njegovih susreta sa S. Subotićem koji mu se tada nisu ni najmanje gadili. Još manje ga je u to vreme brinuo onaj narodni aršin koji je ovih dana primenjivao prema Hombahu, povezujući ga sa Subotićem i Darkom Šarićem: s kim si, takav si.

Ako reflektor istrage bude upaljen i nad tom „epizodom“ - rezultat bi mogao da bude i iznenađujući. Kao prvo, do tog susreta je došlo samo mesec dana pre dogovora u Frankfurtu. Kao drugo, formiranje „Future“, koja Kompaniji „Novosti” (prema računici samog MMV) duguje 805 miliona dinara, bilo je tada već – bliska budućnost (inače, nagradno je pitanje za državne predstavnike u „Novostima”: ko li je to dozvolio da dug firme „čoveka sa poternice”, prema firmi u kojoj je država najveći vlasnik, naraste do osam miliona evra?). A kao treće, 19. novembra 2002. godine u nedeljnom listu Kompanije - Revija 92 – na cele tri strane štampan je razgovor sa Stankom Subotićem pod naslovom „Preko mene pucaju u Đinđića i Đukanovića”, za koji je „redakcijska javnost“ u to vreme sumnjala da možda ima i skrivenog koautora. Bilo kako bilo, taj prema Subotiću sasvim benevolentni „ekskluzivni intervju“ - čistunac „Leonida“ je, sažet na jednu stranu, objavio i u „Večernjim novostima“.

Iako je i ovaj intervju mogao da bude signal da nešto nije u redu, za tajni direktorsko-konsultantski život MMV, ako se izuzme pomenuti Gajić, u redakciji „Večernjih novosti“ se krajem 2002. i tokom 2003. i 2004. nije ništa znalo. Čak ni slutilo. A uveren sam da nije znao ni Zoran Đinđić! Uprkos ovim lukavim rečima koje je serdar bez Mojkovca i bez Termopila 23. marta 2010. uputio Bodi Hombahu: „Tačno je da smo 2002. godine uspostavili pregovaračke veze. Ali ne, kako pišete, na moju inicijativu, nego na izričitu preporuku prvog čoveka tadašnje Srbije i po Vašoj velikoj želji».

Zajedno sa MMV bio sam 28. decembra 2002. kod Đinđića, u njegovoj rezidenciji na Dedinju, i imao priliku da čujem poverljive instrukcije koje je on tada dao povodom moguće prodaje „Novosti“. Instrukcije koje su bile izvedene iz dobro promišljene i razrađene platforme ubijenog premijera za „Novosti“. Platforme suštinski suprotne svemu što je MMV radio otad pa do prodaje „Novosti“ anonimnim „srpskim privrednicima“. Platforme uz koju je išao i kart-blanš lične i državne asistencije da se sugerisano i „nacrtano“ realizuje. U ogledalu tog strogo internog razgovora, u kojem je centralna tema bilo ono što je vlast dva i po meseca kasnije nazvala „Sabljom“, mogu da posvedočim: da je „Leonida“, pristajući na tajni kvazikonsultantski ugovor, radio Đinđiću iza leđa i da je postojanje tog ugovora od njega prikrio!

Serdar takav ugovor nije nikako mogao potpisati na izričitu preporuku prvog čoveka tadašnje Srbije!Zato svojim beščašćima - ukoliko aluzivno pokušava da i taj ugovor proknjiži Đinđiću - pridodaje još jedno.A ako je baš to trebalo da bude skrivena poruka citiranog dela otpisivanja Hombahu – onda MMV još i kleveće čoveka koji više ne može da se brani i da kaže kako je bilo!

„Leonidini“ tragovi stari dve godine postali su vidljivi tek kad je na breg njegovih naraslih prodajno-režiserskih ambicija počeo da pada WAZ -ov sneg koji je učinio vidljivim i postojanje tajnog ugovora nad kojim se danas pritvorno iščuđavaju i kobajagi zgražavaju i neki od onih koji su za njega „po službenoj dužnosti“ morali znati bar u prvoj polovini 2005. godine. Jer,9. marta 2005. je predsednik UO Udruženja malih akcionara Novosti, Branislav Novčić, u dopisu zameniku predsednika Upravnog odbora Kompanije „Novosti“, na potpuno nedvosmislen način ukazao da MMV-Leonida šuruje sa „Persijancima“. Pri tom je zatražio odgovore na sledeća pitanja:

«Ako vi pročitate u dva referentna lista, a pročitali ste, da vam je generalni direktor potpisao ugovor sa direktnom konkurencijom Novostima, medijskom kućom WAZ, kao i da je i danas njihov saradnik, jer ugovor nije poništio, šta ste vi, kao Upravni odbor, preduzeli da zaštitite interese akcionara i sprečite direktora da radi za konkurenciju i istovremeno rukovodi Kompanijom „Novosti“ a.d?

Ako ste čitali...da generalni direktor, ne samo da radi za konkurenciju, već je od kompanije WAZprimio i veliku sumu novca za svoje angažovanje, a da je u sve to umešan i predsednik vašeg Upravnog odbora Dejan Gajić, šta ste preduzeli da zaštitite interese akcionara i utvrdite pravo stanje stvari? Kakvi su moralni i etički principi na kojima vi radite?

Ako se zna da je WAZ jedan od glavnih aspiranata da bude uključen u kupovinu akcija Kompanije, a vi ste obavešteni da generalni direktor Kompanije radi za ovu kuću, kao i da je od njih plaćen, da je obmanuo i njih i nas, šta ste preduzeli da izbegnete konflikt interesa, kao i šta ste učinili da ovog čoveka onemogućite da bude upućen u poslovne aktivnosti, strategiju poslovanja, poslovne tajne, procene akcija i druge informacije koje su od interesa za akcionare Kompanije, ali ne i budućeg kupca?“

Dakle, alarm je bio uključen pre punih pet godina! I, nikom ništa! Štaviše,Upravni odbor Kompanije „Novosti“ je 16. marta 2005. bahato –znajući da koren manjizma raste iz najviših „državnih struktura“ pod čijom je zaštitom - bez imalo straha zaključio: „Povodom pitanja vezanih za ugovor između generalnog direktora Kompanije i WAZ koja je u dopisu od 9. 3. 2005. godine postavio predsednik Upravnog odbora Udruženja malih akcionara Branislav Novčić, Upravni odbor je konstatovao da nema saznanja o takvom ugovoru i pozvao Novčića da dostavi dokaze za svoje tvrdnje, a ukoliko to ne učini – Upravni odbor će postupiti po zakonu“.

Bilo bi prirodno da je na objavljeno u „dva referentna lista“ odreagovao i državni tužilac – i zbog zakona i zato što je država i tada bila vlasnik 29,52 odsto „Novosti“ - ali nije. Stoga jeMMV, siguran u svoje adute i državnu zaleđinu, 21. marta 2005. obavestio Upravni odbor Kompanije „Novosti“ da je «protiv Branislava Novčića podneo krivičnu prijavu zbog klevete“.

Država je oprala ruke i kad je Udruženje malih akcionaraNovosti - 5. maja 2005. - podnelo Upravnom odboru Kompanije zahtev za smenu Manojla Vukotića i predsednika UO Dejana Gajića. Sam zahtev bio je ovako formulisan u delu koji se ticao „Leonidinog“ tajnog ugovora sa „Persijancima“:

«Ovim putem Vas obaveštavamo da je od danas, 5. maja 2005. godine, u advokatskoj kancelariji Leontijević u Beogradu, deponovana dokumentacija koja dokazuje da je Manojlo Vukotić 15. decembra 2002. godine ugovorio, a 10. maja 2003. godine potpisao ugovor sa medijskom kućom WAZ iz Esena. Prema ovom ugovoru, M. Vukotiću pripada iznos od 500.000 evra (pet stotina hiljada evra!). Od tog iznosa, odmah po potpisivanju Ugovora, 10. maja 2003. godine – Vukotić je svojim potpisom potvrdio prijem 75.000 evra (sedamdeset pet hiljada evra).

Ovim konsultantskim ugovorom, koji je pisan na srpskom i nemačkom jeziku, Vukotić se obavezao da za račun WAZ -a prati razvoj medijskog tržišta na području SCG i da o tome svaka tri meseca pismeno referiše WAZ -u. Takođe se obavezao da će koristiti svoje veze i poziciju (generalnog direktora i glavnog i odgovornog urednika Kompanije „Novosti“) da lobira za račun WAZ -a i da im pribavlja poslove sa ovih prostora. Vukotić je obećao i da se «neće baviti konsultantskim poslovima ni za jednu drugu kompaniju, osim za WAZ.

Vukotić je tom prilikom potpisao i posebnu klauzulu, kojom je precizirano da, pored pomenutog iznosa od 500.000 evra, dobije i posebnu nagradu za «poslove koje bi WAZ zaključio sa firmama u SCG i u RS, a u kojima bi medijator bio M. Vukotić». Visina bonusa bi se određivala posebnim anexom. Nije teško zaključiti šta je trebalo da bude predmet ovog anexa.

Mada nije pomenut u ovom ugovoru, gotovo svim razgovorima sa WAZ -om, pored Vukotića, prisustvovao je i predsednik Upravnog odbora Dejan Gajić. On je znao za predmetni ugovor. Dva puta mu je nuđeno i da se lično upozna sa sadržajem, što je on odbio. Iako mu je to bila obaveza, Gajić o ovim svojim saznanjima nikad nije obavestio UO, a ni Skupštinu akcionara. Naprotiv, u više navrata je javno tvrdio da nije istina da M. Vukotić ima ugovor sa WAZ-om i svesrdno je podržavao Vukotićeve jeftine tirade kojima je obmanjivao akcionare. Ova dvojka je čak javno pretila da će „preko suda tražiti krivičnu odgovornost“ za sve one koji šire dezinformacije o njihovim vezama sa WAZ -om. Zato je osnovano zaključiti da je M. Vukotiću u njegovim kriminalnim radnjama pomagao i predsednik UO Dejan Gajić.

Sa sadržajem Ugovora između Vukotića iWAZ-a nedavno je upoznat i predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica...

Mi od Vas tražimo da odmah zakažete vanrednu sednicu Upravnog odbora i da se izjasnite o ovde iznetim zahtevima:

 a) Da se M. Vukotić i D. Gajić odmah smene sa svih funkcija u Kompaniji;

b) Da se na njihova mesta, a do prve naredne skupštine, postave vršioci dužnosti, oni koji su im najbliži po funkciji.

Da je država tada uradila makar goli minimum – da proveri da li je MMV sa WAZ -om imao nedopustivi tajni ugovor ili je bio žrtva manipulacije i klevete – sada ne bi bilo potrebe da policija i tužilaštvo, uz Luku Beograd, proveravaju i prodaju „Novosti“, niti da utvrđuju da li je u „Leonidinim“ odnosima sa „Persijancima“ bilo i „elemenata krivičnog dela“ (S. Homen). A da se toliko mrdne makar malim državnim prstom, bilo je i dodatnih razloga. Naime, tadašnji WAZ -ov direktor za Jugoistočnu Evropu, Srđan Kerim, u NIN-uje30. 6. 2005. napisao i ovo: „Što se tiče rukovodeće garniture „Večernjih novosti“, odavno je razgovarano na ovu temu (prepuštanje uređivačke politike domaćem partneru), pa čak je ustanovljena i određena konsultantska relacija sa ciljem da se, između ostalog, omogući učešće WAZ-a u procesu privatizacije, naravno – kad se stvore pravni i zakonski uslovi za to!“

Meni su citirane Kerimove reči otvorile oči i pomogle da shvatim da ono sa dokumentima kod advokatske kancelarije Leontijević nije ničija konstrukcija niti zla volja. Tad sam prvi put, iako sam u to vreme (do kraja 2005) bio odgovorni urednik „Večernjih novosti”, realno dopustio mogućnost u koju su me neke kolege uveravale: da MMV radi iza leđa i firmi i listu kojima je na čelu. Stoga sam od „Leonide“ zatražio da mi objasni o čemu se radi. I, bio sam zgranut kad sam iz njegovih usta čuo: „Koga boli... kome ja prodajem svoje znanje!“ Predočio sam mu: da takav ugovor smatram nedopustivim, da on, kao generalni direktor i glavni urednik, na takav ugovor nema ni najmanje, ni moralno ni zakonsko, pravo! Čak i da je sam ugovor bez duplog dna i realno čisto konsultantski! Čak i da WAZ nije javno deklarisao nameru da kupi „Novosti“!

Još sam „Leonidi“, da ne bi imao nikakvih nedoumica oko mog gledanja na stvar, stavio do znanja da je uradio isto ono što bi uradio trener Partizana (namerno izabrano poređenje jer je MMV „grobar“) kad bi potpisao tajni ugovor, makar i iskreno konsultantski samo, sa Crvenom zvezdom! Pa još sa Zvezdom koja bi da kupi crno-bele!

Svi napori iznutra, iz „Novosti“, još jednom su se sveli na prosipanje dva-tri litra vode usred državne Sahare.Ništa nije vredelo što je predsednik Udruženja malih akcionara B. Novčić i 16. 7. 2005. - na vanrednoj Skupštini Kompanije, na kojoj je „državni paket“, u ime Državne zajednice SCG, zastupala Jelica Filipović-Anđelković - postavio Vukotiću (prema zapisniku) pitanje: „da li je sa WAZ-om zaključio jedan ili dva ugovora, ako je zaključio dva - koji je u važnosti i da li je primio 75.000 EUR“.

Vukotić je tom prilikom (takođe prema zapisniku) na Novčićevo pitanje samouvereno odgovorio da „nema šta da kaže više od onoga što je na isto pitanje odgovorio na prethodnoj sednici: da nije potpisao nikakav ugovor u ime Kompanije, za račun Kompanije, protiv interesa i na štetu Kompanije i akcionara“.

Novčić je na ovo rekao da generalni direktor Vukotić „po drugi put izbegava odgovor na ovo pitanje i predložio formiranje radne grupe koja bi imala zadatak da ispita odnose M. Vukotića sa WAZ -om“.

Od radne grupe, naravno, nije bilo ništa, ali je usledio razgovor u Vladi Srbije (sa državne strane su učestvovali – V. Koštunica, M. Labus, M Dinkić i D. Mihajlov, a iz „Novosti“ - MMV, Đ. Bilbija, D. Gajić i predsednik Skupštine Nebojša Vučinić). Bilo je reči o daljoj sudbini „Novosti“ i o tome kako da se „državni paket“ uzme iz ruku mešetara iz Državne zajednice SCG. To se ubrzo i dogodilo, ali je „Leonida“ - prodajući Nemanjinoj 11 i tada „Termopile“ - nastavio da plete iste mreže i da u svoje kombinacije uvlači najviše državne činovnike. Ne prestajući da upravlja firmom kao da je njegov ratni plen, uz podršku vrha vlasti koja je u ključnom periodu u „Novostima“ imala i funkciju predsednika Skupštine i dva člana u Upravnom odboru Kompanije (od ukupno 7).

Tako je Kompanija „Novosti“ - sve više postajući manipulativni čardak ni na nebu ni na zemlji – umesto tendera koji je najavio Bubalo, dočekala prodaju na berzi koja se, uz prethodno iznutra i izvana dobro izrežirani prodajni „stampedo“ među malim akcionarima, dogodila krajem avgusta 2006. godine. Sa MMV i njegovim pokroviteljima iz vrha vlasti i partnerima iz vrha srpskog biznisa u glavnim ulogama, pri čemu su svi ključni akteri (čak i sam MMV) - kao na kakvom maskenbalu – sakrili i svoja lica i svoje prave uloge, interese i dobitke.

Ništa nije promenilo ni to što je Hombah - 3. juna 2006. - našao za potrebno da javno izgovori i upozori: „Poznajem gospodina Vukotića veoma dugo i dobro. Kakvu on ulogu igra u ovom vesternu, videće se tek na kraju filma. Do sada, stalno ′igra′ iza zavese. Njegove igre su zakulisne. Da li on sebe zamišlja tu kao režisera, ili je i sam u funkciji nekakve režije – to ne mogu još do kraja da ocenim“.

Hombah je istovremeno – upitan „koliko ste puta, i o čemu, razgovarali sa gospodinom Vukotićem, da li ste u tim prilikama pominjali konkretnu cenu i uslove i šta je sprečilo dogovor sa njim?“ - pridodao: „Ne mogu da vam kažem šta se i zašto tu poremetilo. Ali, jeste se poremetilo!Onje bio prvi koji se kod nas založio, podvlačim – on kod nas, da uđemo u partnerstvo sa Novostima. Bilo je to pre dve godine. Ja sam njega posetio više puta i on je mene posetio više puta. Imao sam određeno poverenje u njega. I odjednom, dogodilo se nešto vrlo čudno, što nije baš zvučalo prijateljski, što smo čitali iz njegovog pera». Koliko sam do sada uspeo da ga upoznam, „on je glumac sa vrlo širokim repertoarom“.

Moguće je da Hombah ponešto nije odmah razumeo, a možda i jeste – pa baš zato sve ostavio ovako prividno otvorenim i nedorečenim. Prema svim mojim saznanjima, „Leonida” je napustio „Persijance” samo zato da bi im nešto kasnije uzeo – mnogo više. Pri tom je, ostavljajući svoje bršljan-novinarstvo da se obavija oko stabla tadašnje koalicione vlade, platan svog direktorskog manjizma tiho presadio u drvored kedrova i sekvoja najfavorizovanijih „srpskih privrednika“. Još konkretnije, sve poznate činjenice upućuju na jedan jedini mogući zaključak: da je on već od jeseni 2005. počeo da radi na kombinaciji sa „srpskim privrednicima“ koja je i njemu i njima obezbeđivala bolju zaradu. A vrhu vlasti: da 2006. odglumi svoje Termopile za odbranu srpskih „Novosti“, pa da – kad ih „srpski privrednici“ ipak prepuste „Persijancima“ - može da tvrdi da je to suverena stvar biznisa sa kojom vlast nema nikakve veze. Možda je tender baš zato i bio odbačen.

Vlast je našla čarobnu formulu kako da ”spasi dušu svoju”, zaboravljajući da je i prividno nemešanje – mešanje. Tim pre što je vlast povodom ”Novosti“ morala da bude dvostruko - vlast, baš zato što država u njima i do danas drži 29,52 odsto akcija. Čemu je sve kumovalo državno činjenje i nečinjenje prilikom prodaje „Novosti“, posebna je tema. A zasad, evo šta je 5. juna 2006.radnoj grupi Skupštine Novosti - koja je imala zadatak da kontaktira sa svim potencijalnim kupcima Kompanije - rekao Srđan Kerim o MMV, „srpskim privrednicima“ i modelu zakulisne prodaje čije nametanje se spremalo:

„Po našim saznanjima, tzv. grupu ′srpskih privrednika′ čine sem Manojla Vukotića još dvojica biznismena čija se imena najčešće pominju u medijima, a njihova ponuda je unapred sračunata na preprodaju kupljenih akcija. To se, uostalom, i ne krije previše jer se otvoreno priznaje da će anonimni ′srpski privrednici′, navodno zajedno sa Vladom Srbije, kasnije potražiti ′strateškog partnera′. WAZ-ov problem sa gospodinom Vukotićem konstantno je u tome što on, a u kontaktima smo dve ipo godine, stalno pokušava da nam preproda ′Novosti′. Do našeg razlaza s njim je i došlo nakon što mu je postalo jasno da mi želimo jedino otvorenu i fer kupovinu iz prve ruke, direktno od akcionara. Još prilikom njegovog prvog scenarija preprodaje, jasno smo mu predočili da WAZ na takav način ne kupuje jer je ozbiljna kompanija zainteresovana da u NOVOSTIMA ostane dugo, da ulaže u njihovu modernizaciju i razvoj, bez izazivanja bilo kakvih podela među akcionarima i zaposlenima. Problem je i što su prvih dana juna – odmah po završetku godišnje Skupštine Kompanije NOVOSTI – pokušaji preprodaje obnovljeni. Jedan iz te trojke dobrih, uspešnih i bogatih srpskih privrednika - u jednoj evropskoj metropoli ponudio je WAZ-u da od njih prekupimo deo NOVOSTI koji budu kupili uz Vukotićevu pomoć. Mi smo to, iz već pomenutih razloga, opet kategorički odbili.

Članovima radne grupe (Đ. Bilbija, Svetlana Vuković, Dragan Bogutović) Kerim je istom prilikom rekao da je WAZ, na njegovo insistiranje, prekinuo sve kontakte sa MMV, čim je bilo shvaćeno da ”Leonida” radi iza leđa svoje firme i njenih vlasnika. I da je WAZ-ova delegacija na visokom nivou – znatno pre prodaje ”Novosti” - njegov kvazikonsultantski ugovor pokazala u Vladi Srbije. Kome treba, ali bez ikakvog rezultata!

Kad se Kerim čita iz današnjeg ugla i posle svega što se i kako se dogodilo – a i on je učinio sve da pokaže da WAZ-ovi prvi ljudi nipošto ne žele da za Novosti budu bilo kakvi Persijanci” - nema sumnje da bi svaka iole ozbiljna istraga morala proveriti utisak: da je i Leonida ”širokog repertoara” bio među ”srpskim privrednicima” kupcima. Nešto drugo je mnogo više od utiska i već sada mnogo nespornije: da je neko iz vrha vlasti pretpostavio otvorenu WAZ-ovu kupovinu više nego problematičnom aranžmanu sa anonimnim ”srpskim privrednicima” (anonimnim za širu javnost, ali ne i za MMV i Vladu), a istovremeno im dozvolio da sama kupovina bude ”pretfinansirana” WAZ-ovim novcem. Čime je Kompaniju 2006. – zajedno sa Leonidom-glumcem i ”srpskim privrednicima” - ostavio bez nemačkih investicija i ugovornih garancija da će Večernje novosti po profilu i orijentaciji ostati srpski list sa uređivačkom politikom koja neće biti sluškinja novog biznis-partnerstva. Srpski, na način na koji je ”Mond” francuski, ”Gardijan” engleski, a ”Frankfurter algemajne cajtung”nemački.

”Novosti”, uprkos tajkunizaciji dela njihovog kursa u režiji MMV (dovoljno je pogledati šta su i kako su pisale o prodaji Luke Beograd!), zaista jesu važan prostor i funkcija srpske javnosti, srpskog identiteta i duhovnosti. I velika i duboka voda srpskog žurnalizma. Zato država, kao suvlasnik i još najveći pojedinačni vlasnik ”Novosti”, bar danas - ako je WAZ zaista ”pretfinansirao” ono što se dogodilo krajem avgusta 2006. godine – mora iskoristiti spremnost nemačke media-grupe, koju su više puta potvrđivali i Hombah i Kerim, da čvrstim ugovorom ”Novostima” bude obezbeđena i potrebna srpskost, i uređivačka autonomija, i nastavljanje najboljeg u njihovoj tradiciji. Uostalom, udaranjem na profil i decenijama verifikovani kurs lista – WAZ bi, ako postane njegov većinski vlasnik, najbukvalnije torpedovao sopstvene interese jer bi nemačke ”Novosti” vrlo brzo izgubile i čitaoce i dugo i mukotrpno osvajane tržišne pozicije.

A za platanima manjizma, koji su ionako bili strano telo u aleji ”Novosti”, ne treba ni suzu pustiti. Šta da se radi: glumac ”širokog repertoara” sam ih je posekao!