Postizborno otrežnjenje ili zavera elita

Elite otuđene od naroda, iako raznorodne, udružile su se međusobno radi ostvarenja izborne pobede nad sopstvenim narodom. Njihovi suprotstavljeni interesi našli su jačeg, zajedničkog protivnika. Nevoljni zastupnik prokazanog i poraženog naroda postala je Srpska napredna stranka.

Narod se odrekao svojih najtvrđih, starih i novih, zastupnika – Srpske radikalne stranke i Pokreta Dveri. A elite su se jednoglasno odrekle Srpske napredne stranke. U toj igri odricanja, samoporicanja i prerušavanja žrtve su oni najnaivniji, koji su i najbrojniji. Tako je demokratija u Srbiji 2012. godine pobedila samu sebe. Pauperizovani demos ostao je, usred demokratskog procesa, praznih šaka. Poluge vlasti zadržala je u svojim rukama skrivena oligarhija koju zastupaju kvazidemokratske elite.

Veliko pokriće za malene posliće

Borba za resurse preostalog bogatstva i posredovane moći odvijala se preko naizgled nezavisnih izbornih protagonista. Jedni su simulirali demokrate, drugi liberale, treći zastupnike navodnih regiona, četvrti socijaliste, ma šta to značilo. U tom izbornom vašaru nastupali su čak i zastupnici neutralnosti! I pobedili su svi, osim pojedinačno najbrojnijih.

Tako je demokratija ostvarila svoju suštinu – da prikrije klasne suprotnosti, neutralizuje socijalne napetosti, obmane potčinjene i ponižene, marginalizuje ekonomski obespravljene. Ovaj vašar isprazne političke taštine i brutalne socijalne obmane predvodio je kandidat za predsednika svih građana, koje njegov najvažniji politički kompanjon naziva „narodom Srbije“. On strasno balansira na tankoj žici navodno neupitnog nacionalnog ponosa i samopoštovanja, dok preplašeni spin-doktori duvaju i sleva i sdesna svojim moćnim medijskim plućima, samo da se opasni performans ne pretvori u tragediju.

Ostavka nazvana skraćeni mandat ne sme se ni po koju cenu pretvoriti u pad s demokratske visine u ambis zvani gubitak vlasti. (A ove dve poslednje, nedemokratske, strašne reči ne smeju se glasno izgovoriti.)

Izborni poraz za većinu pripadnika elitnog sloja društva znači gubitak socijalnih pozicija i nezasluženih privilegija. U težem slučaju tu je i stradanje pod udarom primenjenog zakona, što može značiti i gubitak prikupljenog bogastva. Zbog toga je bio nephodan i nužan ovaj udruženi izborni poduhvat.

Još jednom složno protiv sebe samih

Tako se Srbija još jednom našla složno okupljena protiv sopstvenih nacionalnih interesa. Narodnim masama nije data abolicija, čak ni kada se „narod Srbije“ izjasnio za Evropsku uniju. Neverne elite prostodušnom Tomi ne veruju. Pretvara se Toma da je za Evropu, i sav verujući narod zajedno s njim!

Zaista, kako neko može biti za Evropsku uniju kada nije stavio svoje prste u njene fondove? Kada se iskustveno nije uverio da ona zaista postoji? Lažna je vera u lažljivog Tome i svih onih što ga podržavaju! To najbolje mogu da potvrde oni koji će usred izbora dobiti od države minimalne, ali stvarne uplate za neke buduće penzije. Vlast je darežljiva i ne štedi narodni novac, kada treba poraditi na svom samoodržanju i narodnoj veri.

Naravno, opstaće i Toma, koji nema diplomu za predsednika, i narod koji nema diplomu za nacionalni interes. Ali i narod i Toma, na sreću, imaju neke diplome za oranje i kopanje, za sadnju i gradnju, za trpljenje i strpljenje. Održaće se uprkos svojoj vlasti, čak uprkos učenosti, izuzetnosti, demokratiji, pa i penzijama.

Pokoja mrvica bogatstva pašće sa stola. Nezavisno od izbora, kompradore i njihove pomoćnike razneće oni isti svetski vetrovi, iste one ekonomske nepogode, koje su ih nanele na Srbiju. Mutanti komunističke epohe i sledbenici bivše nomenklature prerušiće se još jednom, zavoleće neke nove idole, i Srbija će opet biti ona stara, među šljivama!