Početna strana > Rubrike > Politički život > Predsednik Tadić nije prekršio Ustav
Politički život

Predsednik Tadić nije prekršio Ustav

PDF Štampa El. pošta
Jovo Bakić   
utorak, 03. februar 2009.
Država treba da bude iznad stranaka, pa i predsednik države treba da se opredeli za državnu funkciju, a da stranačku prepusti nekom od svojih kolega u stranci. Nažalost, nijedan najmoćniji političar u svojem vaktu nije to uradio 

Da li je predsednik Tadić prekršio Ustavom određena ovlašćenja? Nije. Kako autor ovog teksta zna da je odgovor na prethodno postavljeno pitanje tačan? Jednostavno, da je predsednik prekršio Ustav, „legalistička” i ona druga opozicija već bi podigle tužbu Ustavnom sudu protiv njega i zapodenule raspravu o tome u skupštini republike. Cilj bi bio opoziv predsednika. Pošto se ništa od pomenutog nije desilo, iako pisac ovog članka nije pravnik potpuno je siguran da predsednik nije prekršio Ustav.

No, ako je tako, zašto se onda već danima u javnosti raspravlja o „prekoračenju predsedničkih ovlašćenja”? Jednostavno, opozicija je jalova, međusobno suprotstavljena, nesposobna da predloži alternativna rešenja za nadolazeću privrednu krizu (ne računajući predlog DSS-a za „Zastavu”, koji je pokazao koliko je ta stranka u raskoraku sa vremenom u kojem dela), a mora se, ipak, nečim baviti. U stvari, jedini „uspeh” koji opozicija, tj. njen radikalski deo, ima jeste efikasna blokada rada skupštine, uslovljena nesposobnošću vođstva narodnog predsedništva da ovu blokadu spreči. Činjenica da od toga imaju štete svi građani Srbije, uključujući i Srpsku radikalnu stranku, preterano ih ne uzbuđuje. Zna se da izbora uskoro biti neće.

Pošto je podizanje tužbe zaludan posao, onda nije loše da se malo priča o navodnim Tadićevim nepodopštinama kako se „Vlasi ne bi dosetili” o čemu se zapravo radi. Otuda je i analitičko bavljenje lažnim dilemama pred građanstvom sasvim razumljivo: treba skrenuti pažnju sa stvarnih problema društva, jer tu DSS i SRS nemaju šta ponuditi.

Doista, kako bi izgledalo da se predsednik Srbije tuži Ustavnom sudu zbog toga što je mimo svojih ovlašćenja uspeo da se dogovori o isporuci gasa Srbiji u vreme kada se čitava Evropa plašila „ruske zime”? Ne, zacelo, tužbe biti neće.

Pa ipak, šta je sa najavom predsednika da će kontrolisati i smenjivati ministre? Nesumnjivo, ako bi obećanje ispunio, prekršio bi Ustav, jer nije njegovo da kontroliše i smenjuje ministre vlade Srbije, pošto to radi premijer. Time je predsednik najavio da bi mogao prekršiti Ustav, ali najava kršenja Ustava nije isto što i njegovo kršenje. Otuda je, brže-bolje, precizirao da će kontrolisati samo ministre iz svoje stranke. U naopakom političkom sistemu Srbije, gde predsednik države ne daje ostavku na mesto šefa stranke u trenutku izbora za najvišu funkciju u državi, nažalost, to jeste normalno.

Protiv toga treba dići glas. Ako se u jednostranačkom sistemu protestovalo što jedna stranka svojim kadrovima, bez obzira na spremu, popunjava državu i vlada u skladu sa partijskim interesima, onda ima razloga da se protestuje protiv višestranačke kadrovske uprave. Država treba da bude iznad stranaka, pa i predsednik države treba da se opredeli za državnu funkciju, a da stranačku prepusti nekom od svojih kolega u stranci. Nažalost, nijedan najmoćniji političar u svojem vaktu nije to uradio: pokojni Slobodan Milošević je stranačku funkciju navodno „zamrzavao”, što je u najboljem slučaju neobičan i neprecizan pojam, a u najgorem, obična podvala građanstvu; Vojislav Koštunica i Boris Tadić nisu davali ostavke na stranačke funkcije, ali nisu ni varali građane u pogledu političke volje da njihove stranke gospodare državom.

Eto, u tom strukturnom nedostatku političkog sistema nalazi se problem. Taj problem dao je izgovor protivnicima predsednika Tadića i vlade da ih napadnu za kršenje Ustava. Ako je predsednik Tadić zbog nečega kriv, to je zbog činjenice da nije prekinuo negativnu tradiciju mešanja državnih i stranačkih funkcija. Doista, da su funkcije razdvojene, imajući u vidu čestitost predsednika, ne bi bilo nagoveštaja o prekoračenju ovlašćenja. No, onda bi mu se moglo dogoditi da ostane bez političkog uporišta u stranci.

Šta preostaje javnosti? Ona mora budno motriti da predsednik i drugi državni funkcioneri ne prekorače svoja ovlašćenja i boriti se da dođe što pre do razdvajanja najviše državne od stranačkih dužnosti. Ko se pozabavi potonjom temom imao bi podršku pisca ovih redaka, jer brojni su nevaljalci koji jurišaju na najvišu državnu vlast.

[objavljeno: 03/02/2009]