Prodaja vere za obećanje večere

Svedoci smo nastavka sistematskog medijskog ispiranja mozga srpskom narodu, kojem smo izloženi kao nekoj vrsti političke i mentalne radijacije već osam godina. Taj proces se odvija preko „nacionalnih“ elektronskih medija i njihove uređivačke podrške agresivnoj političkoj mantri o evroatlantskim i evrounijatskim integracijama.

Po svom totalitarnom karakteru ta cela priča neodoljivo podseća na vreme kada se srpskom narodu nametala priča o komunističkom „raju“ i radničkom boljem životu. Tih godina imali smo priliku da gledamo komunističke komesare koji su nas redovno obaveštavali i ubeđivali koje uslove još treba da ispunimo da bismo ušli u to obećano „besklasno društvo“. Danas, umesto komunističkih, mi svakodnevno gledamo briselske komesare sa svojim „humanim“ uslovima na čelu sa Havijerom Solanom, Olijem Renom itd. Oni nam nude onaj čuveni licemerni ledeno-plastični osmejak i svoje „spasonosne uslove“, čije smo „blagotvorno“ dejstvo mnogo puta imali prilike da osetimo na svojoj koži u poslednjih petnaest godina. T akođe, danas umesto nekadašnjih komunističkih žbirova imamo njihove nevladine žbirove. I slično kao što ni komunistički raj tada „nije imao alternativu“, tako ni danas ovaj evrounijatski, solanovsko-ahtisarijevsko-delponteovski raj „nema alternativu“.

EU i njeni prećutani ekonomski efekti

Možda će se neko zapitati šta još ima da se kaže novo na temu EU, a da to već nije rečeno od (pseudo)intelektualne elite ili predstavnika „demokratskih“ političkih struktura u Srbiji? Ali o Evropskoj uniji može i mora mnogo toga novog da se kaže. U stvari, o Evropskoj uniji gotovo da ništa osim poznatih ideoloških mantri o velikom evropskom tržištu, uređenom zakonodavstvu i slobodnom kretanju „ljudi, kapitala i robe“ i nije rečeno. Kao da Rusija nije triput veće tržište, kao da nam nisu omogućeni mnogo povoljniji uslovi za protok „ljudi, kapitala i robe“ sa ruske strane kroz sporazum o slobodnoj trgovini i poslednji gasni sporazum, a posebno kroz nemerljiv potencijal u svim drugim oblastima zajedničke saradnje u budućnosti, koji je do ovog trenutka gotovo neiskorišćen. Međutim, stiče se utisak da bi svako ko bi rekao nešto drugačije na temu EU od onog oficijelnog mišljenja bio unapred etiketiran kao nazadan, nemoderan, kao protivnik svetle evropske budućnosti, kao neki samoizolacionista…

Širi slojevi stanovništva neće bolje živeti ako se uđe u Evropsku uniju. Da li se zna da će ubedljivo najviše koristi od ulaska u „obećani raj“ imati samo privilegovana evrounijatska kasta, odnosno nova klasa buržuja okupljena oko stranaka „demokratskog bloka“, njihovih firmi i njihovih nevladinih organizacija? Da li se zna da je za „parije“, odnosno najširi sloj stanovništva , tzv. gubitnika u evrounijatskoj tranziciji (kao što se to desilo u Poljskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj…), zapravo predviđen latinoamerički scenario? Taj scenario će se, pored ostalog, ispoljiti u povećanju nezaposlenosti (npr. U Poljskoj se broj nezaposlenih povećao za trećinu o t kako su ušli u EU), ogromnom povećanju javnog duga, deficitu platnog bilansa i ogromn om migracion om talas u najobrazovanijeg radno sposobnog stanovništva. Ovo je iskustvo država koje su poslednje pristupile Evropskoj uniji. Da li se zna da će i kapital (po pomenutom iskustvu poslednje primljenih država) koji bude investiran zapravo biti investiran u glavni grad , i to u one sektore koje odabere zapadni poverilac, i da će to još više produbiti ekonomski jaz između glavnog grada i provincije? Da li se, dalje, zna da uslovi ulaska u tu naddržavnu tvorevinu nisu isti za sve kandidate i da se oni stalno menjaju zavisno od interesa briselskog centralnog komiteta?

EU i „nevidljiva“ ruka tržišta

Kada o ekonomskim posledicama ulaska u Evropsku u niju govorimo , postavlja se logično pitanje: da li je šira javnost uopšte i približno upoznata kakve će se sve promene u mikro i makroekonomskoj sferi desiti briselskim izletom koji „nema alternativu“?

Dakle, da li su glasnogovornici „nevidljive“ ruke tržišta objasnili svojim biračima da npr. primena nekih obaveznih uslova u praksi znači nametanje i legalizaciju netržišnih pravila igre u tržišnu utakmicu, a sve sa ciljem favorizovanja stranih i domaćih nalogodavaca-monopolista? Naime, da li domaći privatni preduzetnici znaju kakve će stroge uslove morati da ispune? Da li znaju da mnogi od obaveznih „standarda“ i „procedura“ nemaju nikakve direktne veze sa delatnošću kojom se bave? Reč je, između ostalog, o standardima vezanim za osvetljenje, ekološkim zahtevima, zahtevima vezanim za zaštitu na radu, znatno složenij im i komplikovanij im knjigovodstven im i računovodstven im procedur ama od ovih sadašnjih, propisano opremljenom skladišnom prostoru , zahtevima vezanim za broj zaposlenih radnika po broju kvadrata radnog prostora i mnogobrojnim drugim uslovima koje nameće briselska birokratija.

Ovde nije problem u onim standardima koji su zaista neophodni za uvođenje reda u privredni život, ekološkim standardima i standardima za zaštitu životne sredine, koji su društveno pozitivni, već je problem što se pod plaštom uvođenja reda u privredni život prihvataju mnogobrojni nebulozni briselski uslovi , čime se standardizuje mnogo više od onoga što je zaista i neophodno. Na taj način se direktno utiče na stvaranje mnogo većih troškova opstanka u grani i otvaraju širom vrata pomenutim stranim i domaćim monopolima koji će jedini moći da odgovore na propisane visoke kriterijume i pokriju troškove za njihovo ispunjenje.

Briselska megabirokratija i neokolonijalizam

To dalje otvara mogućnost pojavljivanja čitavog niza „licenciranih“ birokratskih institucija koje će biti finansirane iz državnog budžeta, a koje će imati za cilj praćenje usaglašenosti poslovanja sa standardima. Reč je, između ostalog, o 667.000 stranica regulative i zakona koji su do sad a doneti na nivou Unije. Svaka oblast će, dakle, imati svog licenciranog tutora. Stiče se utisak da neko na ovaj način želi da normira i broj otkucaja ljudskog srca. Prema rečima evropskog komesara za biznis, ta masovna regulativa Unije privredi EU stvara troškove od 600 milijardi evra godišnje, dok je proračunata korist od jedinstvenog tržišta oko 165 milijardi. To je zastrašujući megabirokratski aparat sa preko 700.000 zaposlenih u EU koji bi se plaćali i iz budžeta naših poreskih obveznika.

„Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob“, to je izjavio jedan visoki britanski zvaničnik britanskom Ekonomistu (25. septembar 2004, str 9, videti tekst Slobodana Antonića „Kosovo ili EU“ u najnovijem broju časopisa Dveri srpske posvećenom EU). Reč je zapravo o briselskom transfuzionom mehanizmu koji umesto da izleči stvara države-robove. Ne pokazuju li taj neorobovlasnički scenario i gorepomenute brojke briselske birokratije, a pogotovo sve ono čime su nas „darovali“ briselski „usrećitelji“ u poslednjih petnaest godina? Dakle, hoćemo li još jednom zabiti glavu u pesak i verovati u utopiju briselskog boljeg života ili ćemo se suočiti sa zdravim razumom i logikom i reći i sebi i njima da im ovaj put neće proći?

O novim konvertitima

Ovo što nam se danas kao narodu dešava, u istorijskom smislu, nije ništa novo. To je nešto što se dešavalo gotovo svim generacijama pravoslavnih Srba. Mnogo je puta nuđena prodaja vere za večeru, odnosno odricanje od sopstvenog bića i prihvatanje poniženja koje nude okupatori različitih istorijskih epoha. Rezultat takve vrste uticaja su Srbi konvertiti. To su Srbi koji su se muslimančili, makedončili, crnogorčili i unijatili. Naime, dešavalo se kroz istoriju da ljudi slabog karaktera i morala trampe veru za nešto bolji materijalni položaj i određene privilegije. Danas je evrounijatska ideja zapravo ideja novog konvertitstva koje se nudi Srbima, a sve pod izgovorom materijalnog blagostanja i boljeg života. I to treba otvoreno reći. Jer ako i dalje budemo ćutali, čini se da će i kamenje progovoriti.

Dakle, ono po čemu se ovo evrounijatsko konvertitstvo razlikuje od svih ranijih jeste da se prodaje vera (čitaj Kosovo i Metohija) za najavu o evrovečeri. Ovde, svakako, nije reč samo o ideološkim razlikama dve suprotstavljene političke koncepcije, već o potpuno različitom pogledu na svet i filozofiji života. Zato pitanje Evropske unije i ne može biti razmatrano samo na ideološkoj ravni, već pre svega na terenu – sistema vrednosti.

Kosovo i Metohija je u tom smislu vododelnica koja je otreznila mnoge Srbe koji su spavali dubokim evropskim snom. To je onaj Rubikon preko koga nijedan Srbin koji drži do moralnog zakona neće preći u traganju za „besklasnim“ otvorenim društvom i izgubljenim „rajem“ novog briselskog centralnog komiteta. Jer Evropska unija je, ipak, prolazna ideološka tvorevina vladajućih globalističkih elita, dok je Kosovo i Metohija u srcima duhovnih potomaka svetorodnih Nemanjića – večno.