.jpg)
| Politički život | |||
Raskoli i pomirenja u sandžačkoj Umi |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 14. jul 2008. | |
|
Ko god se u bivšoj SFRJ ozbiljnije zanimao za islam, a nije musliman, sigurno se susreo sa prevodom knjige Raskoli u islamu, koju je napisao Anri Lau. Islam je učenje o pokoravanju Alahu, koji je milostiv. Samilostan. Dakle, učenje o apsolutnoj pokornosti Alahu od strane njegovih robova, koji čine ono što On hoće. A putevi do Njega su mnogi. Za čudo, to je sasvim suprotno od onoga što hrišćani misle o Njemu, koji je jedan, ali ima mnogo imena. Nama koji baštinimo hrišćansku tradiciju crkve islam izgleda kao mnoštvo raskola. Takvo shvatanje je sasvim pogrešno. “Ljudi koji ne shvataju” islam, a kojih je, logično, van islama mnogo, ne mogu da razlikuju različitost islamskih puteva od raskola. Takvi se muče, raščlanjujući sunite od pripadnika derviških tarikata, uzalud ove poslednje poistovećujući s šiitima. Oni traže razlike između vehabija koji su, valjda, salafisti – nešto analogno hrišćanskim pijetističkim reformatorima, a sasvim suprotno sufistima, koji im izgledaju mnogo više analogni nekim modernim grupama uživalaca savremene pop kulture Zapada. Sholastički deliti islamske puteve na raskoljene grane i ogranke oko apstraktnih kategorija je sasvim pogrešno, jer “Alah će vam na sudnjem danu presuditi o onome u čemu se razilazite” . Podele u islamu nisu tako duboko „ideološke“ i dogmatske kao što je to slučaj u hrišćanstvu jer u islamskoj tradiciji nema jasne „definicije“ šta islam jeste, a šta nije. Postoje struje i „verzije“ islama, ali nema dogmatskog arbitra koji bi neke proglasio za ortodoksne, a druge za jeres. Međutim, muslimani Srbije, naročito muslimani koji više nisu to po nacionalnom izjašnjenju, već su postali Bošnjaci, odavno se veoma politički razilaze. Devedesetih godina veći deo islamske zajednice je bio u opoziciji beogradskom muftiji Jusufspahiću. Predvodnik Islamske verske zajednice u Srbiji napadan je tokom nesrećnog rata u BiH da je “Miloševićev muftija” ili “politički podobni muftija”. Naročito nije bio po volji srpskim muslimanima radikalnije orijentacije, kao i onima koji su poglede upirali u Sarajevo (što se uglavnom poklapalo). Muslimani Sandžaka (Raška oblast), komunističkog, kratkotrajnog federalnog entiteta, koji se odmah po osnivanju odlukom svog ZAVNO odrekao svoje državnosti, formirali su sopstvenu islamsku zajednicu. Na njeno čelo je došao mladi i perspektivni muftija Muarem Zukorlić. Posle političke promene ili prevrata 2000. godine, IVZ Sandžaka doživela je pod upravom muftije Zukorlića tri važne promene: Prvo, Zukorlić, kao obrazovani i sposoban čovek, dobio je dozvolu da otvori Novopazarski univerzitet, čiji je dekan postao „halalom“ premijera Srbije Zorana Đinđića preko ministra Gaša Kneževića. Drugo, “vehabije”, o kojima se do tad malo čulo, postale su u Sandžaku naglo sve bolje i agresivnije organizovane i počele značajno da utiču na rad IVZ bez sukoba s muftijom Zukorlićem. Treće, Rijaset IVZ Sandžaka normalizovao je odnose s beogradskim muftijom, pa je umesto Muamera Zukorlića za novoga sandžačkog muftiju postavljen reis Adem Zilkić. O velikoj pometnji i sukobima vernika koji podržavaju novog ili starog muftiju oni koji nisu muslimani teško da mogu merodavno da sude. Sandžački vernici su ostali podeljeni, a sukobi su se preneli na verska učilišta – najpre u Novom Pazaru, pa u Tutinu. Očigledno je da sporni muftija Zukorlić ima velike ambicije i podršku iz inostranstva. U sjeničkom selu simboličnog naziva – Delimeđe podiže novi islamski obrazovni centar, u sklopu džamije čiji su minareti najviši na Balkanu. Toga nema ni u Stambolu na Bosforu. “Raskole u islamu” – da se vratimo na temu – Zapad pogrešno smatra dubokim, verski orijentisanim neprijateljstvom. Čak i kad ono takvim izgleda, bolje je da ga pojmimo analogno sa političkim suprotstavljanjem kakvo tradicionalno postoji kod nas u višepartijskoj demokratiji. Islam sekularizaciju duhovnog od svetovnog ne poznaje, pa je ovde stoga analogija umesna. Aktuelni i osporavani izbori unutar islamske zajednice (izuzetno podeljene i u nekoliko navrata na ivici sukoba), koje organizuje jedna struja, a druga ne priznaje, verovatno nisu regularni, ali se ipak treba kloniti olakih ocena i na kraju krajeva unutrašnje stvari islamske zajednice prepustiti njoj samoj. Gotovo sigurno je da se tajming ovih izbora poklapa sa izborima u Srbiji i postizbornom krizom oko formiranja vlade. Zukorlić je time nastojao da iskoristi trenutak i da raspiše izbore na koje nisu izašli pripadnici druge struje da bi pokušao da ojača svoj autoritet među sandžačkim muslimanima. Zasada je svestan da on ne može da se nametne celokupnoj islamskoj zajednici Srbije. Ovi izbori su pokazali da je ta zajednica i dalje izuzetno podeljena. Pri tome, Zukorlićeva „sarajevska struja“ nije uspela ni da uspostavi dominaciju među muslimanima Sandžaka. Ovi i ovakvi kontroverzni izbori ne doprinose prevazilaženju ove teške podele unutar islamske zajednice. Mešanje sa strane, a naročito mešanje stranog faktora u unutarmuslimanski konflikt može samo da pogorša situaciju. Naročito zabrinjava prisustvo nekih institucija zapadnih država koje ovde – pokazalo je iskustvo – nisu stvari smirivale, već najčešće generisale nove krize i potpirivale postojeće. Čini se da Zukorlićeva sarajevska struja, tolerišući radikalniji islam mladih muslimana, stvara plodno tle za jačanje verskog ekstremizma i novih podela. U tom pogledu će ključna odgovornost biti kako na lokalnim političkim i verskim vođama, ali i na vladi Srbije, koja do sada nije mnogo marila za previranja u muslimanskoj zajednici i njene destruktivne potencijale, kako po same muslimane, tako i po državu. Da li bi Zukorlić tako zapeo da gradi nove džamije i učilišta u Sjenici, Pazaru i Tutinu da nije osporen i napadnut na položaju verskog poglavara Sandžaka? Neki misle da je samo u pitanju Zukorlićev inat i želja za jačanjem vlasti u zajednici čiji rijaset njega za muftiju neće, a on simulira moć dizanjem novih, još većih džamija. Jer pisano je “...oni koji su džamiju sagradili da bi štetu naneli i neverovanje osnažili i razdor među vernike uneli, pripremajući je za onoga koji se protiv Alaha i Njegovog poslanika još pre borio, sigurno će se zaklinjati: ‘Mi smo samo najbolje želeli’, a Alah je svedok da su oni pravi lažljivci. Ti u njoj nemoj nikad molitvu obaviti. DŽamija čiji su temelji već od prvog dana postavljeni na strahu od Alaha zaista više zaslužuje da u njoj obavljaš molitvu. U njoj su ljudi koji vole da se često peru, a Alah voli one koji se mnogo čiste.” Neka muslimani ne zamere na ovom rasuđivanju nama nemuslimanima, jer takođe je pisano: “...sledbenicima Indžila smo bili naredili da sude prema onome što je Alah objavio u njemu. Oni koji nisu sudili prema onome što je Alah objavio – pravi su grešnici” . Današnja podela unutar sandžačke islamske zajednice, iako zvuči paradoksalno, možda može u perspektivi doneti ovoj zajednici napredak. Setimo se, proteklu deceniju je obeležila oštra podeljenost dveju političkih grupacija sandžačkih Bošnjaka – Ugljaninove i Ljajićeve političke partije. Danas su obe zajedno u koaliciji sa veoma heterogenim srpskim partijama okupljenim oko Koalicije za evropsku Srbiju, koja, pod rukovodstvom Tadića, tvrdi da nastavlja “viziju pokojnog Zorana Đinđića” i “evropski put Srbije”. Ne sumnjamo da će muslimanska politička elita svoju podršku „proevropskoj politici“ steći „selameta“ od onih od čije podrške zavise u Beogradu. Kada je u pitanju deoba vlasti i uticaja, naravno uz „halal“ Vašingtona, Sarajeva i Ankare, podele i sukobi mogu brzo biti „prevaziđeni“ ili barem potisnuti u drugi plan. Mnogo je vode prošlo otkada su Rasim i Sulejman pravili i predvodili islamski militantnu SDA, ali ipak “prva ljubav zaborava nema”, pa će ipak preći preko dosadašnjih teških sukoba kada je reč o zajedničkom interesu u “proevropskoj budućnosti”. Stoga nikog ni ne čudi što će oni zajedno sedeti za stolom u vladi sa Vukom Draškovićem, koji je svojevremeno pretio da će “onaj koji turski barjak ponovo razvije nad srpskom zemljom, ostati i bez barjaka i bez prstiju”. Ako mogu sa Draškovićem (ma koliko on bio “evropejac”), zašto ne bi mogli zajedno i dvojica muftija, kad eto mogu dvojica političkih vođa srpskih muslimana (odnosno Bošnjaka)? Možemo li očekivati da će se sutra, na ovom putu integracije u Evropu, ujediniti i sandžačka islamska zajednica? |
Od istog autora
Ostali članci u rubrici
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
- Predsednik sebe sveo na običnog trgovačkog putnika i propagandistu Rio Tinta
- Protesti protiv rudarenja litijuma - šta da se radi dalje?
- Vučić sve bliže Parizu i Briselu, a sve dalje od Moskve
- Vučić postaje svestan da se bliži kraj njegove vladavine
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
