Simulacija evropskog puta ili priznanje bezizlaza

No i pored toga što se čitava ta predizborna platforma pokazala, najblaže rečeno, nerealnom ona još uvek predstavlja kamen temeljac o(p)stanka na vlasti, te oni nisu u mogućnosti da se odreknu svih virtuelnih obećanja (pogotovo EU utopije) jer bi time odsekli granu na kojoj sede. Takođe postavilo bi se ozbiljno pitanje obmanjivanja građana sve ovo vreme sa pretpostavkom predumišljaja u cilju sprovođenja ko zna čijih planova i strateških interesa na našim prostorima.

Ako pretpostavimo da vladajuća nomenklatura u početku svoje kampanje za izbore 2008. kada je nametnuta tema za ili protiv Evrope i nije bila potpuno svesna teškoća realizacije ovog cilja sada je nemoguće uvažiti ovakvu olakšavajuću okolnost. Posle prvog udara velike svetske krize, zatim kriza sa kojima se sama EU suočava (naročito predbankrotna Grčka) i sve odlučnijeg uplitanja Turske u balkanske prilike politika „EU nema alternativu“ odaje utisak utopijske više nego ikad. Da (ne samo ubrzo nego najverovatnije nikad) nećemo biti integrisani u EU mnogima je danas jasno.

Izjave preminulog ambasadora Cobela o ulasku Srbije u EU 2025. i pismo Vilija Vimera u kojem se decidno tvrdi da naša zemlja nije ni u kakvom planu evropskih integracija osvežavaju naše pamćenje i potkrepljuju sada svima više nego očiglednu tezu da vezivati nade za zapadne integracije nije realno. No vlast još uvek na unutrašnjem planu vezuje svoju politiku za Evropu kao cilj svih ciljeva i uspeh svih uspeha. Tako ona drži mase u svojevrsnom medijskom hipnotičkom transu nedozvoljavajući ozbiljan razgovor o realnim alternativama. ZES na čelu sa predsednikom Tadićem opredeljen je za uporno forsiranje EU mantre kao elementarne dogme svoje politike jer verovatno nemaju ideju šta drugo da ponude građanima.

Evropa kao „orijentir“ u pustinji neizvesnosti

U Srbiji je posle petooktobarskih promena napravljena oštra podela između „starih“ i „novih“ snaga. Između „napredno-civilizacijsko-modernih“ i „nazadno-dekadentno-nacionalističkih“ političkih snaga. Između „proevropskog“ DOS-a i „antievropski nastrojenih“ starih snaga. Ova podela isključivala je ravnopravan tretman poraženim političkim snagama. U formiranoj medijskoj konstrukciji svo zlo prošlih vremena pripisivala je pogrešnoj civilizacijskoj orijentaciji starog režima. Dakle Evropa i „grabljenje“ ka njoj već tada je postala svojevrsna odrednica i opredeljenje za „dobro“ a protiv „zla“ u pojednostavljenoj crno-beloj slici sveta.

Kada su tokom već prvih nekoliko godina DOS-ovske vlasti dovedene u pitanje dogmatske šeme o „nepogrešivoj“ Evropi i kada je određeni broj stranaka posle početne opijenosti pokušao da dovede u pitanje crno bele vizure pokušavajući da vodi politiku u skladu sa srpskim nacionalnim interesima mantra o evropskom raju počela je da služi u svrhu diskvalifikacije „disidenata“ petooktobarskih vrednosti. Istovremeno je jedan broj stranaka, nosilaca starog režima u skladu sa ubeđenjem, ali i interesima, shvativši da bez prihvatanja nametnutih obrazaca ne može realno pretendovati na ravnopravan tretman u političkom životu, počeo prihvatati elemente nove evropske ideologije.

Postoji opasnost da se izgubi razlika među političkim akterima, formirana pojednostavljenim i nametnutim stereotipom nekritičkog ili prihvatanja ili odbacivanja Evrope. Ovaj nametnuti obrazac godinama je služio da unapred diskvalifikuje „antievropske“ snage, a njegovim obesmišljavanjem „evropljanima“ bi bio izbijen glavni adut iz ruku.

Ova slika Evrope i evropskih korifeja kao jedinog puta pristojne srpske budućnosti je tokom godina ušla u svest naroda. Sa jedne strane običan svet je znao da je ona prenaduvana, ali se sećao sankcija, bombardovanja i svih beda devedesetih pa je prećutno prihvatio odricanje od nacionalnih interesa zarad obećanja mira i materijalnog prosperiteta. Iako je shvatao da će to teško biti ostvarljivo nadao se (i još uvek se jedan deo nada) da će bar manji deo obećanog biti ostvaren.

Dakle projektovana slika o ostvarenju makar minimalnog materijalnog blagostanja i prosperiteta jedino kroz povezivanje sa Evropom može biti kamen temeljac političke paradigme vladajućeg režima. Ona je predmet eksploatacije monopolista evropske ideje. Njihova poruka je do sada bila: mi smo za Evropu i sve benefite koje ona donosi dok ovi što su „protiv“ integracija vode zemlju u izolaciju i bespuća neizvesnog inaćenja i suprotstavljanja jedinom koliko toliko ostvarljivom pristojnom životu.

Radikalizacija evropskog puta ponovo

Pred izbore 2008. došlo je od strane DS-a i njegovih saveznika do uspostavljanja novog dogmatizovanja starih obrazaca o jedino spasavajućem evroputu. Pošto je niz poteza od strane Amerike i Evrope počeo da urušava veru u mogućnost makar minimalnog ostvarenja obećanog raja postalo je jasno, pogotovo posle priznanja Kosova, od strane gotovo svih evropskih zemalja da nam evroatlanski prijatelji ne ostavljaju šansu ni za častan nacionalni poraz.  Javila se i potreba za redefinicijom koja je potpomognuta agresivnom medijskom kampanjom i pretvorena u radikalizaciju evropskog puta.

U kampanji izbora iz 2008. isticani su stari motivi korisnosti vezivanja za zapadne zemlje pri čemu se računalo da pređašnja hipnotička slika o evroutopiji nije iščilela iz svesti naroda. Isto tako zanemarivana su poniženja koja smo doživeli drobljenjem nacionalnih teritorija sa porukom da se o svemu sa našim zapadnim, jedinim mogućim, prijateljima možemo dogovoriti. Pri tome medijskim spinovanjem svako ko je imao ma i najmanju primedbu na ponašanje evroatlanskog bloka prema Srbiji bivao je diskvalifikovan kao nosilac mračnih ideja koje su nas upropastile devedesetih godina te proglašen protivnikom „svetle budućnosti zemlje“.

U korpusu žigosanih antievropejaca našao se po prvi put i jedan deo DOS-a koji je surovom propagandom, bez dovoljno mogućnosti da odgovori i bez dovoljno činjenica u nametnutoj medijskoj histeriji eliminisan kao onaj koji se priklonio starim gubitničkim nacionalistima. Isto tako snage iz „antievropskog“ korpusa koje su u svoje programe svrstali Evropu kao relevantnu opciju (iako ne i bez alternative) prozivane su za neiskrenost i rigidnost (sem u slučaju SPS-a koji je bio potreban za ostvarenje većine u parlamentu). Rezultat je bila krajnje pojednostavljena slika. DS, odnosno ZES je potpomognut ciljnim „bombardovanjem“ medija, predstavljen kao jedini i legitimni naslednik i baštinik jedinog ispravnog evroputa koji vodi u materijalno blagostanje. Ostali su samo kočnica ozbiljnoj državotvornoj politici koja ima za cilj da od Srbije napravi pristojnu evropsku državu.

„Iskrenost evropskog opredeljenja“ i pakt sa Turcima

Slika o Evropi kao najboljem rešenju srpske orijentacije bez obzira na minimalne koristi (vizna liberalizacija) upravo je ponašanjem iste Evrope ozbiljno narušena. No vladajući establišment na unutrašnjem političkom planu brižljivo neguje jednu iskrivljenu i virtuelnu sliku naših i evropskih odnosa pri čemu sva poniženja sa kojima se susrećemo ostaju sakrivena za domaću javnost. Ipak potezi najvažnijih igrača vladajuće nomenklature otkrivaju da nešto ne štima u "državi Danskoj".

Sve intenzivnija saradnja predsednika Tadića sa Turskom pri pravljanju novih balkanskih kombinacija (mimo EU-budućnosti) pri čemu je sve vidljiviji uticaj nekadašnje Otomanske imperije govore da se zakulisno spremaju druga rešenja za Srbiju i zapadni Balkan. Zbližavanje sa Sarajevom na uštrb odnosa sa Banja Lukom i podržavanje celovite BiH na putu NATO integracija pri čemu se kao arbitarni faktor promoviše Turska kao (bez obzira na dozu samostalnog političkog delovanja) američki igrač, što govori o mogućim novim stremljenjima snaga koje zvanično još uvek govore o bezalternativnom evropskom putu.

Dotle na domaćoj političkoj sceni i dalje figurira nametnuta slika o proevropskom karakteru ove vlade. Iskorišćavanjem poslednjih atoma decenijskog hipnotizerskog projekta zamagljivanja narodne svesti naši vladari ostvaruju dve stvari. U domaćim medijima koji su apsolutno kontrolisani još uvek se održava slika o jedinom putu. To im služi kao osnov za diskreditaciju svih koji pokušaju da postave pitanje alternative kao mračnih snaga. Istovremeno bez znanja naroda shvatajući da od evrointegracija nema ništa, a po novom zadatku kao ekipa „učlanjena“ u globalnu svetsku elitu vode državu u ko zna koje projektovane saveze ne osvrćući se na državni interes.

U takvoj situaciji, a radi ostvarenja „konspirativnih“ globalnih zadataka vladajućem političkom establišmentu ostaje kao jedina mogućnost simulacija sopstvene evroreformske politike sa radikalnim diskursom sa početka dvehiljaditih godina. Javnost ne sme da shvati (ili bar ne bi trebalo potpuno da shvati) stvaran položaj naše države na spoljnopolitičkom planu. Takođe iskrenost evropskog opredeljenja mora de se simulira sa svom anahronom geopolitičkom zbiljom iz devedesetih godina.

Samo u takvom ambijentu može još neko vreme da prođe izanđala dogma „EU nema alternativu“. Isto tako samo pod tim uslovima svi protivnici EU mogu biti predstavljeni kao neprijatelji svih civilizacijskih vrednosti i „svetle narodne budućnosti“. Samo tako može da se iskoristi i poslednji atom narodne energije željne minimalnog materijalnog blagostanja i mirnijeg i sigurnijeg života da bi se održali na vlasti. Samo tako hipnotišući i dalje starim mantrama domaću javnost oni  mogu da je vode tamo, gde su to odredili globalni centri moći, u novoj prekompoziciji sveta. Sve to, dakle, nema veze sa evropskom budućnošću Srbije u koju se i dalje kunu naše vođe. A gde nam je određeno da budemo, kako da živimo i kome da služimo, naravno ako sve to prihvatimo bez otpora, videćemo po završetku sinhronizovanog projekta velikih svetskih centara moći i našeg marionetskog režima.