Srbija na tamnoj strani evropskog meseca

Kao prvo, treba da imamo na umu da se krivotvori reč Evropa i da se ona poistovećuje sa Evropskom Unijom (EU). Evropa i EU su dve različite stvari iako imaju određenu geografsku podudarnost. Evropa je zamisao, način života i  razmišljanja, stanje duha, dok se EU kao prvenstveno ekonomska integraciona skupina pretvorila u jednu birokratsku organizaciju koja se kruni pred našim očima, u kojoj je solidarnost (jedna od osnovica EU i svih društvenih zajednica) duboko uzdrmana. Odlazak Britanije kao značajne, moćne i demokratske države veliki je udarac i na verodostojnost i na gubitak uticaja EU. 

Međusobna pomoć i podrška u krizi, kao što je to bio slučaj sa korona virusom, pala je na ispitu solidarnosti pred svima. Države članice EU su suprotno svim očekivanjima prvo vodile brigu o sopstvenim interesima (što nije nikakav zločin), pa tek kada je najžešći talas pandemije prošao, tek tada su počele da se otvaraju prema partnerima u EU. Čak su mnoge EU zemlje zabranile prelet aviona iz Rusije koji su nosili preko potrebnu pomoć Italiji, jer takve pomoći u dato vreme nije bilo iz EU¹.  Šta mogu da očekuju zemlje koje su van EU i koje streme učlanjenju kao što to izjavljuje vlast u Srbiji? Srbija je tražila da kupi u EU operemu i materijal za zdravstvo, pa je bila odbijena u toku najžešće krize. Kasnije, kada je gužva prošla, stanje se promenilo, ali kada je bilo najpotrebnije i hitno, Srbiji su pri ruci bile samo Kina i Rusija.

Ne kruni se samo članstvo u EU zbog odlaska Britanije, kruni se i temeljni pravni sistem EU. Ustavni sud Nemačke je maja 2020. poništio odluku Evropskog suda pravde. Ovakva nacionalna odluka minira i uniformnnu primenu vrhovnog prava unutar EU i subordinaciju².  Značaj ovakve odluke je da Nemačka može da preuzme nazad kontrolu nad delom monetarno-finansijskih poslova koje su bile na nivou EU. Ovo je do sada neviđeni udarac na pravni sistem EU, pogotovo što dolazi od ekonomski najvažnije države članice EU jer se stvara nepoverenje između vrhovnih institucija u EU. 

Mnogo toga škripi u EU priči za Srbiju. EU prvenstveno brine kako će sama da opstane, da bude bolja, a ne šira. Proširenje EU niko više zvanično ne spominje na vrhu EU, niti se nalazi u dokumentaciji koja nešto vredi. Izuzetak su ‘sitne ribe’ (ambasadori, posrednici)³  koje ne odlučuju o rešenju, a opravdavaju svoju platu slatkorečivim izjavama. Često se pojavljuju u medijima kao starlete koje da pokušavaju da zamažu oči delu lakoverne javnosti. Francuska, kao bitna zemlja EU, ima jasne sumnje u pogledu balkanskih zemalja, jer one ‘nikada ne treba da postanu punopravne članice EU’⁴.  Svima postaje sve više jasno da Srbija nikada neće pristupiti EU jer se nalazi na tamnoj ‘strani Meseca’. 

EU se bavi sada problemom svog opstanka. To nije samo zbog Bregzita, već i zbog monetarne unije koja je na staklenim nogama, zbog ekonomske krize prouzrokovane virusom korona, nezaposlenosti, raspada Šengenskog sistema slobode kretanja i najezdom prvo izbeglica, pa migranata, a sada i islamskih osvajača Evrope. Britanija je dobro uvidela da je ‘put u pakao popločan najboljim pro-evropskim namerama. Evro je počeo kao federalistički projekat. On je opasno nezavršen.’⁵  Ne samo što je evrozona proizvela ekonomsku katastrofu izvan Nemačke, Austrije i Holandije, ona preživljava jer je zalepljena finansijskim selotejpom i postoji mogućnost njenog raspada. 

Proširenje, pogotovo povezano sa problematičnim zemljama kao što je to Srbija, nije ni na kakvom ozbiljnom spisku prioriteta za razmatranje u EU. U suprotnom, i u skladu sa pravilima i duhom EU, ne bi u Briselu i drugde ćutali o tome da na najvažnijim mestima u državi Srbiji (od ministara do državnih sekretara) mogu da se nađu mnoge osobe sa sumnjivim svedočanstvima o obrazovanju koje uključuju plagijat i falsifikat. Tako nešto je nedopustivo u zemljama EU⁷  i u onima koji streme članstvu u EU, a zvaničnici EU o tome i dalje ćute. Dakle, takvim svojim ne činjenjem Brisel pruža prećutnu podršku koja zloćudno utiče na primere koji se daju mladom naraštaju.

Mišljenje da rešenje kosovsko-metohijskog problema koje uključuje i priznavanje nezavisnosti nije uslov za pristupanje Srbije EU je isto kao i verovanje da se deca rađaju u kupusu ili da ih donose rode.  Rešenje (jednom za svagda!?) problema Kosova i Metohije predstavlja se kao ključ za nastavak pristupanja Srbije EU. Ali to je sada nerešiv problem. Izuzev ako se kao rešenje smatra potpuni poraz i poniženje, ne samo Srbije, već i svih Srba. Stanje je vrlo teško, ali se za Srbiju sporo, ali vidno popravlja: poništenje priznanja nezavisnosti od sve većeg boroja država. To je nesumnjiv uspeh Srbije. Geopolitičko stanje se sporo menja u svetu, ali se menja u prilog Srbije. Zbog toga nipošto ne treba žuriti sa rešenjem ‘jednom za svagda’.  

Svi inostrani posrednici ili, tačnije, pregovarači sa Zapada mogu da se okarakterišu kao dobronamerni prevaranti. Dobronamerni, jer ne sumnjamo u njihove dobre namere da se reši problem, a prevaranti, jer u krajnjem slučaju nastoje da izigraju Srbiju (daj nešto – nizašta). Računaju (s pravom!?) da srpsko pamćenje traje kao ‘kod mačke muž’. Najočigledniji primer je ‘Briselski sporazum’. EU nije tu bila samo (kao) časni posrednik i svedok (očigledno nenaklonjen Srbima), već i jemac. Zbog čega je to tako? Dok ste na Zapadu protiv Rusa i Srba, ‘sve vam je dozvoljeno’. 

Pacta sunt servanda (ugovori se moraju poštovati). Srbija je ispunila sve iz Briselskog sporazuma, a da za to nije dobila ništa za uzvrat. Kao strana u ugovoru, EU nije ništa učunila da se ispoštuje jedina obaveza kosovsko-metohijskih Albanaca (zajednica srpskih opština). Da je samo to htela, a očigledno nije već godinama, EU bi lako mogla da primora stranu kosovsko-metohijskih Albanaca da to ispune. Način na koji bi to moglo jednostavno da se učini je da se ‘zavrnu finansijske slavine’. Ali od toga nema ništa. Zbog toga Brisel nosi na sebi nalepnicu: dobronamerni prevaranti. Ne može im se verovati ni na datu reč, ali ni na pisani ugovor. Na našu sreću tu je još uvek Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti koja je globalno pravno važeći dokument. Granice u Evropi su se menjale svakih dvadesetak godina. Pogledajmo samo od 1900. do sada. Svakih dvadesetak godina dolazilo je do promene granica. Tako je bilo, a verovatno tako može i da bude i u budućnosti. 

Šta bi Srbija dobila za uzvrat od priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije? Ništa, ili još manje od toga. Dobilo bi se obećanje (ludom radovanje) o nekom maglovitom ubrzanom ‘evropskom putu’. EU se kruni iznutra, a uz to je nestabilna i nefunkcionalna jer ne mogu da se slože skoro ni oko čega⁸.  

‘Balkanizacija’ unutar EU postaje sve vidljivija. Najviši državnici u EU sve češće spominju i njen raspad. Paolo Đentiloni Komesar za ekonomijuu Briselu (i bivši Premijer Italije) govori o egzistencionalnoj pretnji EU⁹.  Isto izjavljuje i Đuzepe Konte, Premijer Italije¹⁰.  

Vlast i drugi često spominju novčanu korist koju može možda da primi Srbija u dalekoj budućnosti od EU. Na žalost, takva očekivanja su zasnovana na dve vrlo hrabre i neizvesne pretpostavke: da će EU da preživi i da će takva (kakva god to bude) EU da o privlačna za sadašnje zemlje članice da u njoj ostanu. Cena pristupanja se skoro nikada ne spominje. Tu gorku pilulu vlast vešto i podmuklo krije od naroda i glasača. Ona uključuje:

• Predaja Hrvatskoj polovine leve obale Dunava (sve oko Apatina)?  
• Ukidanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti?
• Kosovo kao punopravni član Ujedinjenih nacija?
• Razmena ambasadora između Srbije i Kosova?
• Realno uništenje Republike Srpske i njeno prisiljavanje da se utopi u Muslimansko-hrvatsku federaciju?
• Otcepljenje Vojvodine, Raške oblasti, ...?
• Isterivanje Rusije i Kine iz Srbije kao dokazanih prijatelja koji nisu ni bombardovali, ni otimali teritoriju, a ni ucenjivali Srbiju.
• Prisilno naseljavanje u Srbiji na stotine hiljada neželjenih afro-azijskih muslimanskih migranata. EU neće izbaciti i preseliti u Srbiju lekare ili inženjere, već samo one migrante i osvajače Evrope koji su neupotrebljivi i koji predstavljaju bezbednosni rizik. Postoji providna diplomatska varka da te osobe mogu da budu prebačene u Srbiju samo ako se Srbija sa tim složi. Međutim, ako se Srbija sa time ne složi, EU ili neke zemlje članice mogu lako da zaustave pristupanje Srbije EU. Čik da se vlast u Srbiji sa takvom ucenom ne složi!

Cena pristupanja ovakvoj EU je ogromna, a dobit od ovakve EU je skoro nikakva, pogotovo ako se u analizu troškovi-rezultati uključi i godišnji odlazak iz Srbije od oko 50.000 mladih i obrazovanih u zemlje EU

Cena pristupanja ovakvoj EU je ogromna, a dobit od ovakve EU je skoro nikakva, pogotovo ako se u analizu troškovi-rezultati uključi i godišnji odlazak iz Srbije od oko 50.000 mladih i obrazovanih u zemlje EU. Koliki je to odliv ljudskog kapitala (ulaganja u obrazovanje) iz Srbije? 

Ako vlast zaista želi da primi ovlašćenje (mandat) od naroda, tada treba što pre (još uvek nije prekasno) da postavi sledeće pitanje narodu na referendumu: ‘Da li ste za to da Srbija nastavi pregovore sa EU o punopravnom članstvu i da za to plati cenu koju EU bude zahtevala od Srbije?’ Da li vlast za to ima ‘tri čiste’? Da li se vlast (ne)opravdano pribojava odgovora naroda na navedeno pitanje? 

Pristupanje EU uključuje promenu skoro svega u Srbiji i za to narod mora biti posebno pitan na referendumu. Ovako vlast stalno zabašuri navedeno pitanje unutar mešavine raznorodnih lokalnih i globalnih stvari: glasajte za nas, mi ćemo da napravimo vodovod i kanalizaciju u Borči; asfalitaćemo put u Kukulovcima; uvešćemo Srbiju u EU;... Sve je to neopravdano i podmuklo pomešano u okviru jednog pitanja ili predloga – glasajte za nas! Naravno da je kanalizacija i asfaltni put mnogo bliže svakodnevnom životu i potrebama naroda pa će on da glasa za tu miš-maš salatu od političkog pitanja. Ali jasano i nedvosmisleno narodno ovlašćenje za pristupanje EU izraženo na narodnom referendumu nijedna vlast u Srbiji nije imala i nema ga.

EU se istinski zanemaruje iznutra. Elita u EU baulja kroz maglu nagomilanih problema, a rešenja, ako ih ponekad privremeno pronađu, to je kao što su to činili srednjovekovni vračevi koji su prepisivali pijavice ako lek. Da li vredi činiti nepovratne ustupke EU za takvu ‘nadoknadu’¹¹?  Šta treba da učini Srbija u ovakvoj situaciji? Nekoliko stvari da se oslobodi mita o Srbiji u EU:

1. Da ne veruje u prazne priče iz Brisela. Da uvidi kako je nedavno izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić da je EU ‘bajka na papiru’¹².  Nipošto ne srljati niukakav ‘pravno obavezujući sporazum’ sa prevarantima jer imamo primer Briselskog sporazuma.

2. Da čini isto što radi i EU: EU se pravi da želi Srbiju u svom članstvu, a Srbija treba da se pravi kao da želi da pistupi ovako nestabilnoj i nefunkcionalnoj EU čija je budućnost neizvesna. Ne treba ići ‘mečki pred jazbinu’. EU nikada neće ‘pozlatiti Srbiju’ jer EU nije više ‘gorivo’ iz kojeg može da se izviče neka značajnija ekonomska i politička ‘kilometraža’.

3. Da se uči na primerima Švajcarske, Norveške, Britanije, Izraela, Singapura i Južne Koreje kako se opstaje i uspešno napreduje u svim oblastima društva. 

Autor je redovni član Matice srpske. 

[1] ‘Korona u kruni evropske solidarnosti ili o jednoj "papirnatoj" bajci’

 http://www.nspm.rs/komentar-dana/korona-u-kruni-evropske-solidarnosti-ili-toliko-o-papirnatoj-bajci.html

[2] B. Hall i M. Arnold, ‘German court ruling casts doubt on European monetary policy’, Financial Times, 06.05.2020.

[3] ‘Put koji je izabrala EU je da stvori institucije čiji je način funkcionisanja opak i čije zapovedništvo ne može lako da se shvati. ... autoritarianizam je zasnovan na kompleksnosti. ... O bezbroju tamnih mrlja koje čine ogromnu složenost strukture EU ne može da se pregovara. Delom, ta sruktura postoji da ne može da se shvati’ (G. Friedman, ‘The EU: Authoritarianism through complexity’, Geopolitical Futures, 24.07.2017).

[4] T. Barber, ‘Serbia’s path to EU strewn with missteps and some members’ doubts’, Financial Times, 17.06.2020.

[5] W. Munchau, ‘How to secure the EU’s post-Brexit future’, Financial Times, 02.02.2020.

[6] Nemački ministar odbrane Karl-Theodor zu Guttenberg je podneo ostavku zbog svog plagiranog doktorata 2011. https://en.wikipedia.org/wiki/Guttenberg_plagiarism_scandal

[7] I dalje smešno zvuči izjava nadležne ministarke u Vladi Srbije: ‘Jadranka Joksimović: Nije moguće ni u teoriji zamisliti situaciju u kojoj bi EU od nas tražila da priznamo Kosovo‘. NSPM, 08.04.2018.

http://www.nspm.rs/hronika/jadranka-joksimovic-nije-moguce-ni-u-teoriji-zamisliti-situaciju-u-kojoj-bi-eu-od-nas-trazila-da-priznamo-kosovo.html

Isto važi i za izjavu premijera Ane Brnabić:

‘Kada je reč o Kosovu, Brnabić je na pitanje da li odbijanje Srbije da prizna Kosovo može da ometa put Srbije u EU odgovorila da taj problem "ne stoji" jer neke članice EU takođe nisu priznale Kosovo.

"Ne znam zašto bi to bilo nešto drugo. Španija je rekla da ‘čak i da Srbija prizna Kosovo, ona nikada neće’. Ne mislim da će to biti preduslov za ulazak u EU", rekla je Brnabić’ (‘Ana Brnabić: Za Srbiju je pristupanje EU poput maratona; Ne mislim da će priznanje Kosova biti preduslov za ulazak ‘, NSPM, 03.10.2017).

http://www.nspm.rs/hronika/ana-brnabic-za-srbiju-je-pristupanje-eu-poput-maratona-ne-mislim-da-ce-priznanje-kosova-biti-preduslov-za-ulazak.html

[8] ‘Europe in a coma’, EURACTIV, 20.03.2020.

Editorial, ‘The EU is in chaos’, The Telegraph, 22.02.2020.

[9] J. Rankin, ‘EU faces existential threat if corona virus recovery is uneven’, The Guardian, 13.05.2020.

[10] J. Rathborn, ‘Coronavirus: Italian prime minister fears EU could collapse because of pandemic’, The Independent, 09.04.2020.

 [11] ‘U Srbiji nestao entuzijazam za evrointegracije’, Politika, 18.02.2020.

[12] ‘Predsednik Vučić rekao istinu o EU - ona je bajka na papiru’, B92, 21.03.2020.

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2020&mm=03&dd=21&nav_category=11&nav_id=1668487