Srpska dijaspora kao deo sveukupnog srpskog bića

Srpska dijaspora je virtuelna Srbija, odnosno druga Srbija rasejana širom planete. Kako je nastajala, nestajala i opstajala srpska dijaspora, objasnićemo u nastavku teksta.

Snagu srpske nacije čini, kako Matica sa ukupnim prirodnim i društvenim resursima i istorijskim nasleđima, tako i sveukupna biološko-umna energija i ekonomska moć srpskog naroda nezavisno na kome se delu planete nalazi. Upravo zbog toga, srpsku dijasporu treba i posmatrati kao integralni deo sveukupnog srpskog korpusa. Stepen njegove kohezije uvek je u srazmeri sa društveno-ekonomskim prilikama i politikom u Matici, odnosno sa snagom njenih konstitutivnih činilaca.

Uvodne napomene

Kroz vekove, od postanja pa do današnjih dana, Srbe prati sudbina stalnih ratova, deoba i seoba. U dugoj srpskoj istoriji nije pronađena nacionalna strategija sa kojom bi se obezbedio održiv mir, demografska stabilnost i sveopšti napredak.  

Bivša nam zajednička država obuhvatala je gotovo polovicu Balkanskog poluostrava i brojala blizu polovicu njegovog ukupnog stanovništva. Više od polovine u njoj su imali Srbi, koji su u balkanskim razmerama najbrojniji narod, a njihova matična zemlja centralni deo Balkana i njegov ključ. Balkansko poluostrvo je najpovoljnija prirodna veza između zapadne i srednje Evrope sa Bliskim istokom i Mediteranom. Spojna i tranzitna funkcija Balkana, određivala mu je trajne vrednosti geopolitičkog položaja, sto je značajno uticalo na istorijska zbivanja, određivala njegovu etno–demografsku složenost i kulturno–civilizacijsku stvarnost. U tako složenim uslovima srpski narod je na tromeđi civilizacija između tri carstva uz velike žrtve odigrao i ulogu Pijemonta Jugoslavije koja je nastala i nestala u dvadesetom veku.

Radi se o teritoriji koja ima veliko geopolitičko značenje, sa burnom istorijom punom dramatičnih obrta, gde su se sudarali interesi i uspostavljale granice civilizacija i interesnih sfera između Istoka i Zapada. U blizini je i povučena granica između istočnog i zapadnog Rimskog carstva. Tu je kroz ceo srednji vek bilo poprište sukoba rimsko-nemačkih i vizantijskih careva. Tu je neposredno i linija raskola katoličke i pravoslavne crkve. Tu su se odigrali najsuroviji sukobi hrišćanstva i islama. Tu su geopolitičke interese imali - Turska, Austrija, Rusija, Nemačka, zatim Engleska, Francuska i u novije vreme Amerika.

Česti ratovi odnosili su sve prednosti povoljnog geografkog položaja koji je, prema pisanju našeg naučnika Jovana Cvijića, njihov i glavni uzrok. Da bi što slikovitije prikazao njegov značaj i stalne pretenzije velikih sila, Cvijić piše da su  Srbi sagradili kuću na putu.

Česti ratovi odnosili su sve prednosti povoljnog geografkog položaja koji je, prema pisanju našeg naučnika Jovana Cvijića, njihov i glavni uzrok. Da bi što slikovitije prikazao njegov značaj i stalne pretenzije velikih sila, Cvijić piše da su  Srbi sagradili kuću na putu. Kako je moguće trajnije ostvariti njegove ,,osobine spajanja i prožimanja” i istovremeno očuvati teritorijalnu i biološku celovitost na ovako složenom i zamršenom balkanskom geopolitičkom čvorištu, pitanje je svih pitanja. Do sada nije pronađena  strategija sa kojom bi se neutralisale aspiracije velikih sila. Kao što je i pomenuto, preko naše teritorije ukrštavaju se putevi i sudaraju interesi Zapada i Istoka i sučeljavaju civilizacije, religije i kulture. To je ,,kapija’’, odnosno glavna strateška tačka preko koje imperijalne sile oduvek nastoje proširiti svoju hegemoniju. Nadalje, kroz Srbiju protiče Dunav u dužini preko 580 kilometara koji predstavlja hidrografsku i saobraćajnu kičmu Evrope. Kontrola toga vodnog puta je drugi važan motiv stalnih pretenzija i nasrtaja. Eto, to  su neki od uzroka čestih nasrtaja i ratova, a povodi su izmišljani prema trenutnim  potrebama. U najviše slučajeva zemlja je posle ratova rasparčavana, a narod podstican na svađe i podele kako bi se neutralisao srpski uticaj. U režiji zapadnih sila nedavno je  demonstriran takav scenarij. Prvo su proterani Srbi iz Republike Srpske Krajine, a potom su otcepili Crnu Goru da Srbija ne bi imala izlazak na more. Kosovo i Metohiju su silom oteli, a Republici Srpskoj ne dozvoljavaju da se pripoji svojoj Matici. Sve su to posledice neizgrađene adekvatne nacionalne strategije. Vekovima nismo uspevali stvoriti trajnije strateško partnersvo i prijateljstvo sa nekom evropskom silom da bi neutralisali stalne nasrtaje. Uvek smo nevolje sami podnosili. Istina, ponekada je Rusija bila uz nas, ali u principu kada je god nama bilo teško i Rusija je bila u teškoj situaciji.

Iz ratova smo uvek izlazili biološki desetkovani, raseljeni i ekonomski uništeni, pa je značajan deo preživele populacije tražio ekonomsku egzistenciju izvan svoje Matice. Tako je nastajala Srpska dijaspora. Nažalost, moramo konstatovati da je iseljena populacija od Kosovskog boja pa do kraja 19. veka potpuno odrođena (islamizacija, katoličenje, asimilacija) i nacionalno obesvešćena. Na to su uticali razni činioci u koje možemo ubrojati velike razdaljine i loše tadašnje komunikacije, kao i agresivno ponašanje domicilne politike, vere i kulture prema došljacima. Gubljenjem kontakta sa svojom Maticom, neminovno je dovodilo do asimilacije sa tamošnjim narodima.

Nastajanje Srpske dijaspore.

Od početka iseljavanja pa do današnjih dana beležena su samo masovna iseljavanja, a stihijska i pojedinačna iseljavanja ostajala su i ne primećena pa nisu ni zapisana. Zato ćemo se i u ovom tekstu fokusirati samo masovne talase iseljavanja.

1.Iseljavanj  posle Kosovskog boja.

Odma posle Kosovskog boja usledile su turske odmazde i veliki zulumi koji su naterali srpski narod na masovno iseljavanje. Taj egzodus trajao je desetinama godina, a naročito se intezivirao posle pada Smedereva i Srpske despotovine 1459 godine. Bežeći ispred zločina, Srbi su napuštali svoja ognjišta samo da bi sačuvali gole živote.

2.Iseljavanje  1690.  godine.

Drugo masovno iseljavanje desilo se iz istovetnih razloga kao i prvo. Tada je Ptrijarh Arsenije III Čarnojević 1690. godine godine, pred najezdom turskih zločina, poveo deo srpskog naroda  na sever. Njegova namera nije bila da se tamo Srbi stalno nasele, već da se biološki sačuvaju i da otuda krenu u oslobađanje svojih ognjišta. Nažalost, turska moć je sve više jačala na Balkanu pa su tamo Srbi zauvek i ostali. Zadržali su se u severnim delovima današnje Vojvodine, a najviše u juznim delovima Mađarske, pretežno u regiji oko Sent Andreje. Od tada pa do današnjih dana, u toj regiji asimilirano je preko 98 odsto srpskog naroda.

3.Iseljavanje 1737. do 1739. godine.

Posle Austrijsko-Turskog rata 1737. do 1739. godine - u kome su i Srbi učestvovali na strani Austrije u borbi protivu Turaka - usledila je turska odmazda. Pravili su stravične zločine nad srpskim narodom pa je to primoralo Srbe na novo iseljavanje iz svoje Matice. Tako dolazi do trećeg talasa masovnog iseljavanja pod vođstvom Patrijarha Arsenija Četvrtog.

4.Iseljavanje u XVIII veku poznato pod imenom ,,Put na istok”

Novo masovno iseljavanje Srba u XVIII veku, poznato pod imenom “Put na istok”, opet je prouzročeno turskim zlodelima. Zbog nepodnošljivih zločina, Srbi su porodično napuštali svoja ognjišta samo da bi sačuvali živote. Prvu grupu iseljenika predvodio je 1751. godine pukovnik Jovan Horvat, a drugu grupu 1752. godine general Jovan Šević i pukovnik Rajko Preradović. Naselili su se na prostore  današnje Ukrajine i Rusije. I ovo je bio put bez povratka.

Seoba je bilo i posle Prvog Srpskog ustanka, ali se ne mogu okarakterisati kao masovna iseljavanja.

5.Iseljavanja krajem XIX i početkom XX veka.

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka došlo je do petog masovnog iseljavanja Srba koje se razlikuje od pređašnjih, jer je usledilo isključivo iz ekonomskih razloga. Uglavnom, u ovom talasu Srbi su se iseljavali iz pasivnih Dinarskih predela - Hercegovine, Like, Bosanske Krajine i Crne Gore. Put ih je vodio u SAD, Kanadu i Južnu Ameriku.

6.Iseljavanje z a vreme Drugog svetskog rata.

Novo masovno iseljavanje desilo se u toku Drugog svetskog rata i neposredno u poratnim godinama i to isključivo iz političkih razloga. Zbog neslaganja sa komunističkim režimom Srbi su se iseljavali u zapadne zemlje i tako je nastala brojna politička emigracija.

7.Ekonomska emigracija od 1960. Do 1990. godine.

Velika ekonomska emigracija usledila je u periodu od 1960. do 1990. godine kada su Srbi odlazili na privremeni rad i to pretežno u zemlje Zapadne Evrope.

8.Iseljavanje od 1991. do 2000. godine.

Novo masovno iseljavanje desilo se, u periodu od 1991. do 2000. godine, zbog teškog života pod surovim sankcijama koje su uvedene našoj zemlji, kao i zbog bujanja građanskog rata na prostorima bivše SFRJ. U ovom talasu najviše se prisilno iselio Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tamo je, uz pomoć zapadnih sila, proveden pravi etnički inženjering od strane tamošnjeg većinskog naroda.

9.Iseljavanje posle 2000. godine.

Nažalost, zbog nemogućnosti obezbeđenja egzistencije, iseljavanje se nastavilo i posle promene vlasti i društvenoekonomskog sistema 2000. godine i ono još uvek traje. Uglavnom odlaze mladi i školovani stručnjaci čiji se odlazak intezivirao u poslednje tri godine. Stalno osipanje i gubljenje tog “biolosko-umnog blaga” ne može se ničim nadoknaditi. Ovakav odliv mladih i školovanih ljudi – u svetu poznat pod imenom “brain-drain”- katastrofalno će se odraziti na ekonomsko-tehnosloski oporavak i budućnost Srbije.

Srbi u dijaspori, njihova brojnost i status.

Kao sto je već i pomenuto, naši iseljenici do kraja devetnaestog veka su asimilirani sa tamošnjim narodima gde su se i doselili,  pa ovde možemo govoriti samo o dijaspori koju čine - ekonomska emigracija s kraja devetnaestog veka, politička emigracija iz Drugog svetskog rata, ekonomska emigracija posle šezdesesetih godina prošlog veka, zatim prisilno iseljeni Srbi iz Hrvatske i BiH od 1991. godine do kraja prošlog veka, kao i emigracija koja nastaje posle 2000. godine.

Kao sto je već i pomenuto, naši iseljenici do kraja devetnaestog veka su asimilirani sa tamošnjim narodima gde su se i doselili,  pa ovde možemo govoriti samo o dijaspori koju čine - ekonomska emigracija s kraja devetnaestog veka, politička emigracija iz Drugog svetskog rata, ekonomska emigracija posle šezdesesetih godina prošlog veka, zatim prisilno iseljeni Srbi iz Hrvatske i BiH od 1991. godine do kraja prošlog veka, kao i emigracija koja nastaje posle 2000. godine. Oni danas žive u više od 100 zemalja, a najviše ih ima u SAD, Kanadi, Australiji i zemljama zapadne Evrope. I pored toga što je Matica veoma malo uradila za dijasporu, naši iseljenici su u velikoj meri sačuvali svoju samobitnost – jezik i pismo, kulturu, veru i običaje.

Prema pisanju Slavka Vejnovića u knjizi “Srbi u dijaspori”, danas u rasejanju živi četiri miliona Srba koji su sačuvali svoju samobitnost. Slični su podatci i Srpske Pravoslavne Crkve, mada ima i nekih istraživača koji ukazuju da u rasejanju danas živi oko sedam miliona Srba koji su sačuvali svoju samobitnost i pripadnost svom narodu. Ipak, u ovom tekstu zadržaćemo se na podatcima Srpske Pravoslavne Crkve.

Danas Srbi u dijaspori imaju trojak status i to: status iseljenika – u SAD, Kanadi i Australiji, status nacionalnih manjina – u Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji i Hrvatskoj, (dok u Sloveniji i Albaniji nemaju ni status nacionalnih manjina) i status građana Srbije na privremenom radu u inostranstvu – pretežno u zemljama zapadne Evrope.

Pod dijasporu ne možemo podvesti Crnu goru, Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku, jer su to srpske zemlje koje su zasada odvojene od svoje Matice.

Odnosi Matice i dijaspore.

Naši iseljenici su u prošlosti doživljavali razne progone, nepravde i ponižavanja od vlasti u Matici. Komunistički režim ih je smatrao narodnim neprijateljima i bilo im je onemogućeno da održavaju kontakte i saradnju sa obrazovnim, naučnim i kulturnim institucijama u Matici. Samo su potajnim vezama preko svoje rodbine održavali neku vrstu kontakata sa Maticom. Suprotno su se ponašale neke druge republike bivše SFRJ prema svojim iseljenicima. Zato je Srpska Pravoslavna Crkva, kao i mnogo puta kroz istoriju, stalno okupljala i sabirala svoje ,,stado”. Druženje i upoznavanje na Bogosluženjima jačalo je njihove želje da se bolje organizuju i više druže. Formirali su razna udruženja, klubove i kulturno-umetnička društva putem kojih su čuvali i na potomke prenosili – srpski jezik, kulturu i običaje. Tako su naši iseljenici, uz misiju Srpske Pravoslavne Crkve i svoje samoorganizovanje, čuvali i očuvali svoju samobitnost.  

Tek posle raspada SFRJ, počeli su se otopljavati odnosi Matice prema Srbima u dijaspori. Formirano je i ministarstvo za Srbe van Srbije. Počele su se uspostavljati veze i kontakti sa udruženjima i klubovima naših iseljenika, a i oni su se počeli intezivnije interesovati za svoju Maticu. Neki od njih su posle 50 i više godina prvi put posetili svoja rodna ognjišta. Njihova nataložena žudnja prerasla je u velika očekivanja. Očekivali su da će odmah biti izjednačeni sa građanima u Matici, odnosno da će dobti državljanstvo Srbije, pravo aktivnog i pasivnog glasa, povratak oduzete imovine i dr. Svoje želje pretočili su u zahteve i iste podneli Vladi Srbije. Međutim, tadašnja vlast, verovatno zbog procene da neće moći  kontrolisati biračko telo dijaspore, nije ispunila njihove zahteve, a istovremeno je od njih očekivala značajniju ekonomsku pomoć u tim sudbonosnim vremenima. Pošto zahtevi iseljenika nisu ispunjeni, nerealno je bilo i očekivati njihovu veću ekonomsku pomoć. Poznato je, da bez prava nema ni obaveza, pa su zato samo bratski odnosi ostali na nivou obostrano lepih zelja i očekivanja.

Tek donošenjem Mitrovdanskog Ustava, koji je Srbija donela 2006 godine, stvoreni su uslovi da naši iseljenici mogu dobiti državljanstvo i ostvariti druga građanska prava. Međutim, treba napomenuti da nije napravljena ostala neophodna nadgradnja putem koje bi se regulisalo praktično ostvarivanje njihovih prava. Nisu napravljena zakonska akta sa kojima bi se propisale procedure i način ostvarivanja aktivnog i pasivnog prava glasa, organizacija i načina glasanja, kao i način ostvarivanja ostalih ustavnih prava. Nije zakonski precizirana ni kvota koju bi trebali imati iseljenici u institucijama vlasti. Od svega toga, zasada je ostavljena samo teorijska mogućnost iseljenicima da mogu glasati u diplomatskim predstavništvima u zemljama u kojima žive iako je poznato da to pravo ne može ostvariti na malom broju glasačkih mesta čak ni jedan promil iseljenika.  

Matica bi morala posvetiti veću pažnju toj drugoj Srbiji, odnosno Srbima u rasejanju.

Dijaspora - integralni deo Matice.

Danas na našoj politickoj sceni postoje zagovaranja o dve Srbije unutar svoje suverene teritorije i to:

-,,Reformska”- kako sebe nazivaju zagovornici podela koje čine nevladine organizacije, vazalne političke stranke i grupe globalista i

-,,Retrogradna” – kako je zagovornici nazivaju, a koju spadaju državotvorne i patriotske političke stranke, udruženja, kulturne instititucije i nacionalnosvesni građani.

-Nadalje, postoje još i podele na ,,dobre Srbe’’ koji žive u Matici i one ,,loše’’ koji žive u  rasejanju. 

Ovakve i bilo kakve druge podele su veoma štetne i opasne po srpsko društvo i njegovu budućnost. Zato se treba stalno boriti protiv svih podela koje razjedinjuju srpski narod. U uvodnom delu teksta je rečeno šta su nam kroz istoriju podele donele.

Bilo bi normalno da se  govori samo o mestima u kojima Srbi žive, odnosno o Srbiji koja je Matica svih Srba i dijaspori koja je odrednica za Srbe koji žive u rasejanju. To znači da se razlike mogu praviti samo po mestima življenja Srba, a nikako se ne smeju deliti na one ,,dobre’’ Srbe koji žive u Matici i one ,,loše’’ koji žive u dijaspori. Nadalje, pogubno je deliti Srbe i po bilo kojim drugim osnovama kao npr. - ,,reformske’’ i retrogradne’’, republikance i monarhiste, četnike i partizane i …. Srbi, ma gde da žive i ma koje ideološke poglede imaju, oni čine sveukupni Srpski korpus. Iz pluralizma interesa, ideja i želja, treba demokratski iznalaziti najbolja rešelja za srpsku budućnost. Zbog toga i smatramo da je dijaspora integralni deo Matice. Srpski korpus ne čini zbroj nekih teritorija ili državica, već objedinjena biološka i intelektualna energija Srba nezavisno gde oni žive. Na ovakvom objedinjavanju i stvaranju srpske kohezije treba stalno raditi. To ne može biti kratkoročni zadatak, već trajni proces. Prednosti ovakvog objedinjavanja se ogledaju u sledećem:

-Objedinjeni i ujedinjeni Srbi, postali bi respektabilan činilac u svetskoj zajednici.

-Proširio bi se uticaj Matice u svetskoj preraspodeli resursa i u preraspodeli globalnih političkih odnosa.

-Došlo bi do koncentracije iskustava i znanja, a pored toga privukao bi se i kapital, kao i visoke tehnologije u Maticu.

-Matica bi se stabilnije i brže razvijala.

Imajući u vidu da u dijaspori živi preko četiri miliona Srba među kojima je preko 300.000 visokoobrazovanih i više od 5.000 doktora nauka, odgovorni u Matici bi morali što hitnije započeti proces trajnog objedinjavanja sveukupnog Srpskog bića. To što Srbi žive u raznim zemljama sveta, predstavlja samo komparativnu prednost za Maticu. Najveći deo njih živi u zamljama koje su ekonomski i tehnološki razvijenije od Srbije i nama su potrebna njihova znanja i iskustva. Stvaranjem monolitnog Srpskog korpusa, stvorile bi se realne pretpostavke za ulaganje njihovog kapitala i unošenje savremenih tehnologija, kao i privlačenje ostalih investitora koji bi doprineli bržem oporavku i razvoju zemlje.

Konačno, 2009. godine donesen je Zakon o dijaspori, ali u istome nisu mnoge stvari regulisane pa se nameće potreba za njegovim izmenama i dopunama. U izmenama Zakona i u ostalima aktima trebalo bi jasno regulisati obaveze Matice prema dijaspori, kao i prava i obaveze naših građana u rasejanju prema Matici.

*Pod obavezama Matice podrazumeva se:

-Provesti popis Srba u dijaspori, napraviti bazu podataka i uvesti ih u biračke spiskove.

-Omogućiti našim iseljenicima da mogu glasati u mestima stanovanja i napraviti pravila po kojima će glasati – elektronski ili na neki drugo prihvatljiv način.

-Napraviti kvote koje će dijaspora imati u organima vlasti, kao i pravila po kojima će naši iseljenici  predlagati svoje kandidate za organe vlasti u Matici.

-Uspostaviti najjednostavniji način izdavanja srpskih dokumenata svim našim

 iseljenicima.

-U sardnji sa klubovima i udruženjima u dijaspori, uspostaviti najefikasniji oblik  organizovanja Srpske dijaspore.

-Uvesti pozitivnu diskriminaciju prema našim iseljenicima za izgradnju kuća i otvaranje proizvodnih pogona koji bi zapošljavali npr. preko 10 radnika.

-Regulisati način i organizaciju otvaranja škola za decu naših iseljenika kao i način na koji  će se snabdevati sa udžbenicima.

-Predvideti način obezbeđivanja učitelja i nastavnika iz Matice za škole u dijaspori.

-Uspostaviti održiv sistem očuvanja srpskog jezika, kulture, vere i običaja  kod naših iseljenika.

-Uz donošenje neophodnih zakonskih akata, trebalo bi izraditi nacionalnu straategiju koja bi obavezivala sve političare i vlade u Matici da izgrađuju jedinstvo u svesrpskom  korpusu, nezavisno od zemlje u kojoj su rođeni i gde danas žive, kao i jedinstvo Srpske Pravoslavne Crkve u Matici i dijaspori.

-Napraviti odriživ koncept pomaganja kulturno-umetničkih društava u dijaspori.

-Izraditi koncept međusobnog pomaganja i lobiranja za Srpske interese u svetu.

-Uspostaviti sistem održavanja stalnih veze između Matice i dojaspore.

-Makroekonomskom politikom Srbije, trebalo bi stalno graditi povoljan pravno-

 ekonomski ambijent koji će motivisati naše iseljenike da investiraju u svoju Maticu.

-Nadlje, trebalo bi Uredbom Vlade utvrditi razumne privelegije za investciona ulaganja naših iseljenika u Maticu.

-Takođe, trebalo bi izraditi kriterijume za nagrade našim iseljenicima koji dovedu druge investitore da ulažu u Maticu.

*Pod obavezama naših iseljenika pod razumeva se sledeće:

-Da se lojalno odnose prema svojoj Matici.

-Da ispunjavaju ustavne obaveze prema Matici i da uživaju sva ustavna prava.

-Da investiraju u svoju Maticu i ostvaruju profit.

-Da privlače i ostale investitore u Maticu.

-Da aktivno učestvuju u društveno-političkom životu i ekonomskom razvoju Matice.

-Da sarađuju sa obrazovnim, naučnim i kulturnim institucijama u Matici.

-Da zajedno sa Maticom grade Svesrpski lobi – politički, ekonomski, kulturni, sportski i dr. i da se putem Fonda solidarnosti međusobno ispomažu nezavisno gde žive.

-Da zajedno sa Maticom formiraju Srpski fond za stipendiranje srpskih talenata na prestižnim svetskim univerzitetima koji bi se posle završetka vraćali u Maticu.

-Da budu pravi ambasadori svoje Matice u lobiranju za Srpske interese i da šire srpske uticaje gde je to god moguće.

-Da gaje jedinstvo Matice i dijaspore.

-Da čuvaju srpski jezik i pismo, kulturu i običaje.

-Da poštuju Srpsku Pravoslavnu Crkvu i čuvaju njeno jedinstvo.

Srpska Dijaspora je jedan od najvećih potencijala Matice.

Objedinjavanje Srpskog korpusa i tešnje povezivanje Matice i dijaspore, treba da se zasniva na premisama patriotizma i interesa. Jedno bez dugog je nemoguće. Naši iseljenici poseduju dozu patriotizma i žele pomoći svojoj Matici, ali iz svega toga žele i izvući neki svoj interes. Takođe, u poslednje vreme sazreva svest i u Matici da je dijaspora njen integralni deo i značajan potencijal, pa se s pravom očekuje od svojih sunarodnika iz dijaspore da se aktivnije uključe u obnovu i razvoj zajedničke domovine. Prema izjavama pojedinaca iz dijaspore, postoji veliki broj iseljenika koji bi se opredelio da investira u svoju Maticu, ali se od Matice očekuje da napravi pravila i podsticaje za ulaganja. Sinergijom patriotizma i interesa ostvarili bi se značajni efekti. Ako bi se samo 10 % nasih iseljenika odlučilo da ulože deo svog kapitala u Maticu, to bi bio broj od 400.000 ljudi. Na temelju ovoga broja, može se napraviti pretpostavka o iznosu potencijalnih investicija kao npr.

*Ako samo 2 %  iseljenika,  ili 80.000,

  uloži po 200.000 evra, to  je cifra od ……………     16 mlrd. evra

*Ako sledećih 3 %,  ili 120.000,

   uloži po 100.000 evra, to je cifra od……………      12 mlrd. evra   

*Ako sledećih 5 %, ili 200.000,

   uloži po  50.000 evra, to je cifra od …………         10 mlrd. evra

                                                                UKUPNO   38 mlrd. evra

Sa sigurnošću možemo tvrditi, da naša dijaspora predstavlja veliki biološko-umni i investicioni potencijal. Iz napred napravljene računske pretpostavke, na bazi samo 10 % naših iseljenika koji bi se odlučili da investiraju, u Srbiju bi doslo 38 milijardi direktnih investicija. Ako bi navedeni iznos dinamizirali na 5 godina, to znači da bi svake godine imali po 7,6 milijardi evra direktnih investicija. Ovde se ne pominju bogatiji Srbi čija bi pojedinačna ulaganja bila značajnija, kao ni njihov uticaj na strane državljane da ulažu u Srbiju.Ne pominju se ni oni Srbi koji će sa svojim rođacima ulagati u ,,mali biznis” npr. od 5 do 50.000 evra. Imajući u vidu navedeno, trebamo se zapitati zašto se na ovakvim i sličnim projektima  nije ništa do sada uradilo ili bar zašto se sada ništa ne preduzima o aktiviranju naše dijaspore. Poznato je da bez novih investicija nema oporavka, kao što ni bez stalnog investiranja nema napretka.

Zašto su usporena ulaganja dijaspore u Maticu?

Činjenica je da veliki deo Srba u dijaspori ima znatan kapital i da su patriotski motivisani, ali još uvek nema ozbiljnijih investicija. Za takvo stanje postoje dva bitna razloga.

Činjenica je da veliki deo Srba u dijaspori ima znatan kapital i da su patriotski motivisani, ali još uvek nema ozbiljnijih investicija. Za takvo stanje postoje dva bitna razloga. Prvo, naši iseljenici još uvek pamte progone od strane komunističkog režima koji ih je obespravio i imovinski oštetio. Ta vlast je, tobože u ime srpakog naroda, odbacila 4 miliona Srba i odrekla se te dragocene biološke i intelektualne energije. Oduzela im je osnovna ljudska prava i imovinu. Nesumljivo, to je bio pravi zločin prema svom narodu i  prema budućnosti sveukupnog srpskog korpusa. Ako se ovome doda i činjenica da se čovek kao svesno i stvaralačko biće ne stvara preko noći, onda su posledice još tragičnije. Svakako da je ovo jedan od razloga zbog čega su naši iseljenici još uvek nedovoljno odlučni da investiraju u svoju Maticu. Stoga se nameće potreba da se učinjene greške prema sopstvenom narodu što pre isprave.

Drugi razlog nedovoljne investicione aktivnosti naših iseljenika leži u činjenici što još uvek nemamo izgrađen adekvatan ekonomsko-pravni ambijent za normalno poslovanje. Pod ovim se podrazumeva: nedovoljna lična i imovinska sigurnost, nepostojanje garancija od političkog rizika za uloženi kapital, nestimulativna poreska politika, velike takse i ostali nameti, monopilisano finansijsko trežište zbog čega su cena kapitala i bankarske usluge previsoki, nepostojanje ekonomskih podsticaja za investiciona ulaganja, nepostojanje podsticaja za ostvarenje dobiti, nepostojanje transparentnih pravila i podsticaja za zaposlenje radnika, držanje na snazi zastarelih i sputavajućih zakona, nedisciplina u primeni važećih zakonskih propisa i selektivna primena istih, negativan uticaj spoljnih političkih činioca na makroekonomsku politiku i njena netransparentnost,  birokratska neefikasnost i neažurnost, sputavanje normalnog poslovanja od strane raznih institucija, politika nerealnog kursa nacionalne valute, prevelika korupcija u institucijama vlasti i sl. Znači, nepovoljan i nezdrav ekonomsko-pravni ambijent je drugi bitan činioc koji usporava značajnije investiranje naših iseljenika. To nas upućuje na zaključak da se postojeće stanje treba što pre menjati i stvarati nadgradnju koja će biti u funkciji razvoja i opšteg napretka društva.

O sveme navedenom, aktuelni državni menadžment ne brine i ne trudi se da se stanje poboljša. Oni ne mogu ili ne žele da sagledaju koje su posledice makroekonomske politike koju vode i koliko je katastrofalan postojeći ekonomsko-pravni ambijent koga su izgradili. Ne brinu ih ni nepravde koje su učinjene našim iseljenicima, a još manje osećaju državničku odgovornost da se iste isprave. Zbog svoje nesposobnosti oni nisu u stanju da ocene potencijale naše dijaspore niti znaju da najveći devizni priliv upravao dolazi od dijaspore koji će u 2011. godini iznositi preko 5,5 milijardi dolara.    

Zato, još jednom želimo potencirati neophodnost donošenja izmena i dopuna Zakona o dijaspori kao i donošenje seta propisa o podsticajima za ulaganja u Srbiju. Nadalje, proaktivnom politikom i adekvatnim odlukama trebalo bi regulisati sve sociološke, pravne, političke i ekonomske aspekte za dijasporu. Da ne bi gubili na vremenu, neophodno je hitno izraditi i usvojiti ,,mapu puta” o saradnji sa dijasporom i izraditi tablicu podsticajnih mera za investicije.

U nastavku teksta. pomenućemo neke od predloga koje bi trebalo ugraditi u “mapu puta”.  

1.Jedan od najvažnijih zadataka Srbije trebao bi biti izrada Strategije za dijasporu u cilju objedinjavanja celokupnog Srpskog korpusa, nezavisno od mesta rođenja i mesta življenja Srba, da bi se koncentrisali biološki, intelektualni i ekonomski potencijali. Dobrom Strategijom stvorila bi se kohezija koja može biti jača od one u omeđenim granicama.

2. Izjednačiti prava Srba u rasejanju sa pravima grđana koji žive u Srbiji i izvršiti sve obaveze prema iseljenicima.

3.Vratiti ili pravično nadoknaditi oduzetu imovinu. Ako za ovo ne postoje realne finansijske mogućnosti, onda se to može investitorima nadoknaditi putem kompezacije za poreze koje bi oni trebali plaćati po osnovu poslovanja u Srbiji.

4.Izraditi tablicu podsticajnih mera za investiranje naših iseljenika, kao i tablicu stimulacija za dovođenje drugih investitora.

5.Svim Srbima iz rasejanja, koji žele investirati u Srbiju preko 50.000 evra i zaposliti više od 10 radnika, dodeljivati bez naknade komunalno opremljene lokacije na kojima bi sticali pravo vlasništva tek posle 10 godina uspešog rada.

6.Omogućiti svim investitorima uvoz opreme i tehnologija bez plaćanja carina i poreza.

7.Sve investitore osloboditi plaćnja poreza na dobit u prvih 5 godina rada, kao i nakon toga roka ako dobit reinvestiraju u proširenje materijalne osnove svojih kompanija u Srbiji putem kojih se stvara mogućnost za zaposlenje novih radnika.

8.Izraditi tablicu nagrada za zaposlenje radnika iz Srbije, kao npr. do 10 radnika……po radniku, od 10 do 20, od 20 do 50, od 50 do 100, od 100 do 200 i od 200 pa navise.

9.Izraditi tablicu nagrada za dovođeje drugih investitora u Srbiju. Predlaže se ngrada 3% od vrednosti završene investicije.

10.Omogućti prioritet našm iseljenicima u dobijanju investicionih poslova u Srbiji.

11.Omogućti našim iseljenicima partnerske odnose za ulaganja u infrastrukturne i komunlne objekte po principu “javno – privatnog parntnerstva’’.

12.Svim uglednim i imućim Srbima u rasejanju dodeliti titule “Ambasadora dobre volje” i dodeliti im  diplomatske pasoše.

13.Svim investitorima dati državne garancije za politički rizik na uloženi kapital.

14.Napraviti Srpski Sabor o ujedinjenju Matice i dijaspore na koji bi trebalo pozvati sve uglednije i imućnije Srbe iz dijaspore. Na Saboru bi trebalo doneti deklaraciju o jedinstvu Matice i dijaspore i usvojiti ,,Mapu puta” za implementaciju odluka i svih pojedinosti po pitanju prava i obaveza.  

15.Strategija o dijaspori treba da se zasniva na ravnopravnosti Srba u Matici i rasejanju, na jedinstvu i čuvanju srpskih vrednosti, na stimulacijama za investicije i druge doprinose Matici, na garancijama Matice za ulaganja naših iseljenika i na sinergiji patriotoima i interesa.

Ovo su samo neka od pitanja koje bi trebalo razmotriti, a potom ih i uneti u “Mapu puta”. Projekt o objedinjavanju i stvaranju jedinstvenog Srpskog korpusa treba tretirati kao trajan proces koji iziskuje stalne analize, ocene, usaglašavanja i unapređenja makroekonomske politike i zakonskih propisa. Ovakav projekt bi svaka odgovorna Vlada   svrstala u strateške projekte Srpskog naroda.

Cilj autora ovog teksta jeste da se ovo važno pitanje pokrene sa mrtve tačke u cilju jačanja Srpskog korpusa i države Srbije.

Izvori podataka:

-Podaci Srpske Pravoslavne Crkve,

-Knjiga Slavka Vejnovića “Srbi u Dijaspori’’,

-Objavljeni tekstovi raznih autora.