Šta se krije iza Dinkićeve smene?

Nakon teških optužbi Mlađana Dinkića na račun premijerovog autoriteta, posebno u vreme serije štrajkova širom Srbije, Boris Tadić nije imao mnogo izbora. Trebalo je pokazati autoritet i čvrstu ruku. Upadljivo je odsustvo predsednika iz medijske sfere u poslednjih par nedelja. Sa jedne strane, ostavio je ministre i premijera da se sami suoče sa gnevnim građanima na jednoj, i teškim optužbama državnog revizora na drugoj strani. Tadić se javno drži po strani, dok iza kulisa povlači poteze za koje misli da su politički najcelishodniji. U ovom momentu, procena je svakako bila, da je nakon uslovljavanja države od strane mnogobrojnih štrajkačkih odbora i sindikata (sa pravom ili ne) i nakon ponašanja određenih ministara bilo neophodno pokazati da je „čvrsta ruka“ još uvek u opciji.

Premijer je „pozajmljivao“ autoritet od Tadića, na šta je Dinkić pomalo licemerno skrenuo pažnju tri godine nakon formiranja vlade, iako smo, naravno, sve to odavno znali. Sada je došao trenutak da premijer pokaže autoritet.

Premijer je „pozajmljivao“ autoritet od Tadića, na šta je Dinkić pomalo licemerno skrenuo pažnju tri godine nakon formiranja vlade, iako smo, naravno, sve to odavno znali. Sada je došao trenutak da premijer pokaže autoritet. Razume se da je u tom pogledu, ovakav potez DS politički mudar. Ovakvim potezom, vlada šalje poruku ne samo nezadovoljnim ministrima već i sindikatima u štrajku – da je spremna na oštre mere kako bi razrešila probleme, a premijer, u narodu i šaljivim karikaturama okarakterisan kao „kafe kuvarica“ je preko noći stekao imidž premijera sa autoritetom (ili je to bar pokušao).

Elem, igra koju je odigrao G17 plus i njen lider nije nimalo naivna i politički je vrlo promišljena. U vreme velikih socijalnih nemira i značajnog nezadovoljtva građana, ali i anketa koje sugerišu da je SNS najjača stranka po rejtingu, razumljivo je da je Dinkić pokušao da se izvuče iz projekta koji propada. Nakon ostavke Tomice Milosavljevića i pritiska na vladu kako bi smenila državnog sekretara Ilića, Dinkić je doveo u pitanje autoritet i kredibilitet samog premijera. Naravno, svoj „ucenjivački kapital“ je svakako crpeo iz dubokog uverenja da bi izlaskom G17 plus iz vladajuće koalicije vlada pala. Međutim, siguran sam da je postupak za njegovo smenjivanje bio i za njega više nego neočekivan. Nije mala stvar smeniti potpredsednika vlade, koji je pritom lider jedne od stranaka koalicije, bez obzira na njegove rezultate kao ministra. Šta nam ovaj potez govori? Prvo, sigurno je da u interesu DS-a nije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u ovom trenutku, posebno ako se ima u vidu rejting SNS-a i nezadovoljstvo u narodu. Ovoj vladi je neophodan određeni rezultat pre nego raspiše izbore, nekakav ustupak Evropske unije, nalik nezaboravnom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju uoči prethodnih izbora. Siguran sam da DS želi da vlada sačeka oktobar i odluku da Srbija zvanično postaje kandidat za članstvo u EU. Ukoliko sve ovo imamo u vidu, nije teško pretpostaviti da je DS uoči ove odluke imala „zeca u šeširu“, odnosno, da je neka opoziciona stranka bila „rezervna varijanta“ ukoliko G17 istupi iz koalicije. Odluka predsedništva G17 plus da ta stranka ipak ostane deo vladajuće koalicije može biti potvrda ove teorije, ali ne nužno.

Prvo, sigurno je da u interesu DS-a nije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u ovom trenutku, posebno ako se ima u vidu rejting SNS-a i nezadovoljstvo u narodu. Ovoj vladi je neophodan određeni rezultat pre nego raspiše izbore, nekakav ustupak Evropske unije, nalik nezaboravnom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju uoči prethodnih izbora.

Moguće je da je i sam Dinkić procenio da bi vanredni izbori bili veoma rizični po njegovu novoosnovanu stranku Ujedinjenih regiona Srbije, te je rešio da sačeka povoljniji momenat. Ono što svakako sigurno jeste slučaj je da će Dinkić sada predstavljati otvorenog kritičara vlasti i da je njegova pozicija vrlo interesantna- on i jeste i nije na vlasti. I stoga, njegovi kadrovi su blizu centru moći i odlučivanju u zemlji a on sam može da istupa kao neko ko je sve vreme zastupao interese naroda i zbog toga snosio konsekvence. Iako nije očekivao ovakvu odluku DS-a, sigurno je da će biti daleko ozbiljniji takmac vladajućoj koaliciji nego Vuk Drašković, koji, iako njegova stranka učestvuje u vlasti, malo podržava, malo kritikuje vlast. Dinkić je daleko zreliji političar, iskusniji, i navikao je da bude onaj koji dovodi do rušenja vlada.

Dakle, jasno je da je činjenica da se premijer jasno ogradio, rekavši da smena Dinkića nije uperena protiv G17, ali je takođe jasno da je teško, gotovo neverovatno da se DS na taj potez odlučio ako je imalo sumnjao da će eventualnim izlaskom G17 plus iz vladajuće koalicije vlada pasti i izbori biti raspisani. Teško je verovatni da vladajuća koalicija želi izbore.

U svakom sučaju, očekuje nas turbulentna politička jesen i stranačko prestrojavanje. Videćemo kako će na novonastalu situaciju reagovati lideri stranaka okupljenih u Uniji regiona Srbije. Moguće je da mnogi od njih neće hteti ovakav konflikt sa DS-om. Sa druge strane, najinteresantnije će biti gledati Dinkića u opoziciji. Čovek koji je najkrivlji za bedno stanje u kome se nalazi srpska ekonomija, biće u poziciji da narodu ponudi nekakva rešenja i dokaže kako je vlada u kojoj je sedeo tri godine i za sve to vreme ne upućujući joj nikakvu zamerku, loša i da radi protiv interesa naroda.

Narod je i te kako svestan da je vlada loša i da je bila vinovnik katastrofalnih političkih poteza, ali je takođe svestan da je i Dinkić umnogome učestvovao u takvim odlukama.

Narod je i te kako svestan da je vlada loša i da je bila vinovnik katastrofalnih političkih poteza, ali je takođe svestan da je i Dinkić umnogome učestvovao u takvim odlukama. Prirodan partner Mlađanu Dinkiću sada je možda upravo Tomislav Nikolić, i biće zanimljivo videti da li će povući sve oštre reči koje su izgovorili jedan o drugom. Jedno vreme, čitava kritika vladajuće koalicije od strane SNS-a svela se na kritikovanje Dinkića i njegove stranke, dok se sam Dinkić sa druge strane „kleo“ da nikada neće sarađivati sa naprednjacima. Mada, takvo izmirenje ne bi bilo prvo u novijoj istoriji Srbije, koja je, čast izuzecima, prepuna nedoslednih političara i odluka. Da li će i Dinkić uskočiti u naprednjački „voz za promene“ ili će ipak ostati veran svojim dosadašnjim saveznicima, ostaje da se vidi.

Sigurno je da je na ovaj način Demokratska stranka pokušala da predupredi najveću krizu od nastanka ove koalicije i da pokaže da još uvek drži sve konce u svojim rukama. Sa druge strane, Dinkiću je dat ogroman manevarski prostor za pripremu narednih izbora koji će on, uopšte ne sumnjam, iskoristiti i pokazati se kao vrlo tvrd orah. Sve u svemu, čitav rasplet (ili bolje rečeno, zaplet) pokazuje da vlada sve teže opstaje na vlasti u teškim trenucima po zemlju.

Vreme će pokazati sve posledice ovakve odluke.