Svetosavska beseda

Dame i Gospodo, dragi prijatelji,

Od srca vam hvala na pozivu i gostoprimstvu. Velika mi je čast što sam večeras ovde sa vama u srcu Vojvodine, u gradu koji je u svetlu svog jedinstvenog kulturnog i duhovnog značaja za naš narod, poneo ime srpske Atine.

Eto već je više od osam vekova kako se u ovo vreme svake godine podsećamo dela i amaneta Svetog Save. To da sa jednakom ljubavlju i poštovanjem o njemu govore sveštenici, istoričari, filozofi, pesnici i prosti ljudi, govori o tome da on u jednakoj meri pripada svima.

Ako narodi imaju roditelje i vreme nastajanja, onda je otac naše nacije upravo Sveti Sava. Veliki znalac vizantijskog sveta Dimitrije Obolenski u svojoj knjizi Šest vizantijskih portreta o njemu kaže sledeće:

„Istoričar koji nastoji da obuhvati neobičnu raznovrsnost njegovog života i rada – kao vladarskog sina, kaluđera, episkopa, hodočasnika, diplomate, administratora, mecene, pisca i učitelja svoga naroda – gotovo neminovno dolazi do zaključka da je u grčkom i slovenskom svetu srednjeg veka malo kome bilo dano da za života postigne toliko mnogo.“

Poput prvih biblijskih patrijarha, koji su neposredno opštili sa Bogom, i najmlađi sin Stefana Nemanje Svevišnjom je rukom odabran da stvara jedan narod, i da ga iz neomeđenog prostora i vremena uvede u istoriju.

Od odluke da u mladim godinama napusti Stari Ras pa sve do svog povratka Tvorcu, Sveti Sava je bio ličnost izuzetne duhovne snage i nepokolebivog opredeljenja, vođen uzvišenim ciljem od kojeg nikada nije odstupio. Kolika su sve iskušenja, opasnosti i prepreke stajale na njegovom putu, možemo tek da nagađamo. Narod zaostao, država plemenska, dinastički sukobi braće, očeva i sinova, obećanja i pretnje i sa Istoka i sa Zapada, odsustvo vizije budućnosti i paganstvo koje ne odstupa pred hrišćanskim duhom.

Znao je Sava da pripada narodu koji  se spletom civilizacijskih okolnosti našao u međuprostoru, sudbinom sapet između trajanja i nestanka, te da zato mora da ga uvede među samosvesne. Sve što je radio, ulivalo se u skladno jedinstvo tog najvišeg cilja.

Podizanje manastira, pisanje tipika, dobijanje crkvene samostalnosti, diplomatske misije, hodočašća, donošenje zakona, mirenje braće, jačanje kulturne i nacionalne svesti – sve su to bile staze istog puta ka našem uspostavljanju, prosvećenju i nezavisnosti. Dobro je to imenovao Vasko Popa u pesmi „Putovanje Svetoga Save“:

Putuje po mračnoj zemlji
Štapom pred sobom
Mrak načetvoro seče
Putuje bez puta
I put se za njim rađa

Taj put nije postojao pre njega, a on ga je pronalazio, iscrtavao, krčio, i učvršćivao. Koliko je on ispravan govori nam to da su se svi drugi do danas uglavnom pokazali kao stranputice.

Sa rastom ugleda i slave, rasla je i njegova služba onima koji su ga slavili. Slobodnu volju pretočio je u nužnost, a dar u zadatak. Njegov primer nas uči da je čovek dužan da ono najbolje što mu je dato uveća, i tako uvećano prenese drugima. U vremenu i prostoru možemo opstati i najveće stvari postizati samo staloženi i jedinstveni,  prevazilazeći pojedinačne strahove, sebičluk i samoljublje.

Svestan je bio Sava da duhovni napor ne vredi mnogo ako ne prožima sve životne oblasti, uključujući i one najpraktičnije. Zato danas želim da posebno istaknem njegovu ulogu kao najvećeg srpskog prosvetitelja – borca protiv mraka, neznanja, banalnosti i praznoverja.

Ali, ne bi njemu danas prijale naše besede i pohvale, ukoliko ne bi bile praćene delanjem po njegovom uzoru. On je oduvek bio, baš kao i sada, više potreban nama, nego mi njemu.

Njegov narod danas je na ne toliko novim iskušenjima –  pritisnut spolja, a zbunjen iznutra. Tradicija i kultura mu je od pamtiveka bila oslonac, ali njegovu čvrstinu danas mnogi ne osećaju. Od Svetoga Save znamo da pripadamo vaseljenskoj porodici, no sve smo manje sigurni da znamo gde se nalazimo i gde nam je mesto. Odnos vaseljenskog i svetskog, koje je Sava sa lakoćom razrešio pre osam vekova, ponovo nam se čini kao složena zagonetka, koja nas sapliće i međusobno deli. Prosveta, kojom nas je Sava uveo u red istorijskih i poštovanih naroda, danas se na žalost sve češće shvata kao višak i problem koji treba pragmatično rešiti.

Svesni svojih ograničenja i malenkosti, dozvolimo ipak pokušati da pogodimo kako bi Savina poruka svom narodu danas mogla da izgleda.

Onaj koji je mirio rođenu braću, zavađenu u borbi za vlast, verovatno bi nam poručio da nema veće vrednosti od narodnog jedinstva. Da je stvaranje podela u društvu, traženje žrtvenih jarčeva i narodnih neprijatelja – velika greška i nedržavničko delanje.

Onaj ko je širio kulturu i svetlost iz zidina Žiče, tražio bi od nas da okrenemo lice od sveprisutne prostote i banalnosti.

Onaj koji je za osnivanje samostalne države i crkve dobijao saglašenja i priznanja na svim stranama, i bio uvažavan od svih verskih i zemaljskih autoriteta – bio bi zabrinut našim današnjim nerazumevanjem sveta i sužavanjem vidika.

Onaj koji nam je doneo Zakonopravilo, verujem da bi se grozio nad gaženjem vladavine prava i urušavanjem pravne države.

Onaj koji je bio i otac nacije i Evropejac, i utemeljivač srpskog nacionalnog identiteta i kosmopolita, ne bi danas mogao da razume podele na prvu i drugu, nacionalnu i građansku Srbiju . Podsetio bi nas da je Srbija jedna – mala, ali dovoljno široka za sve različite poglede i afinitete.

Naš najveći prosvetitelj, sigurno bi nas opomenuo da je unižavanje prosvete i akademskih zvanja brzi put u beznađe, kao i izmicanje tla ispod nogu i uskraćivanje budućnosti sopstvenom narodu.

Zadatak prosvete je da stvori snažnu zajednicu slobodnih i samostalnih ličnosti, a ne slabašnu grupu zastrašenih, pritisnutih i od moćnika zavisnih pojedinaca. Zatiranje obrazovnog sistema, čime se ljudi polako ali sigurno pretvaraju u robove, veliki je greh prema svome otačestvu.

Možda i najvažnije, sa prekorom bi Sveti Sava pogledao sve koji su učinili da mladost Srbije masovno napušta svoju otadžbinu. Ona to danas čini jer je vidi kao brod bez kompasa, u koji sa svih strana ulazi voda. Naša dužnost je da to zaustavimo i mladima ponudimo izvesniju i moralniju budućnost.

Izazov naše generacije, kao i svih onih pre nas, jeste da proniknemo u svevremenost Savinih pouka, kako bi ostali na njegovom putu – putu koji će narod i državu učiniti postojanim i spremnim za izazove modernog vremena.

Mi imamo svoje uzemljenje, svoju kulturu i tradiciju, koje nema potrebe da izmišljamo. Bilo bi dobro da nam one služe kao svetionik u ovim nemirnim vremenima. Sveti Sava nas podseća da ne moramo da menjamo svest i da se stidimo onoga što jesmo, ali i da moramo nastojati da svoja uverenja i stavove učinimo razumljivim celom svetu. Da budemo čvrsto oslonjeni na svoje nasleđe,  ali sa pogledom koji seže daleko u budućnost.

Ne smemo nikada smetnuti sa uma još jednu važnu lekciju našeg praoca: svet ne donosi samo izazove i opasnosti, već i nudi mnoge mogućnosti i prilike. Samo kroz njegovo razumevanje i u mudroj razmeni sa njim možemo ostvariti svoje interese.

Želim nam svima da budemo i u naše vreme dostojni Svetog Save, jer ako u tome uspemo– ne treba da brinemo za napredak i postojanje. On je bio u svom vremenu iznad i ispred njega – tako danas i mi treba da težimo modernosti, progresu, najboljem što svet nudi –ne zaboravljajući korene i zavet najvećeg koji je ikada hodao među nama.

Srećan nam zato dan besmrtnog princa Rastka Nemanjića, našeg Svetog Save. Živela Srbija!