Vaskrs i oslobođenje Srbije – 10. maj 2013.

Iskušenja i mučeništvo Srbije i njenog naroda poslednjih decenija, ponovo prete našem opstanku i ponovo se usmeravaju ka istočniku našeg duhovnog bića – Kosovu i Metohiji. I ranije, kao i sada, sile zla su bile ogromne, ohole i bezdušne. I ranije, kao i sada, od nas su otpadali oni najslabiji i najnedostojniji, klanjali se silama zla kao svemoćnim i okretali protiv svog naroda. I ranije, kao i sada, spasavale su nas vera, ljubav i nada - oko kojih bi ujedinjeni narod postajao nepobediv, jer pred narodom ujedinjenim verom, ljubavlju i nadom, sile zla se povlače i sva njihova strašna oružja gube moć.

NATO ili sloboda

U Beogradu se nalazi 8.000 stranaca – agenata iz NATO zemalja. Oni tu rade protiv Srbije i kontrolišu politiku, bezbednost, biznis i medije. Našim službama bezbednosti je strogo zabranjeno ne samo da onemogućavaju (što je inače osnovni razlog zašto ove službe uopšte postoje), već i da prate njihov rad. Ti isti okupatorski oficiri prave vojsku "nezavisnog Kosova", obezbeđuju glavni heroinski put iz Avganistana, preko Kosova ka Evropi, onemogućavaju privredni razvoj Srbije i njenu samostalnost u bilo kojoj oblasti, organizuju zločine, definišu političke poruke i medijske spinove... Iako nije član, Srbija je potpuno uklopljena u „bezbednosni“ sistem NATO-a.

EU je forma angloameričke oligarhijske kontrole značajnog dela Evrope, a svojim "širenjem na Istok" i NATO i EU imaju pretenziju da razbiju i potčine Rusiju, kao osnovni faktor samostalne politike u Evropi i svetu. Usled sistemske krize (neo)liberalnog ekonomskog modela, EU je postala opterećenje i za svoje najrazvijenije zemlje-članice, a posledice krize u manje razvijenim zemljama, uključujući one koje su, poput Srbije, tek u procesu pridruživanja, su  u pravom smislu genocidne. Diktatura oligarhijskog kapitala u sistemskoj krizi briše sve tekovine demokratije, morala, vladavine prava, kulture, socijalne pravde i dobrog poslovanja u Evropi.

Najcrnja stranica politike NATO i EU, na početku aktuelne krize, bilo je krvavo razbijanje Jugoslavije, drugog po značaju, posle Rusije, samostalnog faktora u Evropi, uz lažnu optužbu i odmazdu protiv srpskog naroda. Svako povlađivanje i pokoravanje Srbije NATO i EU samo olakšava ostvarivanje njihovog plana definitivnog razaranja Srbije. Tzv. „investicije“, „pomoć“ iz predpristupnih fondova i krediti su samo forma dovođenja u potpunu zavisnost bez mogućnosti razvoja. Sistem je takav da je odliv kapitala iz Srbije na Zapad uvek mnogostruko veći od njegovog priliva.

Dakle, nisu glad i bezberspektivnost moguće posledice nepristupanja Srbije EU, već su sigurna posledica njenog ostanka na putu ka EU. Jedini način za opstanak Srbije je prekid svih odnosa sa NATO i zadržavanje odnosa sa EU na nivou ravnopravne trgovine i saradnje.

Haška pretpostavka, Kosovo i Metohija

Tekovine odbrambenog rata koji je srpski narod vodio 1990-ih, potvrđene su (u velikoj meri) u međunarodno-pravnom smislu sa dva ključna međunarodna dokumenta – Dejtonskim sporazumom i Rezolucijom 1244 SB UN. Potvrđivanje tih tekovina ne odgovara NATO paktu i zapadnoj oligarhiji i zato oni čine sve da te dokumente ponište. I najnovija faza zapadne agresije protiv Srbije i srpskog naroda ima upravo taj cilj. Ove dokumente je nemoguće poništiti bez „saradnje“ same Srbije i zato se pokušava nametanje „Briselskog sporazuma“, čiji je sadržaj po Srbiju gori i od teksta iz Rambujea i od Ahtisarijevog plana (koji je vetom Rusije i Kine svojevremeno odbačen u SB). Integrisanje Srba u pravni sistem NATO-terorističkog Kosova, uz „garancije“ EU i NATO, posle kojeg bi navodno usledilo integrisanje Kosova u ustavni poredak Srbije je najgrublja obmana. Zapadu je važno da se obavi prvi korak, a ako se on obavi, drugi nikada neće biti obavljen. Kako inače objasniti da se kao najhitnije rešava upravo pitanje zaokruživanja pravnog sistema kvazidržave, a ne pitanje povratka stotina hiljada proteranih Srba?

Eventualno sprovođenje „Briselskog sporazuma“ je ravno kapitulaciji i potpuno obesmišljava otpor NATO agresiji i višegodišnju diplomatsku borbu za nepriznavanje NATO kvazidržave na Kosovu. Ovime bi Srbija takođe definitivno prihvatila ispravnost „Haške pretpostavke“, odnosno srpske krivice i za razbijanje Jugoslavije i za NATO agresiju, jer se inače ni u istorijskom, ni pravnom, ni u moralnom smislu ovakvi samoubilački ustupci od strane Srbije ne mogu ni razumeti ni opravdati.

Iako „Haška pretpostavka“ više nije prisutna u svakodnevnoj propagandi Zapada, što bi trebalo da uljuljka vlastodršce i javnost u Beogradu u lažnoj nadi da se o prošlosti više ne govori i da počinje nova epoha "prijateljskih odnosa" sa Zapadom, ona je prisutna u svim potezima koje Zapad vuče u odnosu na Srbiju, ona se podrazumeva, i može uvek ponovo biti stavljena pod reflektore, kao izgovor za bilo koji negativan ili diskriminatorski gest prema Srbiji. Dakle, dok god je „Haška pretpostavka" na snazi, nema pune normalizacije međunarodnog položaja Srbije, ni mogućnosti za „novi početak“ – bar uzdržanih i korektnih odnosa sa Zapadom.

Haški tribunal, kao kazneni organ NATO i najbolesniji produkt stvoren u čitavoj istoriji UN, pojavio se 1993, na vrhuncu imperijalne oholosti SAD i u trenutku kada je Rusija bila na kolenima. Njegov rad se ne zasniva na pravu, pravdi i činjenicama, već na ratnoj propagandi NATO, na osnovu koje su NATO tajne službe za Hag sastavljale i spiskove optuženih, i lažne optužnice, i izjave lažnih svedoka, i pravila procedure koja omogućavaju da bude osuđen svako na koga se pokaže prstom iz zapadnih centara moći. Ovaj pakleni sistem veštačkog "dokazivanja" haške pretpostavke, mora biti u potpunosti raskrinkan i odbačen, a Srbija se od njega mora distancirati potpuno.

Iza svih velikih zločina počinjenih na ovim prostorima 1990-ih, uključujući one koje su počinili Srbi, stajale su zapadne tajne službe. Osim već rečenih zaključaka o haškoj pretpostavci u odnosu na Srbe, važno je istaći da ni muslimansko stanovništvo BiH ne može dugoročno da zasniva svoju budućnost na mitu o Srebrenici, niti albansko stanovništvo KiM može da zasniva svoju budućnost na mitu o „oslobodilačkoj borbi“ terorista, ubica, trgovaca drogom i ljudskim organima. Šta kada NATO bude primoran, a to će se desiti uskoro, da napusti BiH i KiM? Već sada je (ako se izuzmu grupe koje se koriste narko-novcem, a koji takođe može da presuši već 2014, posle povlačenja SAD iz Avganisana) ekonomsko-socijalna situacija na KiM katastrofalna. Polovina stanovništva živi u bedi i nezaposlenosti, tradicionalna porodična zajednica je razorena, broj obolelih od raka raste brže nego u drugim delovima Srbije... Umesto ludačkih "pregovora" sa zločincima i teroristima, koje ne bi vodila ni jedna ozbiljna zemlja, Srbija se mora posvetiti ispunjenju svojih ustavnih obaveza i odgovornosti prema teritoriji i stanovništvu, u šta spada i građenje društvenih, ekonomskih i humanitarnih veza sa realnim društvenim grupama u okviru albanske zajednice na KiM.

Rusija

Pravoslavni hrišćanski koncept ljubavi prema bližnjem, pomoći, solidarnosti i žrtvovanja pojedinca za dobro zajednice, suprotan je zapadnom liberalističkom idealu neograničene slobode pojedinca. Naša vera je neosvojiva tvrđava za sve one koji bi da vladaju svetom na račun ljudi pretvorenih u potrošače, roblje i robu. Ali to je i objašnjenje žestine napada na Srbiju i Rusiju, u kojim se napadači nikada ne zadovoljavaju ustupcima, već pokušavaju da nas "dekodiraju", odvoje od civilizacije i vere i pretvore u prah.

Zapadna moć se smanjuje, a izgubila je sve atribute zbog kojih bi se bilo ko više dobrovoljno ugledao na Zapad. Druge države prednjače danas i u demokratiji, i u stvaralaštvu, i u ekonomskoj moći. O moralu već da i ne govorimo. Za razliku od 1990-ih, kada je Srbija bila žrtva agresije, a Rusija zbog svojih teškoća nije mogla (dovoljno) pomoći, danas je situacija sasvim druga. Rusija je ponovo vodeća svetska sila i nalazi se u usponu. Spremna je da Srbiju podrži u svemu – od odbrane Kosova i Metohije, preko razvojnih projekata, do vojne saradnje. U nedavno inoviranoj Koncepciji spoljne politike Ruske Federacije, zapisano je da su evroazijske integracije, osim za zemlje bivšeg SSSR-a, otvorene i za druge države. Takođe, zapisano je da je područje Balkana od strateškog značaja za Rusku Federaciju.

Oslanjanje na saradnju sa prijateljima je prirodno, a insistiranje na uključivanju u tabor neprijatelja, kao glavnom spoljnopolitičkom prioritetu i to po svaku cenu, je potpuno neprirodno. Argument o tome da se sa Rusijom nažalost „ne graničimo“, dok smo zemljama EU i NATO okruženi, je potpuna budalaština, pogotovo u savremenom svetu. Pogledajte na kartu – Kalinjingrad je 1100 km daleko od Moskve, a Kalinjingradska oblast, deo Ruske federacije, se sa Rusijom „ne graniči“ i takođe je okružena EU i NATO zemljama. Savezništvo sa prijateljima, naravno, ne isključuje saradnju sa ostalima.

Promena prioriteta državne politike, odnosno oslobođenje Srbije, naravno, zahtevaju hrabrost, sposobnost i veliki napor državnih rukovodilaca. A samostalni razvoj podrazumeva rad i kreativnost većine stanovništva. Ne sumnjamo da Srbija i srpski narod to mogu. A situacija stvorena oko Kosova i Metohije nalaže da se u slobodu mora krenuti odmah.

Sve što je ovde rečeno, samo je kratko podsećanje na stvarnost u kojoj je danas Srbija i na ono što ogromna većina nas razume, misli i oseća. Ostaje da krenemo tim putem, već 10. maja. Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista i dan Svetog Georgija Pobedonosca vode nas 10. maju, danu spaljenja moštiju Svetoga Save, kada ćemo okupljeni oko naše braće sa Kosova i Metohije i Srpske Parvoslavne Crkve, još jednom i konačno pokazati da nas NATO nije ubio, da život i ljubav trijumfuju nad smrću – u slavu Oca i Sina i Duha Svetoga!

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

Autor je predsednik Pokreta za Srbiju