Volja za vlast i naprednjačka simultanka

Osvajanje vlasti i održavanje na njoj je oduvek bilo u centru političke prakse, ali i teorijskog promišljanja politike kao ključnog društvenog fenomena. Volja da se vrši vlast jeste temelj politike. Na sferu politike utiču kako oni faktori koji se nazivaju unutrašnji tako i oni spoljašnji. Unutrašnja kriza, raspad SFRJ, međunarodne sankcije i pritisci jesu okolnosti koje su psihološki uticale na naše političke elite i, shodno tome, na odabir mehanizama formiranja i vršenja vlasti u našoj bliskoj prošlosti i sadašnjici. Naši političari su, čini se, bili pod većim uticajem i pritiscima spolja nego domaćeg javnog mnjenja. To je uslovilo određene specifičnosti našeg političkog života koje su uticale na stil političke borbe, na sredstva koja se koriste u istoj. Najnoviji pokušaji formiranja vlasti u beogradskim opštinama pokazuju stare matrice, ali, čini se, i nove momente.

Naime, posle dobijenih lokolnih izbora u Zemunu i na Voždovcu primetna je izražena agilnost naprednjaka i istrajnost u želji da se uzme vlast u pomenutim opštinama. Ipak, i istrajnost ima granice, a ponude naprednjaka imaju, bar po rečima Vučića, donju crtu ispod koje se neće ići. Naime, Vučić kaže u intervjuu za Blic povodom Dačićeve poruke o neprihvatljivosti opštih principa dogovorenih između DSS-a i SNS-a: „Ako je neko mislio da ćemo mi sada da klečimo i molimo, grdno se prevario jer nećemo. Ponuda je: ako hoćete u savez za opštine, a što je u interesu građana, dođite, ako ne, u redu, ići ćemo na izbore i pobedićemo vas sve“.

Iako ova izjava nekima možda deluje samouvereno ona, s druge strane, ipak pokazuje želju dvojca Nikolić-Vučić da se skoro po svaku cenu još sada u nekoj koaliciji formira vlast na lokalu. To se vidi iz delatnosti naprednjaka posle izbora koji su sadržali ponude gotovo svim političkim strankama (pa čak kako Nikolić kaže i vladajućem DS-u ukoliko sve opozicione stranke odbiju pruženu ruku) za formiranje koalicije, i tek ukoliko svi odbiju ili postave nerealne uslove sledi ova Vučićeva odlučnost o ponavljanju izbora. Dakle, treba uzeti vlast u koaliciji sa koliko toliko prihvatljivim partnerom ili, u drugom slučaju, ići na nove izbore opet da bi se uzela vlast. Nikako olako ne prepustiti mogućnost bilo kom savezu stranaka da formira koaliciju. Koliko ovakav „vlastoljubiv“ naprednjački stav ima utemeljenje u realpolitici možemo bolje videti ako se osvrnemo na blisku prošlost srpske političke scene.

Modeli formiranja vlasti u bliskoj prošlosti

Kada se osvrnemo na načine i stilove formiranja vlasti u periodu posle petog oktobra zapazićemo, manje ili više, nastavak trenda delovanja koje je karakteristično za opozicionu scenu u vreme Miloševića. Tada, usled proklamovanog prioritetnog cilja rušenja „diktatora“, opozicija se rukovodila principom kvantiteta, odnosno sabiranjem i združivanjem svih antimiloševićevskih grupacija, bez obzira na ideologiju, a zarad uzimanja vlasti i rušenja postojeće oligarhijske SPS-ovske nomenklature.

Posle pada Miloševića – tri godine vlada DOS, čija politička ideologija, sastavljena od raznih, često i suprotstavljenih ideoloških grupacija, nema jasan politički i nacionalani program. Rezultat takvog stanja su već dobro poznata ucenjivanja od strane slabijih partnera u koaliciji i ne retka popuštanja vodećih i najjačih koalicionih igrača, sve zarad očuvanja vlasti kao jedine integracione (koja je vremenom postajala sve više i identitetska) tačke oko koje nije bilo skoro nikakavog spora u ovim raznorodnim i ideološko-programski neprirodnim savezima. Ovakvo „amatersko“ i nedržavno vođenje politike imalo je za rezultat popuštanje i izlaženje u susret zahtevima gotovo svim antidržavnim grupacijama (prvenstveno Čankovim autonomašima) te krunjenje stabilnosti države kako na nacionalnom, tako i na ekonomskom i kulturnom planu, te slabljenje državnog organizma naročito vidljivo u spoljnoj politici.

U vreme Koštuničinih vlada se ovakva paradigma (okupljanje „demokratskih“ snaga protiv „mračnih sila“ prošlosti oličenih u SPS-u i tada nadirućim radikalima) formiranja vlasti, istina u nešto principijelnijem izdanju, nastavila. Naime, Koštunica je formalno na konsultacije zvao i Nikolića kao predstavnika najjače stranke, ali je to bilo motivisano samo poštovaem demokratske procedure. Niko nije ni smatrao da je pritom postojala bilo kakava ozbiljna namera. Čak mu je sa druge strane političkog spektra zamerano što uopšte razgovara sa radikalima koji, kao mračna srpsko- miloševićevska prošlost, predstavljaju (po njima) balast Srbije na putu ka evropskim integracijama.

Tako je moderna demokratska Srbija ignorisala izbornu volju građana koja je najviše tada bila priklonjena radikalima na čelu sa Nikolićem i Vučićem. Posledice ovakvog razmišljanja su bile ponovne koalicije usmerene na obezbeđivanje kvantitativne poslaničke prevage u skupštini, zarad onemogućavanja „štetnih“ radikala da se dočepaju političkog trona. Vremenom, sa jačanjem tadašnjih radikala i sve težim navlačenjem potrebnog broja poslanika u skupštini, spremnost krupnih političkih igrača popuštanju marginalcima (malim političkim strankama bez ozbiljnog uporišta u narodu) na političkoj sceni je rasla i sve više ozbiljno ugrožavala mogućnost realizovanja ozbiljnijih političkih projekata. Tako smo sve više dolazili u situaciju u kojoj su velike stranke više vodile računa o mogućnosti ispunjenja zahteva marginalnim političkim faktorima, nego li o ozbiljnom i strateškom vođenju države.

(Ne)principijelne srpske koalicije

Nije čudo što je čest utisak koje su srpske vlade ostavljale bio konfuznost, nejasne namere i cilj, pa čak u nekim situacijama konflikti unutar same vlade i klasična nesloga. Ovo je bilo naročito uočljivo i izraženo u Koštuničinoj drugoj vladi kada je ova bukvalno bila podeljena na DS-ovsku i DSS-esovsku frakciju, te je odavala jedan neprirodan, pa čak i šizofren utisak. Bez obzira na današnju ubedljivo najaču snagu DS-a usled prisutnosti mnoštva malih stranaka, ni današnja vlada po tom pitanju ne stoji mnogo bolje i teško da obećava mnogo više.

Sve ovo pokazuje štetnost ignorisanja dominantne ideje (ili u nekim slučajevima kao današnjem ucenjene od strane najmarginalnijih političkih grupacija koje nemaju skoro nikakavo utemeljenje u narodu) podržavane od građana Srbije, a oličene u najjačoj stranci. Stav ignorisanja, ili raslabljivanja koalicijom sa malim strankama slabi vladu i državu u celini, a politiku vodi ka debatama o marginalnim pitanjima. Zanemaruju se vitalni i strateški izazovi zbog kojih se vodi politika i zbog kojih težnja ka uzimanju vlasti postaje realan, opravdan i pozitivan stav svih ozbiljnih političkih aktera. Primarna ideja vodilja neke političke grupacije predstavlja stav građana Srbije (oličen u stranci kojoj su dali svoje poverenje) koji treba orijentaciono da, uz potrebne minimalne korekcije, formira unutrašnju i spoljnu politiku, te da bude faktor okupljanja stranaka sa sličnim ili bliskim stavovima zarad osvajanja vlasti. U suprotnom, svi interesi građana i države bivaju dovedeni u pitanje zarad najprizemnijih ličnih i partijskih interesa.

Lokal i global, prošlost i sadašnjost

Treba takođe konstatovati još jednu manjkavu percepciju većine vodećih srpski političara poslednje dve decenije. Naime, dosadašnji odnos većine političkih stranaka, naročito“patriotske“ orijentacije prema lokalnoj vlasti bio je nerealan i često čak i potcenjivački. Naime, smatralo se da lokal nema veliku težinu za vođenje politike na nacionalnom nivou i ostvarenje nacionalnih programa. Usled toga, obično su stranke na vlasti (devedesetih SPS, a danas DS) posvećivale veću pažnju lokalnim zbivanjima, iako bi, u najmanju ruku, bilo isto tako logično da takav stav ima i opozicija. Da je takav stav pravilan vidi de iz velikih protesta 96-97, kada su demonstracijama branjene pobede opozicije u velikim gradovima, uključujući i Beograd. Pošto je odbranjena izborna volja građana i formirana opoziciona vlast u gradovima, sprečeno je obesmišljavanje volje građana i trasiran put ka rušenju Miloševića sa vlasti na državnom nivou. Teško da bi bilo moguće izvesti peti oktobar bez otpora 96-97. Takođe, kroz otpor krađi glasova i želji da se uzme vlast dobijena legitimno na izborima, koalicija „Zajedno“ (koja je uglavnom bila osnova potonjeg DOS-a) je predstavila sebe (za razliku od Šešelja koji je bez problema predao očito dobijenu predsedničku vlast SPS-u 97.) kao ozbiljnog igrača, sa ozbiljnim namerama koji zaslužuje respekt. Isto tako, psihološki je ojačala shvativši da se vlast može uzeti i od „diktatora“ kakav je Milošević. No, moramo samo konstatovati da su tada u pitanju bili veliki gradovi uključujući i prestonicu, te da je gotovo nemoguće bilo ne uočiti važnost osvojene pobede. Veliko je pitanje da li bi se tadašnja opozicija borila za neka marginalna mesta u unutrašnjosti i male opštine u gradovima.

Sadašnju situaciju, posle održanih lokalni izbora na Voždovcu u Zemunu i Kosjerići aktuelizuju dva pitanja. Pitanje bitnosti lokala kako po lokalnu tako i po nacionalnu strategiju krupnih političkih stranaka je i ne manje bitno pitanje koje se svodi na dilemu da li je demokratski i u nacionalnom interesu kvantitativno pri formiranju vlasti zbrajati opštinske zastupnike. Ili, poštujući vodeću ideju oličenu u pobedničkoj stranci slediti ideje i stavove građana prepustivši pobedničkoj političkoj grupaciji mesto favorita pri stvaranju opštinskih organa vlasti, te shodno tome, predati joj prvenstvo u kreiranju politike u opštinama za naredni period.

Naizgled, ovo pitanje možda nema toliku važnost, ali zaista nije tako. Naime, ova borba Nikolića i Vučića za Zemun i Voždovac može da se shvati kao borba za vlast, ali i kao borba za jedan realan, praktičan i demokratski princip. Ako bi čelnici SNS-a kao oni koji su dobili najviše glasova olako prepustili inicijativu bilo kome, ili se odrekli aspiracija za vlast u beogradskim opštinama, pokazali bi malodušnost koja bi bila sažeta u poruci građanima da za njih baš i nije korisno glasati. Takođe, to bi bila poruka vlastima da nemaju posla sa ozbiljnim konkurentskim igračima, te demokratskoj javnosti da ne razumeju kako funkcioniše ozbiljno i napredno demokratsko društvo. Dakle, pokazali bi se kao lideri niskog rejtinga i malog kalibra, koji će se u određenom trenutku zadovoljiti malim delom kolača što bi svakako bilo fatalno za tu stranku i štetno za srpsku opozicionu scenu.

Čini se da je naprednjački dvojac ovo shvatio, te se lako može uočiti da su (Nikolić-Vučić) odlučni da formiraju vlast kao pobednici izbora smatrajući to, čini se opravdano, prirodnim procesom i rezultatom izražene volje građana. Time se brane dva već pomenuta bitna principa. Aktuelizovanje značaja lokala u stranačkoj borbi i princip zastupništva u vlasti demokratske većine koja je često u kombinatorikama oko formiranja vlasti vodećih političara zanemarivana. U protivnom, (naprednjačkom neinsistiranju na vlasti) naprednjački lideri bi izgubili i podršku u narodu i vodeće mesto (sada je to već evidentno) u opozicionom „patriotskom“ bloku.

Naprednjaci i vlast

Boraveći u opoziciji dugi niz godina Nikolić je, čini se, shvatio uzaludnost životarenja u opoziciji. Kritizerske i često nerealne opozicione izjave, lišene odgovornosti, često daju konformistički pristup vitalnim problemima. Vlast predstavlja arenu surove stvarnosti i ko hoće bilo šta realno i korisno da uradi za srpski narod i srpske građane mora imati smelosti i hrabrosti da se suoči sa izazovima koje ona nosi. Stvarnost je u opozicionom bloku izbacila naprednjake kao vodeću stranku, te kao one koji moraju da povedu srpsku opozicionu scenu u tom pravcu. Da li će uspeti – vreme će pokazati. „Vlastoljubivost“ sama po sebi svakako nije zlo. S druge strane, sve inertniji i anahroniji DSS i „sektaški“ radikali sigurno nisu najidealniji za vođstvo u opozicionoj grupaciji stranaka, što isto tako u savremenom trenutku favorizuje naprednjake.

Prvobitna formulacija Nikolića i Vučića o SNS-u kao ozbiljnom preduzeću kojem je cilj osvajanje vlasti radi realizovanja stranačke vizije Srbije deluje, čini se, sve ozbiljnije (zbog toga su, uostalom, istupili iz SRS-a, a usled decenijskog tavorenja u opoziciji). Njihova angažovanost na terenu i želja da se realizuje izborna volja građana (bez obzira da li će uspeti u ovom trenutku) u beogradskim opštinama to potvrđuje, a mesto predvodnika opozicije kao da im je svojim (ne)delovanjem već prepustio Koštunica. U tom kontekstu se i može razumeti njihova skoro simultanka, odnosno pregovori sa gotovo svim političkim opcijama za formiranje opštinske vlasti.

Savremeni trenutak je izbacio naprednjake kao predstavnike, po mnogima, patriotskog i marginalizovanog dela Srbije koji traži svoje mesto u vlasti, kako u lokalnoj, tako i republičkoj. Zbog toga bi naprednjački prvaci trebali, a čini se i da imaju istorijsku šansu, da „vlastoljubivost“, koja je u prirodi svakog čoveka, iskoriste i stave u službu afirmacije elementarnih nacionalnih i društvenih interesa, a pre svega, uvođenje do sada marginalizovane patriotske srpske javnosti u sferu vlasti i realnopolitičkog.