Vreme je da provincija izoluje politički Beograd

 U narodu je ogromna omraza i zavada. Ne govori komšija sa komšijom, otac sa sinom, brat sa bratom. Zašto? Zbog „političkih razlika“ i „mišljenja“. Ta mišljenja, koja razaraju srce i um (heart and mind), šire se kroz politički govor preko svih oblika medija. Od tako užasnog stanja jedinu korist imaju političari i njihove privatne kompanije, tajkuni, stranci i kolonijalna uprava. Ostatak Srbije, blizu 98% populacije, ima samo štetu, bolest i razaranje.

Politička vrhuška u Beogradu je, za svoje jednokratne potrebe, potrošila sav sposoban kadar u Srbiji. Možda je adekvatniji izraz, „pobila“, ali da to ostavimo tužiocu

Nakon svakih izbora, kada dođe do smene naziva političke partije, koja vrši vrhovnu vlast (suština se ne menja), širom Srbije ostaje razbacano nebrojeno „leševa“ kadrova pripadnika bivše vladajuće partije, a koji su vodili domove zdravlja, škole, javna preduzeća, institucije. Neki su tražili „hleba preko pogače“, a neki su sledili preduslov da čovek „političkog Beograda“ (čitaj „njihov čovek“) bude na glavnom rukovodećem mestu. Na početku naše priče je bio uslov da rukovodilac najpre mora biti stručan, a potom „njihov“. Međutim, kada je „politički Beograd“ ovako naopakom upravom „poubijao“ skoro sav stručan raspoloživ kadar po srpskoj provinciji, ostalo je samo – „njihov“. A zašto bi rukovodilac javne imovine morao biti stručan, dovoljno je da bude „njihov“!? Stručne biraju za svoje privatne kompanije, zar ne!?

Olakšavajuća okolnost za ovaj zločin je da se vlasnik (čitaj narod), ne buni. A i kako će da se buni, jer je svako posvađan sa svakim: otac gleda „paket desno“ (Pink, Hepi), a sin „paket levo“ (Nova, N1), mada jasno vide da se oba kanala uređuju u istoj kancelariji. Građani gledaju, ali ne vide, jer ih svi mediji ubeđuju da „ne veruju svojim očima, već velikom vođi“, levo ili desno! Politička vrhuška u Beogradu je, za svoje jednokratne potrebe, potrošila sav sposoban kadar u Srbiji. Možda je adekvatniji izraz, „pobila“, ali da to ostavimo tužiocu.

Zbog podela i omraza, mi više nismo kadri da odbranimo vrednosti na kojima stoji naše društvo niti državnu imovinu koja je sticana vekovima. Šta više, većina ljudi nije kadra da odbrani čak ni sopstvene živote i imovinu, već kao jagnje, verujući svom čobaninu, mirno maršira ka svom nestanku. Buđenje najviše sprečava činjenica što su verovali političarima, pa je teško priznati, sebi i drugima, da su prevareni. Ako šta pomaže u zaceljenju rane, političari su govorili ono šta su im agencije javljale, ali su uvek radili samo ono šta je u njihovom interesu, u šta ubrajam i interes iz inostranstva.

Vreme je da kažemo - DOSTA! Ne želim više da živim u mržnji, jer to razara mene, moju porodicu, a život sa ljudima čini nepodnošljivim!

Vreme je da kažemo - DOSTA! Ne želim više da živim u mržnji, jer to razara mene, moju porodicu, a život sa ljudima čini nepodnošljivim!

Ne želim da gledam kako neki političar sa kupljenom diplomom uništava sina moga komšije koji je pošteno završio ozbiljan fakultet uslovljavajući ga da bude član neke sekte ako hoće da dobije posao!

Ne želim da ćerka moga brata, koja je bila odličan student, npr. građevine, mora da ide u inostranstvo da konobariše, jer političar sa kupljenom diplomom, poslove izgradnje objekata i puteva daje stranim kompanijama (zato što mu je tako lakše da uzme proviziju i zato što su mu to naložile strane gazde)!

Ne želim da moji unuci vraćaju kredite koji su potrošeni za višestruko preplaćene nepotrebne stvari (stadione, EKSPO, auto-puteve za potrebe stranaca)!

Siromaštvo je alat kojim se ljudi u Srbiji drže u pokornosti! To nije samo posledice lošeg gazdovanja i pljačke državom, siromaštvo je alat okupacije! Siromaštvo je preduslov da političari, takvi kakvi jesu i sa namerama kakve imaju, ostaju na poreskoj kasi, kao vlast ili kao opozicija

Neću više da sledim njihove pozive na podele!

Šta, uopšte, znači politička podela na levo i desno u nekom malom mestu u Srbiji? Da se podignemo na malo veću visinu i pogledamo sveobuhvatnije, da li u Srbiji uopšte postoji stvarna politička organizacija koja je pošteno na levoj ili desnoj strani?

Ako bi bilo koji stanovnik Srbije postavio sebi pitanje: „Hoću li svojim pristupom u bilo koju partiju ili pokret vrhovne političke kaste stvarno rešiti bilo koji problem koji imam: radnog mesta dostojnog čoveka, krova nad glavom, zdravstvene zaštite, obrazovanja, dobiti kanalizaciju ili vodovod, rekonstruisati ulicu!?“, odgovor bi glasio: „Ne, neću!“

Siromaštvo je alat kojim se ljudi u Srbiji drže u pokornosti! To nije samo posledice lošeg gazdovanja i pljačke državom, siromaštvo je alat okupacije! Siromaštvo je preduslov da političari, takvi kakvi jesu i sa namerama kakve imaju, ostaju na poreskoj kasi, kao vlast ili kao opozicija.

A opozicija ne čini sve šta čini „da bi došla na vlast“, već da bi režim održala na vlasti!

Pri tome, „politički Beograd“ je pretovario sve lokalne administracije, lokalna javna preduzeća i institucije „svojim kadrovima“, koji niti šta znaju niti šta hoće da nauče; rade za političku kastu iz Beograda, a plaća ih srpska provincija. Još gore, zauzimaju mesto profesionalnim (koji znaju + hoće), i moralnim (neće da pripadaju nikome)! „Politički Beograd“ ne zanima šteta koju na ovaj način pravi provinciji! Godinama jasno gledamo da on misli samo o sebi rukovodeći se principom „u se, na se i poda se“.

Domovi zdravlja, komunalna preduzeća, opštinske uprave, škole, bolnice i sva ostala imovina, koju su gradile generacije, propadaju na naše oči, jer „politički Beograd“ je u stanju kliničke smrti i teško da će moći da se povrati u život. Insajderi tvrde da je preminuo, ali to kolonijalna uprava taji od građana, jer pokušava da na prevaru još malo „vozi“ državu i društvo dok ne nađe izlaz iz nezgodne situacije.

Usled siromaštva i poluratnog stanja koje živimo, politički prostor je toliko sužen da nema smisla govoriti o političkim podelama. Gladan stomak, uplašen razum, zatrovano telo i ubijena duša treba da su prioriteti naše stvarnosti!

Ne treba svi da potonu kada tone faraon! Stoga, vreme je da srpska provincija otkaže „političkom Beogradu“ - političku poslušnost. Za svoje dobro, za dobro države, pa čak i za dobro „političkog mrtvaca na Beogradu“ (asocijacija na „bolesnika na Bosforu“, kako je car Nikolaj I nazvao propadajuće Osmansko carstvo). Kažem u jedinini, jer je očigledno da je i vlast i opozicija jedna firma. Na tu fintu su nas zavađali, sukobljavali, držali podeljene i u pokornosti kako bi izvršavali svoje štetne namere i pljačku. To, šta je „politički Beograd“ uradio Srbiji, ne bi prošlo nekažnjeno da je društvo normalno. Oni kupuju sebi vreme plaćajući ga našim životima!

Naglašavam, svako mesto i svaki čovek u Srbiji mora da ima svoje političko mišljenje. Međutim, u ovom trenutku nijedna politička inicijativa ne može da bude realizovana kroz postojeću političku strukturu u Srbiji! Naravno, ukoliko nemate nameru da opljačkate i rasprodate državnu imovinu, to može. Usled siromaštva i poluratnog stanja koje živimo, politički prostor je toliko sužen da nema smisla govoriti o političkim podelama. Gladan stomak, uplašen razum, zatrovano telo i ubijena duša treba da su prioriteti naše stvarnosti!

Nego, za šta vam je potreban vođa?! Da vam kaže šta je loše u vašem životu? Da vas organizuje sa komšijom koji ima iste probleme kao i vi? Da vam dozvoli da radite na mestu koje je plaćeno iz novca vaših komšija? Da vam kaže šta smete, a šta ne smete u mestu u kome se rodio vaš pradeda ili čukundeda? Da vam dozvoli da kažete svoje mišljenje, radite svoj posao ili da postupite kao čovek? To su osnovne stvari koje je politika ukrala iz naših života i red je da to vratimo nazad!

Kolonijalna uprava i režim su svesni da je ujedinjenje građana u jedan front neminovna posledica njihove dosadašnje maliciozne politike. Zato pokušavaju da naprave „šum“ stvarnom i iskrenom narodnom pokretu, formirajući svoj. Tkzv. „Pokret za narod i državu“, čije je osnivanje najavio Kralj Sunca

Stoga, pozivamo sva mesta u Srbiji da prekinu sa političkim podelama, da sagledaju na koje fore ih je pecao „politički Beograd“ i da to više ne dozvoljavaju sebi, da oproste jedni drugima sukobe iz prošlosti, i da počnu da brane sebe - onog pored sebe – i onog koji ne može da se brani. Rob koji čeka da mu drugi skine lance, neće dočekati slobodu, već drugog gospodara!

Mali tračak svetla iz ovog mraka koji živimo je ujedinjenje u jedan front sa jasnim i praktičnim ciljevima koji su u interesu državljana Srbije, a ne stranaca i njihovih političkih rukavica u Srbiji. Stoga, pozivamo srpsku provinciju da definiše svoje probleme i krene u njihovo rešavanje bez traženja odobrenja „političkog Beograda“. Pozivamo vas da stvarnost, u kojoj živite, gledate širom otvorenih očiju, a ne kroz naočare koje vam stavlja „politički Beograd“.

Kolonijalna uprava i režim su svesni da je ujedinjenje građana u jedan front neminovna posledica njihove dosadašnje maliciozne politike. Zato pokušavaju da naprave „šum“ stvarnom i iskrenom narodnom pokretu, formirajući svoj. Tkzv. „Pokret za narod i državu“, čije je osnivanje najavio Kralj Sunca, treba ponovo da podeli ljude, da upeca nestrpljive i da ogadi već umornom srpskom društvu poslednji alat rešavanja krize - mirnim putem (u koju su nas upravo ti isti političari doveli).

Lekcija koju smo naučili u poslednjih dvadeset godina je da dikratura i omraza služe da bi se država i narod lakše opljačkali, od privrede, ruda, vode, tržišta, do ljudi i dece. Diktatura nam se ne dešava slučajno; ona je dobro projektovano oružje koje ima za cilj da sa što manje troškova i štete okupator uzme sve! Ovaj put to radi u rukavicama koje su ispletene od likova koji se zovu i prezivaju kao mi.