Vučićoljubi i Vučićoidi

Možda bi nešto slično izazovu hladne vode moglo da pomogne da se podigne svest o opakoj bolesti koja je zahvatila Srbiju, a zove se Aleksandar Vučić. Jer, bolest je veoma poznata, ali je vrlo slabo prepoznata. Svi su čuli za nju, ali retko ko deluje spreman da u njoj vidi ono što ta pojava nesumnjivo predstavlja: kancer koji u galopu dokrajčuje inače oslabljeno tkivo države Srbije.

Naprotiv, oboljenje je zasuto pohvalama sa svih strana. Naročito otkako je ponizno pristalo da posluša briselski „ed memoar“ (najzad su se Evropljani dosetili da fašizam primetno lepše zvuči na francuskom), u kojem se od Srbije osiono zahteva da zauzda izvoz na naglo upražnjeno rusko tržište.

„Odgovor Vlade Srbije na ovaj imperijalistički diplomatski akt bio je promišljen, odgovoran i odmeren; onakav kakvim mala zemlja mora braniti svoje legitimne interese“, piše u autorskom komentaru u Politici beogradski sociolog Jovo Bakić, u pasusu za koji se sumnja da je prepisan iz nekog Bakićevog teksta od pre dve, tri ili pet godina. Vlade Srbije se, naime, menjaju, ali ne i Bakićeva podrška. S obzirom na obim njegovog prisustva u srpskoj javnosti, zakon verovatnoće nalaže da je Bakić, sasvim moguće, ovu istu rečenicu već upotrebio nekim drugim povodom u nekoj ranijoj prilici.

Upravo se poređenjem jedne ranije srpske prilike (izručenje Slobodana Miloševića) sa ovom današnjom, bavila glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović, u svom hvalospevu srpskoj dijagnozi:

„Ali gde je razlika između ove i one Srbije? Prvo u tome što je srpska javnost ovog puta detaljno obaveštena o uslovima i zahtevima zapadnih partnera“ – veli Smajlovićka, dajući prednost vlasti koja je danas drži na čelu „Politike“, u odnosu na vlast (Koštunica) koja ju je u nekom prethodnom životu bila postavila na isto mesto.

TV stanica B92 je, sudeći po jednom prilogu, imala razumevanje ne samo za Vučićevu odluku, već i za ultimatum iz Brisela:

„Evropa je, potpuno logično, u sankcijama ispunjenom odnosu s Rusijom zatražila solidarnost i od budućeg člana Unije; a Srbija, niti je stavila prst u oko, niti je samu sebe gađala u nogu“, saopštio je – „potpuno logično“! – autor priloga, pre nego što je dao reč Mihailu Crnobrnji, profesoru ekonomije i velikom poborniku evropskih integracija Srbije:

„Mislim da je ovo, na neki način, ono što se u ovom trenutku moralo uraditi sa strane Evropske unije, i mislim da je naša strana dosta dobro reagovala“, složio se Crnobrnja sa razumevanjem i pohvalama za Brisel i Beograd.

Podrška Vučiću stigla je i od Gorana Ješića – „Moram da skinem kapu ovoj odluci“, napisao je na svom „Tviter“ nalogu – ali i od Demokratske stranke, koja u određenim krugovima važi za najozbiljnijeg suparnika Vučićevoj Srpskoj naprednoj stranci: „DS je pozdravila odluku Vlade Srbije da odustane od nameravanih subvencija za dodatni izvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju“, prenela je državna agencija Tanjug reči internacionalnog sekretara DS Vladimira Todorića.

Toliko o tome da se politike SNS-a i DS-a razlikuju. Kada je o bajkama reč, ta je jedna od glupljih.

Iz ovog pregleda su, mentalne čistoće radi, izostavljeni „Informer“, „Kurir“, „Naše novine“ i ostali „kantrimeni“ beogradske štampe, mada su to najupadljiviji primeri otužnog vučićoljublja. Naprosto, ne pamti se da je iko ikada bio toliko hvaljen zbog toga što je poslušno i snishodljivo savio kičmu pred neljudski svirepim zahtevom.

Bolesti zvanoj Vučić stiglo je toliko čestitki da je sve zapravo izgledalo kao šatrovački „izazov ledenom vodom“: u ovoj našoj verziji, polivaju bolesnika (Srbiju), i to ne smrznutom tečnošću, već kofom punom onoga što se ne mora imenovati da biste znali koliko zaudara.

Srbija je bolesnik na izdisaju, ali njena javnost, začudo, ne navija za obolelog, nego za zarazu, koja je početkom godine metastazirala na premijerski položaj. Kada Srbiji odriče pravo na spasonosno lečenje, Vučiću se tapše. Belosvetska fukara se već danima kupa ledom ne bi li kao ispala humana, a premijer Srbije sopstvenoj zemlji i njenoj posrnuloj privredi uskraćuje dragocenu pomoć – i za to biva hvaljen!

Da sve bude još poraznije, samo pet dana pošto se na istočnom frontu novog Hladnog rata odrekao dodatne zarade od, prema procenama, oko 170 miliona evra, Vučić je u Berlinu zakukao da je Srbiji „pomoć Nemačke neophodna“. Ta nemačka „pomoć“ koju on priziva, inače, dolazi u vidu „mekih kredita“ i grantova, i iznosi svega 140 miliona evra, što znači da Vučićeva računica ne samo da nema ni ekonomskog ni političkog, već ni pukog matematičkog smisla.

Najmanje ima moralnog. Ako se pažljivije sagleda, briselski „ed memoar“ je istorijski značajan pokazatelj toga koliko je zapadna pakost ogoljena u svojoj nečovečnosti. Njima nije cilj da oni imaju; vala su se nakrali za proteklih hiljadu godina da im više i ne treba (niti im, nažalost, iko pa traži da vrate to što su poharali); njima je cilj da drugi nemaju.

Povećan srpski izvoz u Rusiju jedva da bi osetila i sama Rusija, a kamoli EU – dakle, nije briselska ucena isporučena zarad nekakve evropske koristi, nego zarad srpske štete.

Brisel je istovetan zahtev poslao svakoj državi koja se sprema da rat sankcijama (koji je, poput pokolja u Ukrajini, pokrenuo Zapad, ali se ta činjenica uglavnom zaboravlja u „neutralnim“ sredinama) iskoristi povećanim izvozom u Rusiju. Iz Kine, Indije, Brazila, Argentine... stigao im je odgovor koji, kad se prevede sa diplomatskog francuskog, glasi otprilike: „Marš, bre!“ Tako pristojan svet odvajkada odgovara na maligni nemoral.

Ali, Aleksandar Vučić na nemoral spremno pristaje! I javnost mu pljeska! Dlanovi pucaju dok se bolest u naše ime odriče mogućnosti zarade od 170 miliona i moli za novo zaduživanje od 140 miliona!

Zato bi polivanje hladnom vodom bilo neophodno. Ali, ne onima koji čestitaju Vučiću. Oni uvek znaju šta rade, kome se nude i čemu služe.

Polivanje je potrebno nama ostalima. Najhladnijom vodom na svetu. Kao otrežnjenje. Prvi korak u svakom izlečenju je da shvatite da vam nije dobro, i da najzad prepoznate bolest.