Zašto mi Vučić smeta više

Razgovarajući sa jednim svojim rođakom koji živi u Republici Srpskoj o raznim temama, on mi je, između ostalog, u jednom trenutku postavio sledeće pitanje: „Ti si nacionalista, zbog čega toliko napadaš Vučića? Sećam se vrlo dobro da ti je i Tadić smetao, ali da ga nisi kritikovao ni približno toliko kao Vučića sada. Zar je moguće da ti Vučić smeta više?“

„Kako to misliš, kako je to moguće“, upitao me je on.

„Pa vrlo jednostavno. Da se razumemo, daleko od toga da je Tadić bio ikakav nacionalista, on, kao i Vučić naprosto, nije iz te priče, ali vrlo dobro pamtim neke stvari koje idu na štetu Vučića. Najpre se to vidi baš po pitanju Kosova. Tadić je u nesporazum sa Evropskom unijom, a pre svega sa Angelom Merkel, ušao zbog toga što nije hteo da potpiše neki sporazum koji bi Srbe na severu KiM integrisao u sistem „nezavisnog Kosova“. Srbi su u njegovo vreme imali svoje paralelne institucije, koje su finansirane iz Beograda, izbori na tom području su održavani i raspisivani po zakonima Srbije, dok se sa druge strane, na izborima koje su organizovale „kosovske“ institucije u Prištini nije učestvovalo. Ono jeste, postojala je Samostalna liberalna stranka Slobodana Petrovića koja je učestvovala na izborima i u „kosovskim“ institucijama, ali je ona to radila na svoju ruku, bez ikakve podrške Srbije, a od strane tadašnje opozicije često je nazivana i izdajničkom. Takođe, u pomenutom periodu od 2008. do 2012. niti jedan „kosovski“ predsednik ili premijer nije mogao da zakorači severno od Ibra.

Nakon dolaska SNS i Vučića na vlast, dogodile su se određene promene. Prvo, pregovori su „podignuti na viši nivo“, i sa predstavnicima separatističkih institucija u Prištini, počeli su da pregovaraju srpski predsednik, premijer i prvi potpredsednik vlade (tada Vučić). Sećam se vrlo dobro dobro koliko je krajem 2006. Tadić od tadašnjih radikala bio napadan zato što se na aerodromu u Skoplju slučajno susreo sa Agimom Čekuom i sa njim razmenio par rečenica, iako je to bilo u vreme pre proglašenja „nezavisnosti Kosova“.

Onda je 2013. potpisan Briselski sporazum, koji je podrazumevao raspuštanje srpskih institucija na severu KiM i integraciju tamošnjih Srba u „kosovske“ institucije. Sve to je sa srpske strane odrađeno, smenjeni su gradonačenici izabrani po zakonima Srbije, a Srbi su od strane Beograda bili ohrabrivani da uzmu puno učešće u „kosovskim“ institucijama, počev od policije, pa do skupštine i vlade – što je podrazumevalo učešće i na njihovim izborima. Zarad tih ciljeva stvorena je tkz. 'Srpka lista'.“

„To sve što pričaš jeste veoma loše, ali to je jedno pitanje, po nekim drugim pitanjima je valjda bolje“, reče moj rođak.

„Pa evo, ti verovatno pratiš koliko se u Republici Srpskoj Bošnjaci bune zato što u školama nemaju opciju da uče 'bosanski jezik', već moraju da se zadovolje sa nazivom 'bošnjački'. Bošnjački predstavnici u Srbiji već blizu dve decenije traže da im se u školama u Raškoj oblasti omogući učenje 'bosanskog jezika', ali se za vreme Đinđića, Koštunice i Tadića tamo ipak učio samo srpski jezik. A onda je Vučić od školske 2017. godine uveo 'bosanski jezik' u prosvetni sistem Srbije. I to baš pod tim nazivom „bosanski“, koji SANU smatra duboko problematičnim.“

„Pa to jeste loše, stvarno ne mogu da verujem da je to uradio. Ali recimo Hrvati! Ja vidim koliko oni Vučića ne vole – mora da u tom slučaju radi nešto dobro za Srbiju. A Tadić je imao dobre odnose sa njima“, samouvereno mi odgovori.

„Pa generalno, ja bih rekao da Hrvati nisu naročito voleli niti jednog srpskog predsednika ili premijera. Mada, istina je da su Tadić i Josipović, kao i pre njih dvojice Koštunica i Sanader, imali međusobno prisnije odnose Vučić i njegovi savremenici u Hrvatskoj. Donekle uz izuzetak Kolinde. Istina je da su tada međusobne optužbe naših i njihovih ministara i pompezno praćenje svega toga u tabloidima ipak imale manju meru. Međutim, ne znam da li si zaboravio, ali Srbija je 2010. godine podnela kontratužbu za genocid protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde. Ja mislim da je to ipak značajnija stvar nego kada Informer, Alo ili Srpski telegraf, optužuju ove i one da su ustaše.“

Srbija je 2010. godine podnela kontratužbu za genocid protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde. Mislim da je to ipak značajnija stvar nego kada Informer, Alo ili Srpski telegraf, optužuju ove i one da su ustaše

„Eh sad, još će na kraju ispasti da svi oni koji nas ne vole sa njim imaju bolje odnose nego sa onima pre“, reče, donekle zbunjeno, moj rođak.

„Ne mislim da imaju svi. Ali neki, poput Mila Đukanovića, van svake sumnje imaju. Upadljivi su prisni odnosi njega i Vučića. Kao i Vučićevo izbegavanje da, čak i u trenucima kada režim u Podgorici vrši veliki pritisak na SPC i preti sa otimanjem hramova, kaže bilo kakvu težu reč o Đukanoviću, kakve mu inače nisu strane kada je reč o liderima opozicije ili nekim drugima u regionu. Već gandijevski poziva na mir, iako trenutno u regionu ni jedan deo našeg naroda ne trpi takav pritisak i nije u tako lošem položaju kao što su to Srbi u Crnoj Gori. Ali na kraju krajeva, ne mora ni da upotrebi neku tešku reč, to je ipak stvar stila, mada u ovom slučaju malo odudara od Vučićevog uobičajnog. On se hvali kako je Srbija sada, zahvaljujući njemu, nikada poštovanija i nikada cenjenija u celom svetu, sa jačim prijateljstvima. Zašto u tom slučaju ne pokuša da internacionalizuje pitanje pritiska Srba u Crnoj Gori? Čim to ne radi znači da ili ne želi, ili da Srbija baš i nije stekla neke silne prijatelje, kako on tvrdi.“

„Da, taj Milo je stvarno užasan. Ali znaš šta, ja baš i ne verujem da ljudi mogu tek tako toliko da promene ideologiju. Ja mislim da je to ipak onaj radikalski Vučić, samo da radi malo lukavije...“, odgovori on.

„Govoriš o nemogućnosti totalno promene ideologije, a u isto vreme pominješ i Mila Đukanovića? Ali dobro, na stranu Milo, da uzmemo recimo Vuka Draškovića...“

Mene to ni najmanje ne čudi, jer zaista ne vidim koja je veća razlika između Draškovića i Vučića, osim što ovaj prvi nije pod svojom kontrolom na raspolaganju imao čitavu medijsku mašineriju da svoje prelome opravda

„Vuk je definitivno izdao!“, prekide me rođak.

„Pa eto, taj Vuk Drašković, koji je po tvom sopstvenom sudu izdao, zadnjih nekoliko izbornih ciklusa, uključujući i ovaj sada, izlazi u koaliciji sa SNS. I redovno hvali Vučića. Mene to ni najmanje ne čudi, jer zaista ne vidim koja je veća razlika između Draškovića i Vučića, osim što ovaj prvi nije pod svojom kontrolom na raspolaganju imao čitavu medijsku mašineriju da svoje prelome opravda.“

„Ali ako je tako, zašto onda Vučića napadaju ovi drugosrbijanci? Meni su oni baš odvratni. A oni su protiv Vučića, dok su u isto vreme podržavali one pre njega i ove koji su sada opozicija“, reče moj rođak dižući obrve.

„Kada su to drugosrbijanci podržavali Boška Obradovića?“

„Bolan, nemoj me zezati, kakav sad Boško!? Ko spominje Boška? Ja mislim na ove ostale“, odgovori on, donekle iznervirano.

„Generalno, grešiš kada je u pitanju ocena stavova tih ljudi. Oni najvećim delom nisu podržavali niti jednu vlast u Srbiji. Istina, najviše su bili usmereni protiv Miloševića i Koštunice. Ali ni drugi im nisu bili po ukusu. A konkretno iz prethodne vlasti su im najviše smetali baš oni koji su sada vodeći lideri opozicije. Vuk Jeremić je bio redovno razvlačen od strane njih da je nacionalista koji usporava evrointegracije Srbije. Bio je česta meta kritike Peščanika. Đilas im se zamerio zbog seče platana i zbog svog stava o gej paradi. Inače, kad već pominjemo te „Prajdove“, ne mislim nikako da je to jedno od najvažnijih pitanja, ali se dobro sećam da je za vreme Tadića gej parada održana samo 2010. Pamtim i koliko si ti tada bio iznerviran zbog toga. Već sledeće godine nije data dozvola. Sa druge strane, od dolaska Vučića na vlast ona se redovno održava, poslednjih godina održavane su i po dve godišnje u Beogradu, a počele su da se održavaju i po drugim gradovima u Srbiji. I ja ne vidim da ti zbog toga ljutiš na Vučića ni blizu onoliko koliko si na Tadića, a ne stičem ni utisak da si u međuvremenu postao gej frendli. Ali da se vratimo na same drugosrbijance, najveći deo njih je na liniji da je i današnja vlast i današnja opozicija, oličena u Savezu za Srbiju, nacionalistička. To je čak i eksplicitno rečeno u onom zlokobnom „Apelu 88“ kojim je data podrška Milu Đukanoviću i kojim su osuđene litije u Crnoj Gori. Ali pored njih, postoji i jedan nazanemarljiv deo drugosrbijanaca koji podržava Vučića, poput Jelene Milić i Sonje Liht. Ili poput Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka koji poglavito napadaju opoziciju i u njima vide glavni problem. Onih koji podržavaju opoziciju je neuporedivo manje i mnogo su zanemarljiviji.“

„Ja se sećam da je pre Vučića stalno ponavljano kako Evropa nema alternativu. Sada imamo dobre odnose sa Rusijom i Kinom. Nismo više samo okrenuti ka Zapadu. Ja to podržavam!“, reče mi on.

„Ja pamtim da je za vreme Tadića lansirana priča o „četiri stuba spoljne politike Srbije“, što je podrazumevalo EU, Rusiju, Kinu i SAD. Sećam se i da je u Beogradu 2011. održano i okupljanje Nesvrstanih, na kojem je obeleženo 50 godina postojanja tog pokreta. Ali ne samo to. Kada je reč o samim Rusima, valja reći da su oni najznačajnije poslove u Srbiji napravili upravo u to vreme. Tada je došlo do njihovog preuzimanja NIS-a, iako je u samoj vladi bilo protivljenja tome, i iako je reč bilo o dogovoru koji je postigla prethoda vlada, sastavljena iz koalicije DSS i DS. Pri čemu je dogovor ipak više vezivan za DSS, ali je ostvaren i nakon što se on povukao u opoziciju. Takođe, sporazum o otvaranju Rusko-Srpskog humanitarnom centru u Nišu potpisan je 2009. između vlade Republike Srbije i Ruske Federacije, i on je otvoren 25. aprila 2012. godine – pre dolaska SNS na vlast.

Ukoliko se nastavi, pa i intenzivira, sa kapitulantskom politikom na tom planu, tu dobri odnosi sa Putinom i Sijem nisu od veće koristi, barem za Srbiju. Bez obzira što se potencijalnim glasačima to mnogo sviđa

Ono što je u Vučićevo vreme intenzivirano su pre svega razne tople poruke, česti susreti i brojna slikanja sa Putinom. Ali su isto tako intenzivirane i zajedničke vojne vežbe sa članicama NATO pakta, a potpisan je i IPAP sporazum. Odnosi sa Kinom zaista jesu intenzivirani, ali je to više posledica jačanja njihove uloge u svetu, nego neke promene strategije. Takođe, tu valja reći još jednu stvar, dobri odnosi sa onim velikim silama koje su nam naklonjene su poželjni i njihovo jačanje treba pozdraviti. Ali ti odnosi nisu vrednost sami po sebi. Oni treba da budu sredstvo, putem kojeg će se Srbija oslobađati pritisaka i raznih drugih nepovoljnih scenarija u svom sopstvenom dvorištu i u regionu. Ukoliko se nastavi, pa i intenzivira, sa kapitulantskom politikom na tom planu, tu dobri odnosi sa Putinom i Sijem nisu od veće koristi, barem za Srbiju. Bez obzira što se potencijalnim glasačima to mnogo sviđa.“