Zašto sam išao kod Vučića

Često se ovih dana može čuti pitanje zašto su Dveri išle kod Vučića? Pretpostavljam da je kontekst u kome se pitanje postavlja taj da se ovaj potez Dveri tumači kao odstupanje od naše politike ili omekšavanje i preveliki izlazak u susret ozloglašenom vlastodršcu. Posebno kada se ima u vidu da je SNS direktan organizator krađe izbora i da su Dveri bile jedna od glavnih žrtvi ovakvih izbornih manipulacija od strane vlasti.

Dveri su jedina nova politička činjenica u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nikada nismo bili u vlasti. Nismo kupili diplome. Nismo preletali iz stranke u stranku, menjali uverenja i moral. Iza sebe nemamo afere. Nismo učestvovali u političkoj prošlosti prepunoj političara sa repovima i puterom na glavi. Hoćemo da budemo drugačiji i svoji. Nećemo da se ukalupimo u ovu ilu onu zacrtanu tipologiju srpske politike.

Poslanička grupa Dveri u Narodnoj skupštini pozvana je na razgovor sa mandatarom za sastav nove Vlade. Mandatar sigurno ima svoje motive zašto to uopšte radi, ali je činjenica da smo pozvani i da na taj poziv – kao na novu parlamentarnu praksu - treba odgovoriti. Što bismo mi bežali od toga? Nikome ništa nismo dužni, nikoga se ne plašimo. Imamo svoj prepoznatljiv program od koga ne odstupamo, spremni smo da sa tim programom izađemo pred bilo koga. Naša je obaveza da branimo svoj program i zastupamo birače koji su za nas glasali i pred Vučićem, i pred EU, i pred NATO paktom i pred bilo kojom adresom bez obzira koliko nam je (ne)naklonjena ili šta mi o njoj mislimo. Birači nas nisu birali da stojimo sa strane, bavimo se nevladinim radom, izdajemo saopštenja, organizujemo tribine, kritikujemo vlast i dajemo predloge na internetu. Glasači su nam dali svoje poverenje da ih svuda i na svakom mestu zastupamo i da ne odustanemo od predizbornih obećanja. Dakle, moja je obaveza da idem svuda gde mogu da predstavim program Dveri i da se borim da taj program ostvarim.

Da li ću zbog toga biti manja ili slabija opozicija lošoj vlasti? Ne, ako se ne prodam, ne menjam svoj program i ne odstupam od svojih uverenja.

Nije stvar u tome da mrzimo Vučića, već da ga politički pobedimo

Ne spadam u Vučićeve obožavatelje – ni javne, ni tajne. Niti sam sa njim ikada bio u istoj stranci. Nisam sa njim u dosluhu kao mnogi koji se predstavljaju drugačije. Dobro je poznato da su Dveri godinama u žestokoj opoziciji SNS i da smo u više navrata pravili proteste protiv njihove vlasti (povodom antiustavnih Briselskih sporazuma, gej parade, Tonija Blera, prodaje Telekoma, izbora Tomislava Nikolića za počasnog građanina Čačka, izborne krađe...). Što je do nas uvek smo bili spremni da se pobunimo kada je vlast povlačila štetne poteze, i tako će biti i ubuduće.

Ne spadam ni u one koji Vučića patološki mrze. Niti u one koji se nude da ga zamene, uveravajući strance da će im još bolje služiti nego što to Vučić trenutno čini.

Ne pada mi na pamet da Vučića branim od zasluženih kritika. Prvi sam za svaku demokratsku akciju da Vučićeva vlast u Srbiji bude srušena. Ali, neću sebi dozvoliti da budem deo onih koji će ga  - kada mu istekne rok trajanja - rušiti za račun Zapada.

Dobar primer je „slučaj Savamalaˮ. Da li je to jedan od najvećih skandala vlasti u novijoj političkoj istoriji Srbije. Da! Ko je taj ko sme da ruši objekte pod velom noći sa fantomkama na glavama, a da policija ne reaguje? Jasno je da iza toga stoji najviša vlast, i to ne samo grada Beograda, jer „Beograd na vodiˮ nije gradski već republički projekat. Ako su neki objekti na tom prostoru nelegalni – zašto ih nisu srušili po danu, po nalogu građevinskog inspektora i uz asistenciju policije, kako se to inače radi u takvim slučajevima? Da li svi treba da se pobunimo protiv ovakvog ponašanja vlasti? Apsolutno! Jer, ako ih ne zaustavimo danas na ovom slučaju – sa fantomkama će nam doći na kućni prag i oduzimati ili rušiti šta im je drago u Srbiji.

Sa druge strane gledano, da li je građanska inicijativa „Ne da(vi)mo Beogradˮ autentično građanska? Nije. Jasno je da iza nje stoje agenti stranog interesa u Srbiji. Da li svi mi, obični građani i političari koji podržavamo i idemo na razne proteste ovim povodom, možemo biti izmanipulisani za neki potpuno drugi cilj od vladavine prava i kažnjavanja odgovornih za ovo bezakonje i kriminal prve vrste? Postoji ta opasnost, jer dobro znamo da nam to ne bi bio prvi put. Dovoljno je da se setimo 5. oktobra 2000.

Najbolje rešenje je da državne institucije urade svoj deo posla i bez obzira na političke pritiske pronađu i kazne odgovorne. Takođe, vrh SNS mora da snosi političku odgovornost. Ukoliko nema ni jednog ni drugog – ulica se ne može izbeći. Ako SNS misli da pod izgovorom da iza protesta stoje zapadni centri moći izbegne političku odgovornost – to neće proći!

Šta sam zapravo hteo da Vam kažem?

Svoj sam. Ne podležem ponudama ni pritiscima ni spolja ni iznutra. Razmišljam svojom glavom i gledam gde je interes moga naroda i države. Hoću da rušim Vučića sa vlasti zajedno sa svojim narodom, a ne sa strancima. Jer dobro znam iz novijeg srpskog političkog iskustva da kada stranci nekoga ruše – dovode još goreg.

Da li stranci u ovom trenutku ruše Vučića? Ne. Oni su zadovoljni njime. On ispunjava većinu njihovih naloga. Ali, oni nikada nisu u potpunosti zadovoljni. Oni uvek traže još. Oni uvek smatraju da nije ispunjeno dovoljno naredbi. Oni trenutno vežbaju uhodanu infrastrukturu koja im može ponovo zatrebati. Oni već planiraju zamenu za Vučića koja će biti još kooperativnija. Oni nikada ne spavaju. Oni uvek imaju više rešenja da Srbiju zadrže u kolonijalnom statusu.

Da li su zapadni centri moći oduševljeni našom postojećom ili potencijalnom saradnjom sa Rusijom i Kinom? Razume se da nisu i da će sve učiniti da je onemoguće. Da li ako Vučić nešto radi sa Rusima i Kinezima treba da budemo protiv toga zato što to radi Vučić, ili treba da gledamo da li je to u srpskom nacionalnom i državnom interesu? Isto se odnosi i na sve druge poteze vlasti u spoljnjoj i unutrašnjoj politici, bez obzira ko je na njenom čelu. To je politička pozicija Dveri: sve merimo merom srpskih nacionalnih i državnih interesa i prema tome se postavljamo u datoj situaciji.

Vučić kao novi Milo ili novi Dodik

Vučić je sve bliži stavljanju pred svršen čin i njegov manevarski prostor se sužava. On ima dve opcije.

Jedna je da do kraja krene putem Mila Đukanovića, na čiji režim najviše i liči vlast u Srbiji. To znači uvođenje sankcija Rusiji, ulazak u NATO i ukidanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, kao i zaboravljanje na kineske investicije i pregovore sa Evroazijskom ekonomskom unijom. To znači i izbacivanje Kosova i Metohije iz Ustava Srbije i praktično saučestvovanje do kraja u stvaranju nezavisnog Kosova, zatim dozvolu uvoza, proizvodnje i prometa GMO, kao i prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, uz kompletno prepuštanje preostalih oaza srpskog bankarstva i privrede u ruke stranaca. To je put potpunog služenja interesima Zapada u Srbiji.

U drugoj opciji Vučić može poći putem Milorada Dodika. On je došao na vlast slično kao Vučić – shvatajući da na vlast može doći samo uz pomoć zapadnjaka i stavljajući se u funkciju zapadnih interesa. Međutim, kada je došao na čelo države Dodik je shvatio da nema kraja zapadnim ucenama i da će ukoliko nastavi da ispunjava sve njihove naloge samoukinuti Republiku Srpsku. Tada je započeo sa nacionalnom politikom u interesu očuvanja Republike Srpske. Upravo pritisak da se odrekne Republike Srpske biće još jedan od novih zahteva i ucena kojima će Vučić biti uskoro izložen, ako već nije.

Ovaj drugi put je put borbe za državni suverenitet – teritorijalni, odbrambeni, monetarni, privredni, identitetski... Vekovni put srpskog naroda koji mora proći svaki srpski vođa koji hoće da služi interesima svoga naroda, a ne stranih gospodara – bez obzira na težinu i cenu toga puta.

Kako doživljavam mandat koji su mi građani poverili?

Nikad nisam imao problem da kažem da je vlast uradila nešto dobro ako je uradila nešto dobro. Neuvođenje sankcija Rusiji je možda jedino dobro što je uradila Vučićeva vlast, uz neke veoma male pomake u sređivanju državnih finansija, gde još uvek ne sme da se uhvati u koštac sa međunarodnim monetarnim institucijama, stranim bankama i domaćim tajkunima koji sišu krv Srbiji i našu državu pretvaraju u zemlju jeftine radne snage i roblja koje će raditi za stranog gazdu, koji ovde dolazi samo da bi izneo ekstraprofit u inostranstvo.

Ovde se, međutim, postavlja drugo, bitnije pitanje: da li će mandatar da usvoji bilo koji od konstruktivnih predloga Dveri ili će ostati talac evrofanatizma, zapadnih ambasada i neoliberalnog pogleda na svet koji su ga odveli u antiustavno delovanje po pitanju KiM, podršku stranim investitorima i ubijanje domaće proizvodnje, kao i okupatorski pokušaj promene svesti srpskog naroda. Bahati partijski kadrovi, lično bogaćenje najbližeg okruženja, medijski mrak, izborni lopovluci i stranački interesi iznad državnih su već opšte mesto svih dosadašnjih vlastodržaca koje i SNS baštini, a zapadni mentori odobravaju. Srpski pokret Dveri neće prestati da se bori protiv toga.

Međutim, nemam ništa protiv i javno bih podržao kada bi Vučić - primera radi – u novoj Vladi formirao Ministarstvo za brigu o porodici i pokrenuo borbu protiv bele kuge. Ili kada bi dodatno oporezovao strane banke kao njegov prijatelj Viktor Orban.  Ne bih bio ništa manja opozicija ako bih rekao da je to prava stvar i da je to za Srbiju dobro. Uostalom, to bi bilo ostvarenje programa Dveri za koji se godinama zalažemo. To ne znači da bi druge stvari koje će raditi Vučićeva Vlada bile dobre. Naprotiv, bićemo najžešći protivnik svih loših kadrova i pogrešne politike nove Vlade. Ali, na ovom primeru pokazujemo kako mi doživljavamo opoziciono delovanje.

Tako vidim bavljenje politikom i mandat koji su mi poverili građani. U spoju žestoke i konstruktivne opozicije. Uvek kada kažem da vlast nešto loše radi - da ponudim i kako bih ja to uradio drugačije. Da ne bude da samo kritikujem, već i da imam predloge konkretnih alternativnih rešenja. Zato smo pred Vučića izašli sa konkretnim predlozima kako zaustaviti bankarsku pljačku u Srbiji i formirati državnu Razvojno-investicionu banku koja bi pomagala domaću proizvodnju. Dakle, razgovaram sa svima, ali se ne prodajem i branim svoj program neodstupno, nudeći konkretna rešenja problema.

Možda je u Srbiji nemoguće baviti se politikom na ovaj način - bez služenja strancima, mržnje prema političkim protivnicima, bez ličnog i stranačkog interesa. Ali, te metode prepuštam drugima. Dveri su nove na srpskoj političkoj sceni upravo zato što se razlikuju od onih koji su do sada bili i svedoče nešto novo. Duboko verujem da je takav, između ostalog, i ovaj novi pristup politici u kome se sve postavlja otvoreno, jasno, pošteno, odgovorno i državotvorno.                                 

Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri.