Са председником Црне Горе, малтене, имам недељни контакт. У понедељак смо мирним тоном разговарали телефоном о превазилажењу проблема. Разговарали смо и пре седам и пре 20 дана. Дакле, постоји непрекидна комуникација.

Око овог првог, Црне Горе и Македоније, неки налог једне силе је постојао и страх ме је да знамо и више него што је добро да знамо, јер кад се ови наши премисле падају им на памет разне идеје, понекад тако радикалне да личе на пуцање у сопствену ногу. 

За Србију би најбољи и најјачи потез био да смо пред Међународним судом тужили државе које су противправно признале једнострану независност Косова. 

За разлику од већине својих колега, ни Ђорђе Вукадиновић ни Слободан Антонић нису чекали да "политичари нешто ураде" па да они то онда прокоментаришу. Напротив. Полемике у којима су учествовали и дебате које су изазивали биле су политички догађај за себе.

Смео бих се заклети да ће, на симболичком нивоу, први показатељ тог антисрпског културног колонијализма бити систематско протеривање ћирилице.

Не видим то као услов, већ као питање приступа - хоће ли Србија и већина чланица ЕУ бити партнери или ће се заглавити у конфронтацији. Јасно је да се о статусу Косова не слажемо: Србија га види као део своје државе, док је из нашег угла Косово независно, и то се неће променити.

Живимо у атмосфери привођења, а сви смо већ у затвору, само многи тога још нису свесни. „Радосна вест“ стигла је из кабинета председника Републике, лично. Постоји ли још игде земља у којој председник објављује хапшења својих сународника?