Afera Šarić

(Vreme, 18.2.2010)

Reći ću vam nešto u poverenju, pod uslovom da ovo što pročitate nikom ne prepričavate: meni je ova priča o Darku Šariću dosadila! Neće valjda biti da, istina preko brata, vlasnik "Rudara" iz Pljevalja, dribla celu nacionalnu ligu i još protura kroz noge ovima iz američke agencije za borbu protiv narkotika.

Dosadila mi je i ona jedna i jedina slika pomenutog Pljevljaka sa srpskim državljanstvom koja se po medijima vrtela nedeljama, a na kojoj se on s tribine nekog stadiona isplazio u kameru, odeven od glave do pete u trenerku, mada se donji deo trenerke ne vidi, ali se oseća miris belih frotirskih čarapa.

Zato smo za ovaj broj obezbedili službeni portret, anfas, ne mrdaj dok slikamo, sad okreni profil, ali to je, profil, verovatno dopalo nekom drugom, a na toj slici monstruozni Šarić liči na nastavnika opšte-tehničkog obrazovanja i teško mi je da ga zamislim kao narko-bosa iz filmova koje sam gledao.

Ali, reći će čitalac da je to moj problem; loš izbor stereotipnih filmova, gde su likovi tipizirani kao u srednjoškolskim udžbenicima nacionalne istorije.

Dvoglavi orao: DŽoint u svakom kljunu

Sve mi se, dakle, čini, da kao tobož jurimo tog Šarića, a da je hajka na nekog sasvim drugog, nekog ko stoji iznad njega, nekog ko mu je dao dozvolu to da radi, nekog ko ga sada štiti, nekog ko je za njegov biznis vezao svoju politiku...

A prateći taj trag stižemo do Mila Đukanovića, premijera Crne Gore, koji, sudeći barem po medijskoj hajci koja se protiv njega vodi u Srbiji, na slobodi ostaje ne zbog nedostatka dokaza, već zbog sposobnosti da dokaze gura pod tepih. Odnosi između Srbije i Crne Gore dovedeni su do pucanja. Stereotipi o Milu dovedeni su do kraja: čak ga je i Koraks, pre neki dan u "Danasu", a preneo je i "Peščanik", nacrtao kako vitla zastavom Crne Gore, a dvoglavi orao sa zastave u svaki kljun gurnuo po džoint, dok u kandžama drži špric.

Milo Đukanović već rutinerski odgovara na optužbe da je mafijaški patron i nema tog Jugoslava Ćosića koji bi isprovocirao duševnu uznemirenost premijera: uostalom, ovaj se nedelju dana pre najnovije serije optužbi slikao sa Hilari Klinton, u pozadini DŽozef Bajden, a eksperti za američke prekogranične operacije upozoravaju da se politika i operativni planovi pojedinih agencija, posebno ove za borbu protiv trgovine narkoticima, ne moraju striktno podudarati s planovima Stejt departmenta, odnosno da se to događa i pretvara u odlučnu i jedinstvenu akciju samo onda kada se podudare u stavu da se profit iz tog posla koristi za podsticanje onog terorizma koji ugrožava interese SAD.

Pozicija i opozicija: obostrano preterivanje

Otuda, ma šta se nama činilo, ovaj Šarić je interesantan samo nama, a mi smo mala slamka među vihorima što je dokazivo činjenicom da se s našim poternicama svako sprda zbog svojih interesa ili para, ma koliko se mi upinjali da budemo deo sistema međunarodne sigurnosti i borbe protiv organizovanog kriminala.

Ali, ono što Amerikancima može biti malo, neinteresantno, možda i potencijalno korisno za neke nevidljive a dugoročne ciljeve, ili im izgledati tek kao sredstvo za ostvarenje takvog cilja, nama treba da bude ogromno i od prvorazredne važnosti.

Potpuno razumem srpsku vlast koja borbu protiv organizovanog kriminala stavlja u prvi plan. Niko ne voli konkurenciju. A organizovani kriminal, ako je već takav, sasvim prirodno preuzima funkcije vlasti i podriva sistem iznutra.

Mislim zato da Vesna Pešić u svojoj radikalnoj kritici (zlo)upotreba "afere Šarić" nije sasvim u pravu. Naime, ona, u autorskom tekstu objavljenom na sajtu "Peščanika", između ostalog, piše:

"Od gospodina Šarića se traži da zakrpi sve rupe. Prva je ona klasična. Zar vlada nije obećala energičnu borbu protiv organizovanog kriminala, mita i korupcije? Jeste. Pa je l’ to radi? Pa, naravno da radi. Uzgred, u Šariću leži uzrok opravdanog narodnog gneva. To je taj koji je prao novac od droge. On je odgovoran za loše privatizacije (kupovao je razne fabrike, zemlju, postrojenja, hotele i šta sve ne) zbog kojih narod sada pati, štrajkuje glađu, seče prste i blokira pruge. Slobodan Homen kaže da tog organizovanog kriminala ima koliko god hoćeš. Eto, kaže on, odeš u kafić da popiješ kaficu, a ono 70 odsto tih kafića je nekakvog šarićevskog, to jest kriminalnog porekla! Na pitanje šta su do sada radile "institucije sistema", dok je Šarić sve i svašta kupovao za kokainski novac, a i kafići se razmnožili, Homen kaže da je to bilo moguće zbog "mladosti naših institucija". Sada smo sazreli, država je jača od svakog pojedinca i svih organizovanih kriminalnih grupa. Svašta je bilo moguće ranije, institucije nisu radile zbog povezanosti Šarića sa politikom! Finansirao je neke stranke, pouzdano znamo. Zato ga, kaže Homen, niko nije pojurio, zbog korumpiranih političara. A to, valjda, svako zna.

Ali to nisu političari iz ove vlade. To su oni od pre ove vlade, oni od pre skoro dve godine. Tako kaže Homen."

Ova opoziciona kritika ne mora biti sasvim tačna, ne samo zato što je opoziciona. Jednoj demokratskoj vladi već se osvetilo potcenjivanje fenomena organizovanog kriminala i opasnosti od te vrste kriminala po stabilnost države. Drugo, niko ne misli da je tu Šarić najveći igrač i ceo postupak i medijska hajka liče pomalo i na "dimnu bombu", onu bombu koja se baca iz taktičkih razloga da bi se sakrio pravi manevar, mada učesnici u tom taktiziranju ne moraju baš uvek biti svesni svoje uloge.

Mogućno je, dakle, da je priča o Šariću predimenzionirana, ali opasnost od organizovanog kriminala sigurno nije. Šarić bi mogao biti dragoceni svedok o svemu i svačemu, ukoliko nije već u Gvantanamu, gde opisuje svoje kolumbijske i druge južnoameričke veze što je realnija pretpostavka nego da se krije pod krevetom Mila Đukanovića. Jeste on, Đukanović, visok, ali mu krevet nije baš toliki da ne bi virele one čarape s početka teksta.

Osim ako su svi oko i iznad njega zapušili nos?

Jedinstvena prilika: država povlači crtu

Ukoliko ova priča o Šariću bude trajala koliko i televizijske sapunice, a kako je krenulo, izgleda da hoće, i interes inače povodljive javnosti biće skrenut sa jedne od tema koja je mogla Srbiju i njene službe da učini respektabilnim u svetu: dobro, nismo uhvatili Mladića, ali smo uhvatili dve i kusur tone kokaina!

Problem s ovom računicom, na koju se neki oslanjaju kao na jasan putokaz ka evropskim integracijama, sadržan je u prostoj činjenici da je Šarić tu tek transporter, potrošna roba, zamenjiv deo u sistemu, karika u večnom lancu unosne trgovine, i da će jednom neraščišćen odnos prema moći organizovanog kriminala, kao i posle limitiranih dometa "Sablje", izroditi nove Šariće i nove sprege novca i moći.

Ovde je reč o uspostavljanju mehanizma da se ovi naši ne iznenade baš uvek kad se prljav novac pojavi u zvaničnim tokovima novca i o tome da se šteta minimizira i onemogući da izborna volja bude u rukama kokainskih kartela udruženih duž balkanskog puta droge.

Država ima šansu da povuče crtu.