Pečat, 09.oktobar.2008.
Neko će brzopleto pomisliti na palmu i žirafu u zoološkom vrtu. Ne, nije reč o Draganu Markoviću Palmi i njegovoj potrebi za žirafom koju mu je srpska vlada, da ga zadovolji, odmah kupila. Jeste da je takva odluka veliki korak u pravljenju određenog ambijenta u delu Srbije, ali to za njenu punu ambijentalnost nije dovoljno.
Najveći svetski ambijentalista DŽordž Buš ovih dana, posle velikih napora da što bolje kompletno ambijentira Irak i Avganistan, ambijentirao je i samu Ameriku, i to čitavim nizom poteza iz klasičnog repertoara realnog i državnog socijalizma. SAD se latio državnih mera i rešio da odsupi od sveopšte deregulacije. Razlozi su više nego poznati – ovo je kraj neoliberalne ere u kojoj je svaka suverena država bila osnovni neprijatelj velikih korporacija. Na istorijskoj sceni nalaze se država i njena regulativna moć u ekonomiji. Države sa svojom regulativom nešto moraju da urade i ne mogu sve da prepuste tržištu. Vreme potpune deregulacije je prošlo.
Virtuelni svet novca, berzanskih i finasijskih zahvata drmatično se sukobio sa stvarnošću i sa realnom ekonomijom. Četiri najmoćnije zemlje Evroske unije tragaju za rešenjem i za merama koje treba preduzeti za spas sopstvenih ekonomija i finansija. EU se našao u potpunom raskoraku i na samoj je ivici potpune desubjektivizacije. S jedne strane Evropa je u ogromnoj zavisnosti od američkih finansija i Vol Strita, a s druge strane je u velikoj energentskoj zavisnosti od Rusije. Traženje sopstvenog puta neće biti nimalo lako.
U svetu je jedino srpska vlada opuštena. Oni su mirni i spokojni. Jedino im je Buš malo sumnjiv. Vuče ulevo. Oni ništa ne preduzimaju. Napravili su nekakav tim za praćenje svetske krize, mada neki, poput guvernera Jelašića, i ne znaju da igraju u tom timu. Predstavnici i funkcioneri srpske Vlade očigledno nemaju pojma o tome šta se dešava u svetu. Oni su veliki protivnici bilo kakve uloge srpske države u privredi. Insistiraju na daljoj deregulaciji i smatraju da je država tu samo da stvara „što bolji ambijent“. A da bi taj ambijent bio što ambijentalniji oni enormno povećavaju javnu potrošnju i nemilice troše ono što namiču rasprodajom srpskih preduzeća. Tako država rasipnički, i to gotovim novcem, podržava italijanski „Fijat“.
U izbornoj kampanji tvrdilo se da će se u Srbiju sjatiti brojni investitori sa preko tri milijarde evra. Dobro, lagali su. Ali nije to najgore. U „politici se laže, pa šta“. Najgore je to što su oni u to verovali, a verovanje gradili na potpunom neznanju o tome šta se dešava u svetu. I od svih tih investitora pojavi se država Srbija sa najvećom investicijom u izvesnu korist „Fijata“. Nigde nikog drugog.
Sve države sveta prave dugoročnu strategiju jer znaju da pravi efekti depresije i kraha tek slede. U Srbiji ništa. Kuliraju vlastodršci i vračaju u stilu „valjda se nama to neće desiti“.
Naše provincijalne budžaklijske neznalice možda na ovu svetsku krizu gledaju sasvim osobeno. Iz velike krize tridesetih godina prošlog veka proizašao je Hitler i svetski rat. Nevešto zaključujući analogijama oni sada misle da su se Bušovi ratovi već dogodili pa se tek posle toga događa finansijski i ekonomski krah. To njih ohrabruje.
U Generalnoj skupštini UN-a prihvaćena je rezolucija Srbije i njeno pravo da traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Uspeh diplomatije, svakako. Ipak, šta će od svega toga biti, još uvek ne znamo. Ali bilo je više nego dirljivo gledati veliki poraz beogradskih „drugosrbijanaca“. Dok smo slušali predstavnika Velike Britanije, Albanije i SAD-a imali smo utisak da prisustvujemo nekoj od „drugosrbijanskih“ tribina ili nekom od programa uživo TV B92. Bio je to zbir najgorih laži i antisrpskih stereotipa, ali nisu uspeli da u to uvere predstavnike velike većine zemalja koje su podržale Srbiju. Bar u ovome.
Na osnovu istupa najvećih postpetooktobarskih prijatelja Srbije, Velike Britanije i SAD-a, razumeli smo da je potpuno osakaćena Srbija jedini pravi uslov za „stabilnost u regionu“. Srbija je uopšte jedna „neprikladna situacija”. A Albanci su u Srbiji „doživeli biblijski egzodus“!
Pamtim u Srbiji mnoga smenjivanja u medijima. Obično se posle smene nekog urednika u tom mediju nije uopšte pisalo na tu temu. Sa Ljiljom Smajlović nije tako. Smeniše je, a onda se dični Boško Jakšić isprsi i u „Politici“ je u svom komentaru, baš kao pravi muškarac, iznapada, a sve upotrebljavajući onako kavaljerski njene inicijale. Novinar istog lista Ljubodrag Stojadinović javno se požalio predsedniku Srbije na svoje statusne probleme. Otkud se seti adrese Borisa Tadića? Otkad je predsednik države nadležan za tu vrstu problema?! Po svemu sudeći novinar je pogrešio adresu. Ili, možda, nije?
|