Balkan u mreži „novog svetskog poretka“

(Fond strateške kulture, 30.5.2010)

Suočena sa finansijsko-ekonomskom krizom bez presedana Evropska unija žuri da sa svog dnevnog reda skine pitanja, koja su povezana sa Balkanom. Drugog juna u Sarajevu će se održati najreprezentativniji skup ove godine, posvećen balkanskom regionu – samit Evropska unija–Balkan. Prethodni samit 20. marta u slovenačkom gradiću Brdo kod Kranja protekao je u znaku niza skandala i demarša, tako da se posle odustajanja od učešća svih rukovodilaca Evropske unije samit pretvorio u praznu i neformalnu sedeljku.

Predstojeći sarajevski forum je nešto posebno na političkom dnevnom redu Evropske unije u prvom polugođu. Kao glavni organizator ovog foruma je aktuelni predsedavajući Evropskom unijom - Španija. Španski ministar inostranih poslova Migel Anhel Moratinos stavio je do znanja, da susret u Sarajevu treba da predstavlja kulminaciju polugodišnjeg predsedavanja njegove zemlje. Za razliku od susreta na Brdu kod Kranja, na koji su pozvani rukovodioci balkanskih zemalja i vodeći spoljnopolitički funkcioneri Evropske unije, u prestonici Bosne i Hercegovine očekuju se šefovi spoljnopolitičkih resora SAD, Rusije i Turske kao zemlje–članice Organizacije Islamska konferencija i jednog od garanata bosanskog sređivanja. Pretpostavlja se da će učesnici foruma razmotriti ne samo aktuelnu situaciju u Bosni i Hercegovini i planove Evropske unije i NATO o centralizaciji njenog nacionalno-državnog uređenja, već i elaborirati „mapu puta“ za sređivanje drugih balkanskih problema – pre svega kosovskog i makedonskog.

Međutim, Evropska unija, po svoj prilici, rizikuje da nagazi na one iste grabulje ili, parafrazirajući slovenački prevod naziva mestašca Brdo („planinica“) - da se spotakne o to isto brdo. Španski organizatori samita EU–Balkan, rukovodstvo Misije UN za pitanja privremene administracije na Kosovu i pokrajinska misija Evropske unije, prinuđeni su da ponovo rešavaju problem koji je doveo do martovskog skandala: pod kojom zastavom pozvati delegaciju kosovskih Albanaca, koji ne žele ni da čuju ni o čemu drugom sem da budu punopravni učesnik u svojstvu predstavnika nezavisne države, iako odluke OUN to direktno zabranjuju.

Na osnovu informacija kojima raspolaže autor ovog priloga, španska strana je u saradnji sa šefom kosovske Misije OUN, italijanskim diplomatom Lambertom Zanierom, unapred razradila nekoliko varijanti, koje mogu, po njegovom mišljenju, zadovoljiti kako Beograd, tako i Prištinu. Jedna od tih varijanti podrazumeva formalno poštovanje rezolucije Saveta bezbednosti OUN broj 1244 od 10. juna 1999. godine, kojom se ounovskoj misiji daju isključiva ovlašćenja da predstavlja pokrajinu Kosovo na međunarodnim susretima i pregovorima. Upravo tu varijantu je i imao u vidu ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, koji je ovih dana izjavio da je „postignut čvrst dogovor sa španskim organizatorima o tome, da će format eventualnog učešća privremenih organa vlasti Prištine na susretu u Sarajevu biti u skladu sa rezolucijom 1244“. On je pojasnio da će Kosovo predstavljati Misija OUN za pitanja privremene administracije i podvukao, da je „to u skladu sa našim ustavnim stavom u odnosu na Kosovo“.

Međutim, u sadašnjim uslovima teško da se može očekivati od rukovodstva Evropske unije kompatibilnost njenog delovanja sa „ustavnim stavom“ Srbije o Kosovu. Tim pre što su organizatori samita u Sarajevu pripremili još dva scenarija. Prvi od njih predviđa prisustvo u bosanskoj prestonici delegacija bez državnih simbola. Ta varijanta je u startu hladno dočekana u Beogradu, iako je gospodin Jeremić podvukao, da „ma kakva formula u rezultatu bude primenjena, Priština, za razliku od Srbije, ne može biti predstavljena kao suverena država ni u Sarajevu, niti na bilo kom drugom mestu“. „U pravnom i političkom smislu to je za nas crvena linija koju mi nikada nećemo prekoračiti“ – podsetio je šef srpskog ministarstva spoljnih poslova.

Varijanta sa odsustvom državnih simbola na stolu učesnika foruma već je isprobana na ženevskim konsultacijama o sređivanju situacije na Kavkazu, uz učešće delegacija OUN, Evropske unije, OEBS, Rusije, SAD, Gruzije, Abhazije i Južne Osetine, koja je naišla na određeno razumevanje.

Međutim, poslednjih dana pojavila su se svedočanstva o tome da će format predstavljanja Kosova u Sarajevu imati zaista unikatni format. Naime, pored ministra inostranih poslova takozvane „Republike Kosovo“ Skendera Hisenija sedeće šef pokrajinske Misije OUN Lamberto Zanier. Ali će ovaj poslednji, međutim, predstavljati isključivo sebe samog i svoju instituciju, omogućivši albanskim vlastima potpunu slobodu delovanja i izjava. To je već nagovestio portparol Misije OUN za pitanja privremene admninistracije na Kosovu Rasel Giki, koji je prištinskom listu na albanskom jeziku „Koha ditore“ izjavio, da će u Sarajevu „Zanieri predstavljati samo Misiju OUN za pitanja privremene administracije na Kosovu, ali ne i institucije Kosova“.

Ovakav plan razrađen je zajednički sa funkcionerima OUN, Evropske unije i albanskih vlasti Kosova i on je postao poznat čak i lokalnoj albanskoj opoziciji. Tri opozicione partije u Skupštini Kosova („Alijansa za budućnost Kosova“, „Alijansa za novo Kosovo“ i „Demokratska liga Dardanije“) već su pozvali vladu Hašima Tačija da objasni, u kom će svojstvu na samitu EU–Balkan prisustvovati Lamberto Zanieri. Po rečima predstavnika „Alijanse za budućnost Kosova“ (najuticajnije opozicione snage na današnjoj političkoj sceni Kosova) Burima Ramadanija, „vlada Kosova dužna je da apsolutno jasno pojasni kakva je pozicija Zaniera na ovoj konferenciji: koga on predstavlja“. A funkcioner „Alijanse za novo Kosovo“ Mimoza Kusari-Lila izjavila je sledeće: „Mi smatramo da će na ovakav način Kosovo biti predstavljeno u okvirima rezolucije 1244 i svog statusa iz perioda pre nezavisnosti“. Da bi umirili strasti, zamenik šefa kosovske vlade Hajredin Kuči bio je prinuđen da delimično prizna da je opozicija u pravu i složi se sa mišljenjem da će učešće Kosova na samitu u Sarajevu „bezuslovno potamneti zbog prisustva Zaniera“.

Danas se, verovatno, niko neće usuditi da tvrdi da će španska i bosanska diplomatija uspeti ne samo da postignu uspeh na sarajevskom forumu, već i da će sve učesnike postaviti za jedan sto.

Treba imati u vidu da predstojeći samit EU – Balkan za predsedavajuću Evropskom unijom Španiju ima poseban značaj zbog čitavog niza okolnosti. Kao jedna od pet zemalja–članica EU, koja do sada nije priznala Kosovo (zajedno sa Grčkom, Kiprom, Rumunijom i Slovačkom), ona je primorana da vrši složene manevre, težeći da sačuva obraz u kosovskom pitanju i istovremeno da zadovolji očekivanja briselske birokratije, za koju je dato pitanje već rešeno u vidu nezavisnosti Prištine. Osim toga, pozicije Madrida iz dana u dan postaju sve slabije zbog produbljujuće krize Evropske unije, koja vuče za sobom celu Južnu Evropu. A to znači da braniti „posebno mišljenje“ o Kosovu španske vlasti mogu samo do određene granice: dok to ne postane prepreka za angažovanje spoljnih izvora finansiranja.

Simptomatično je da je upravo u jeku konsultacija povodom formata učešća delegacije Prištine na samitu EU-Balkan u Sarajevu jedan od evropskih diplomata otvoreno izjavio, da Srbija s tim u vezi ne treba da gaji posebne iluzije. Ambasador Švedske u Beogradu Krister Bringeus, kome ističe ambasadorski mandat, podvukao je da srpska strana ne može računati na integrisanje u Evropsku uniju dok ne prizna Kosovo. Samim tim je švedski diplomata pokazao Beogradu na evropsku „crvenu liniju“ o Kosovu.

I još jedna značajna okolnost: problem albanskih separatista Kosova dovodi u opasnost događaj na kome Brisel namerava da dobije „zeleno svetlo“ za likvidaciju bosanske Republike Srpske, koja se označava nikako drugačije do kao žarište velikosrpskog separatizma. Međutim, ovakva nekoordiniranost ne buni tvorce zapadne politike.

Rezultati sarajevskog samita odmah moraju biti referisani učesnicima redovnog godišnjeg susreta Bilderberške grupe - jedne od glavnih paramasonskih organizacija - graditelja „novog svetskog poretka“.

Politički vektor vodećih zapadnih svetskih centara moći – SAD, EU i NATO – neprestano se pomera na istok. Među prvim tačkama dnevnog reda zasedanja arhitekata „novog svetskog poretka“ u Parlamentarnoj skupštini NATO, koja se održava od 28. maja do 2. juna, i na susretu Bilderberške grupe, koja će biti otvorena 4. juna, nalaze se Zakavkazje, Iran, Avganistan i energetska bezbednost.

Data strategija zahteva od zapadnih prestonica ne samo aktivnu elaboraciju i realizaciju novog kursa u odnosu prema Rusiji, nego i preventivno sređivanje postojećih problema, koji mogu da otežaju „Drang nah Osten“. I ako se ekonomska kriza na južnom krilu NATO i Evropske unije umnogome razvija po svojim sopstvenim zakonima, situacija na Balkanu - tom "mekanom trbušnom tkivu Evrope“ – potrebna je što skorija sanacija. Osnovni njeni pravci trebalo bi da budu likvidacija otpora Srbije i kosovskih Srba u pogledu nezavisnosti Kosova, ukidanje Republike Srpske i pouzdano „vezivanje“ svih država regiona za evrointegracione modele, koji predviđaju odricanje od državnog suvereniteta u oblasti vojne izgradnje i spoljne politike. Postizanje datih ciljeva omogućiće Zapadu da se, ne vezujući sebe konkretnim obavezama u pogledu prijema Albanije i država bivše Jugoslavije u Evropsku uniju i NATO, u potpunosti preorijentiše na probleme Zakavkazja, Srednje Azije, Bliskog i Srednjeg Istoka, koristeći u svom interesu – ili pak u slučaju potrebe, mirno ih ignorišući - balkanske presedane, paralele i analogije.

Raspoložive informacije omogućavaju nam da tvrdimo da se, u krajnjoj liniji, u ovom trenutku, zahvaljujući decidnom stavu koji su zauzeli kosovski Srbi i određenoj političko-diplomatskoj podršci koju im pružaju Srbija i Rusija, a takođe još neodređenoj situaciji nastaloj oko presude Međunarodnog suda OUN u Hagu o Kosovu, uspela izbeći realizacija nasilnog albanskog scenarija na severu Kosova. Kao indirektna potvrda tome može služiti prećutni pristanak albanskih vlasti Prištine na održavanje 30. maja u gradovima Kosovska Mitrovica i Novo Brdo srpskih lokalnih izbora. Oni su održani u skladu sa odlukama koje je usvojila vlada Srbije 24. decembra 2009. godine. I mada su albanski radikali pozivali kosovske vlasti da svim snagama spreče glasanje, jer to, po njima, ugrožava „suverenitet i teritorijalni integritet Kosova“ – dalje se od bučnih izjava i protestnih mitinga nije išlo. Kosovska vlada Hašima Tačija izjavila je, da će ignorisati izbore u Kosovskoj Mitrovici i Novom Brdu, ali da ipak neće svojim suprostavljanjem “izazivati napetost i destabilizaciju situacije“. Specijani predstavnik Evropske unije na Kosovu Piter Fejt takođe je samo potvrdio, da EU ne priznaje rezultate glasanja, što je, uostalom, bilo unapred poznato.

Pretrpevši određeni neuspeh na Kosovu, zapadni centri moći sada nameravaju da pooštre svoju politiku u odnosu na Bosnu i Hercegovinu i konkretno – bosansku Republiku Srpsku. Upravo će pitanjima likvidacije te srpske državne tvorevine i biti posvećen samit Evropska unija – Balkan, koji se 2. juna otvara u Sarajevu. Osim toga, propagandističkom logistikom antisrpskoj kampanji u Bosni i Hercegovini namerava se učiniti i 15-godišnjica tragedije u Srebrenici koja se obeležava 11. jula, a zna se da je na Zapadu ta tragedija označena kao „genocid nad bosanskim muslimanima“. Jubilarne svečanosti na kostima žrtava tobožnjeg genocida nisu loše pomagalo za ubrzanu likvidaciju Republike Srpske!

Da li su Srbija, srpstvo i Rusija spremni da se suprostave bosanskom scenariju makar u onolikoj meri, u kolikoj drže odbranu Kosova? Na žalost, s tim u vezi postoje ozbiljne sumnje. Rusija je od 1995. godine član Rukovodećeg komiteta Saveta za implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma. To, s jedne strane, daje Rusiji određenu međunarodnu tribinu za odbranu svog stava. Međutim, to što Moskva u ovom Savetu nema pravo veta, zajedno sa potrebom usaglašavanja svojih akcija sa drugim njegovim učesnicima – zemljama-članicama NATO, Evropskom unijom i Organizacijom Islamska Konferencija, objektivno umanjuje sposobnost Rusije da sprovodi samostalnu i aktivnu politiku podrške Republici Srpskoj. Odsustvo ruskih predstavnika na međunarodnim konsultacijama o ustavnoj reformi u Bosni i Hercegovini u oktobru 2009. godine u natovskoj aviobazi „Butmir“ kod Sarajeva to je na najbolji način i pokazalo. A i osnovna teza ruske diplomatije u odnosu na sređivanje situacije u toj bivšoj jugoslovenskoj republici – o neophodnosti što skorijeg zatvaranja kancelarije Visokog predstavnika međunarodne zajednice – ima protivurečan karakter. Nepotkrepljena decidnim zahtevom za garantovano postojanje srpskog entiteta, ona na delu pretpostavlja što skoriji prelazak celokupne vlasti u Bosni i Hercegovini u ruke muslimanskih vlasti Sarajeva – sa svim tužnim posledicama po bosanske Srbe (a delimično i Hrvate) koje iz toga proizlaze.

Što se rukovodstva Srbije tiče, mi smo danas, na žalost, svedoci faktički kapitulantske pozicije Beograda o svim ključnim balkanskim problemima (izuzev Kosova) pod parolama evrointegracije i opšteregionalnog „pomirenja“. Taj se proces očigledno ispoljio u toku susreta 29. maja u Sarajevu lidera zemalja takozvane Igmanske inicijative, stvorene pre 10 godina u cilju „daljeg jačanja poverenja među narodima“. Izjave, koje je dao predsednik Srbije Boris Tadić u prisustvu svojih kolega iz Hrvatske (Ivo Josipović), Crne Gore (Filip Vujanović) i Bosne i Hercegovine (aktuelni predsednik kolektivnog Predsedništva Haris Silajdžić) imaju krajnje dvosmisleni, da ne kažemo sumnjivi karakter.

Ključna teza srpskog lidera je o tome, da Srbija „poštuje teritorijalnu celovitost“ Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore. Ovakvu privrženost normama međunarodnog prava mogla bi se samo pozdraviti da Zagreb i Podgorica ranije već nisu priznali nezavisnost Kosova, što predstavlja nagrublji atak na teritorijalnu celovitost Srbije. Što se Bosne i Hercegovine tiče, ta bivša jugoslovenska republika bi odavno načinila analogni korak da nije prava veta, koje imaju bosanski Srbi. U svakom slučaju, u Sarajevu je teško naći boljeg advokata albanskih ekstremista od Harisa Silajdžića. Tadićevo zaklinjanje u vernost teritorijalnoj celovitosti Bosne i Hercegovine i Hrvatske izgleda sumnjivim i sa aspekta iskrene namere bosanskih Srba da prodube odnose sa „majčicom Srbijom“, a takođe sa aspekta krvave istorije gaženja Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj 1995. godine. Izjava Borisa Tadića bila bi očigledno opravdanom da je on na samitu istovremeno pokrenuo ova pitanja i makar zatražio od svojih kolega realne garancije za zaštitu interesa Srba. Međutim, u njegovoj izjavi to se nije čulo.

Ali se zato tamo čula još jedna omiljena tema Zapada – o Srebrenici. Boris Tadić je obećao da će njegova zemlja „sa maksimalnom odlučnošću“ nastaviti saradnju sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju“, koji sudi Srbe za tobožnji genocid. „Samim tim mi iskazujemo privrženost evropskim vrednostima i dajemo doprinos politici pomirenja u regionu“ – izjavio je srpski lider. On je obećao da će lično doći u julu u Srebrenicu, bez obzira na to što kao i do sada ne postoje pouzdana svedočanstva i dokumentovani materijali o tome, šta se zaista događalo tamo pre 15 godina. Ne treba sumnjati da je Boris Tadić već izazvao burne aplauze Harisa Silajdžića, jednog od vojnih lidera bosanskih muslimana iz perioda rata 1992-1995. godine, koji se kasnije proslavio izjavama sa visokih međunarodnih tribina o tome, da bosanska Republika Srpska nema pravo na postojanje kao produkt „etničkog čišćenja“.

Teško da Boris Tadić nije svestan toga, da njegove reči nose vodu na vodenicu najneobuzdanijih antisrpskih snaga. Ostaje nam da pretpostavimo, da je ovakva pozicija deo šireg scenarija, koji ima za cilj – kako smatra srpsko rukovodstvo – da Beogradu olakša evrointegracione procese, i da se ujedno amortizuje usijanje strasti oko Kosova. Međutim, problem je u tome što je svetska geopolitika uvek dodeljivala balkanskim zemljama i njihovim liderima, u najboljem slučaju, ulogu piona. Umirivanje agresora i istinskih potpirivača i organizatora genocida, „etničkog čišćenja“ i ratnih zločina samo utabava put u nove zločine. A bosanski Srbi već su i očigledno određeni za žrtvovanje.