"Biti ili ne biti" srpske opozicije

U konkurenciji izgubljenih u nebranom grožđu u zemlji Srbiji srpska opozicija je visoko plasirana. Na trenutke se čini da je bilo lakše biti opozicionar i u Titovo vreme, nego u ovih Vučićevih sedam godina.

Opsesivna želja Vučićevog režima da od opozicionara, onih istinskih, ne ostane ni kamen na kamenu i predani rad u tom pravcu rasturio je opoziciju koja se našla u nokdaunu posle naprednjačkog blickriga 2012. godine.

Ono malo opozicionara što je nekako ostalo u životu batrgalo se u konopcima surovog ringa u kome je protivnik određivao i broj rundi i njihovo trajanje, držao gong i dizao ruku pobedniku, dok se najveći deo razbio u paramparčad da se nikad više ne sastavi.

"Počela je da se pomalja nova opoziciona snaga, oličena, pre svega, u samim građanima"

Međutim, oholost i slavodobitnost pobednika na kraju su proizveli i bumerang efekat, pa se ispod opresivnog žrvnja, prvo stidljivo, a onda sve jače, počela pomaljati nova opoziciona snaga, oličena, pre svega, u samim građanima koji su u nekom trenutku poželeli da sami izađu na crtu režimu.

Učinili su to prvo studenti nakon Vučićevog izbora za predsednika 2017. godine, da bi krajem prošle godine na ulice izašli i građani brojnih srpskih gradova. U međuvremenu je pogonska energija šetača oslabila, ne zato što povoda više nema, već što je učinkovitost takve vrste političkog delovanja uvek obrnuto proporcionalna dužini njihovog trajanja.

Upravo je ta činjenica dokaz više kako pravog političkog organizovanja i delovanja ne može biti van političkih stranaka, pa će tako, voljno ili nevoljno, opozicione partije morati da uzmu štafetu borbe protiv režima, što se na kraju i desilo sa izlaskom iz ilegale u kojoj su bili svesno prepuštajući svoj posao demonstrantima.

ŽRTVE PROPAGANDE

I kakva je klinička slika srpske opozicije u predvečerje izbora. Iskreno, nije dobra i ne uliva neku nadu. Prvo da vidimo ono što nije do nje.

Kontekst i politički ambijent u kome se nalazi opozicija je arena u kojoj se njeni lideri nalaze pod baražnom vatrom medijskog linča i satanizacije, do sada nezapamćene od obnavljanja parlamentarizma.

Znao je i Miloševićev režim da oponente nazove izdajnicima i stranim plaćenicima, ali se ovako daleko i beskrupulozno u blaćenju i satanizaciji nije išlo. Maltene, prisustvujemo permanentnoj sezoni lova na opozicione lidere koji se u režimskim medijima, jednoj od glavnih poluga vlasti, predstavljaju kao direktni potomci samog đavola.

I kada bi sutra ta propaganda stala, a mediji postali otvoreni za opozicionare, trebalo bi mnogo vremena da se ta stigma sa njihovog imena skine. Toliko je puta ponovljena mantra o Đilasu tajkunu, Jeremiću lopovu i Obradoviću fašisti da i oni sami više nisu sigurni u svoje poštenje i moralnu ispravnost, dok ovaj poslednji ujutro proverava da mu zaista nisu iznikli brčići onog austrijskog kaplara.

BEZ PODRŠKE ZAPADA

Istovremeno, osim propagandne mašinerije, u rukama vlasti su i novac i monstruozna stranačka infrastruktura - klijentelistički uvezana privilegijama i interesima čiji pipci dosežu do najmanje mesne zajednice. Tu je i prednost funkcionerskih kampanja koje se uveliko, svakodnevno i bez zazora koriste, u čemu prednjači prvi čovek režima i vladajuće stranke. Treba imati u vidu i da, za razliku od one Miloševićeve, Vučićeva opozicija nema ni podršku zapadnih centara moći već ta podrška, nekad prećutno, nekad otvoreno, navrće vodu upravo na Vučićevu vodenicu.

SOPSTVENA KRIVICA

S druge strane, i bez Vučićevog angažmana da je obesmisli, opozicija je i sama uradila mnogo toga da sebi zagorča život i dovede se u inferiornu poziciju iz koje joj i petoprocentni cenzus ima visinu Mont Everesta, a kamoli rezultat koji bi naprednjake i njihove koalicione prišipetlje ozbiljnije uzdrmao.

Sedam dugih godina je izgubljeno u jalovom lutanju, svađama, međusobnim optuživanjima i cepanju dok se pojedinačno nisu sveli na statističke greške

Prvo, sedam dugih godina je izgubljeno u jalovom lutanju, svađama, međusobnim optuživanjima i cepanju dok se pojedinačno nisu sveli na statističke greške. A kad su shvatili da im samo zajednički nastup daje neke šanse protiv nadmoćnog protivnika, to ujedinjavanje je više zaličilo na spajanje kusog i repatog i to u iznudici, nego na smisleno zbijanje redova na zdravim osnovama. Jer, kako prosečni birač može da poveruje u politički potencijal vreće u koju su strpane i demokrate i levica i desnica, ako nije uspelo, a ni pokušano istinsko ujedinjenje, demokratskih i građanskih snaga u jedan respektabilan politički subjekt.

Pokušaj reujedinjenja Demokratske stranke vraćanjem njenih derivata pod skute matične partije očigledno je ostao na nivou dobre namere, a i da se ostvari neće napraviti nesanicu naprednjacima. Nije li “građanistički” mejnstrim u teškoj konfuziji posle svega što se desilo njegovoj udarnoj političkoj pesnici - Pokretu slobodnih građana, koji se rastače na “demokratske forume” (Rade Veljanovski) i “samoodbrane” (Nikola Kojo i ostali), a kome psovkama i ekscesima cenzus namiče ekscentrični glumac Sergej Trifunović?

U čemu je problem da Demokratska stranka Srbije, Dveri, Šapićev SPAS sa još ponekom desnom opcijom zaigraju u istom timu i pokriju desni politički spektar

U čemu je problem da Demokratska stranka Srbije, Dveri, Šapićev SPAS sa još ponekom desnom opcijom zaigraju u istom timu i pokriju desni politički spektar, umesto što ili soliraju ili ulaze u miks sa onima koji su im ideološki dijametralno suprotni. Primera radi, pitanje je kako će neki pobornici levice, ako to više uopšte i postoji, čak i u ime glasanja za manje zlo, progutati tvrde i konzervativne stavove Obradovićevih dverjana i suprotno: kako će njegovi evroskeptici i baštinici porodičnih vrednosti svariti glorifikaciju Brisela ili LGBT prava.

OPASNI ZOV BOJKOTA

Ni naizgled najmonolitnije i najrespektabilnije političko udruženje - Savez za Srbiju, nije bez ozbiljnih mana i nelogičnosti, već se javljaju disonantni tonovi po pitanju eventualnog bojkota izbora, a nisu jedinstveni ni po pitanju ignorisanja Skupštine iako se taj dogovor, manje-više, poštuje. Njihov opozicioni angažman relativizuje i zamagljen i nedorečen stav o ključnom problemu srpske države i društva - Kosovu, koga, kao i jasnog stava o evropskim integracijama, vojnoj neutralnosti Srbije i odnosu prema NATO, nema ni u njihovoj političkoj platformi nazvanoj Sporazum sa narodom.

"Ako bojkotuju - kajaće se, ne bojkotuju li, tek im sledi kajanje i lizanje rana" 

Činjenica je da od bojkota u političkoj istoriji nijedna opozicija nije profitirala, ali se u trenutnom poretku stvari bojkot srpskoj opoziciji prosto nameće kao iznuđeno i jedino rešenje

Na kraju, opoziciono “biti ne biti” zove se bojkot izbora koji ima sve elemente tamnovilajetske dileme: ako bojkotuju, kajaće se, ne bojkotuju li, tek im sledi kajanje i lizanje rana. Naime, činjenica je da od bojkota u političkoj istoriji nijedna opozicija nije profitirala (mada Vuk Jeremić poteže činjenicu da je vlast u Makedoniji pala godinu i po dana nakon opozicionog bojkota izbora), ali se u trenutnom poretku stvari bojkot srpskoj opoziciji prosto nameće kao iznuđeno i jedino rešenje. Jer, čak i da režim do septembra ispuni sve opozicione zahteve spram fer i demokratskih izbora, to nije nikakav garant respektabilnog plasmana na predstojećim izborima. Jer, ne može se za nešto više od pola godine anulirati crna slika o opoziciji stvarana godinama, niti se može promeniti politička svest većinskog biračkog tela temeljno preparirana režimskom propagandom.

Sve to deluje prilično deprimirajuće za srpsku opoziciju, ali vlast nikad niko nije predavao na tacni niti je neko zadobio “na dušeku sve duvan pušeći”, pa će za nju i aktuelni opozicionari morati da se izbore u kakvim god da se uslovima nalaze. Da parafraziramo onomadašnju predsednikovu mudrost: suza njihova nema roditelja.

(Blic)