Četiri fronta

(Blic, 18.01.2010)

Do pre neki mesec pričalo se o četiri stuba na kojima se temelji srpska spoljna politika, a ovih dana aktuelna su četiri fronta: Kosovo, Bosna, Hrvatska i Crna Gora, a može i drugim redosledom.

Dobro, jesu to povezane stvari i niko se nije mnogo začudio što se spoljna politika „vratila kući”; nismo mi neka velesila da po ceo dan raspravljamo o ruskom i japanskom caru.

Ispostavilo se da se temelji za stubove visoke politike grade u svom dvorištu i u najbližem komšiluku. Evropa, Amerika, Rusija i Kina, kako to gordo zvuči, ali ovde se radi o rvanju u balkanskom blatu.

Poslednji udarac je uspostavljanje diplomatskih odnosa između Crne Gore i Kosova, što je, kao diplomatski kontraudarac, dovelo do povlačenja srpskog ambasadora.

Pre toga srpskog ministra za Kosovo, kao nekog turistu bez vize i para za boravak, vratili su, dosta ponižavajuće, s granične rampe s Kosovom.

Federalni deo Bosne traži da Tadić pritisne Dodika, a uputno je razmišljati i o tome koliko su iskrene, a posebno koliko su delotvorne reči Iva Josipovića, novoizabranog predsednika Hrvatske, posebno kad mu negde polovinom februara objasne šta znači američka politika ohrabrivanja priznavanja Kosova, što su već objasnili Milu Đukanoviću.

Poneti idejom o „četiri stuba” domaći akteri politike sve češće su se predstavljali kao regionalna sila, što je nama lepo bilo čuti, ali susedi, poneki poučeni i iskustvom, tu ideju nisu primili sa oduševljenjem, pa kao da podmeću one čuvene klipove u točkove srpske diplomatske revolucije.

Pametna „načertanija” ne dobošare se naokolo, tim pre što ovo zahlađenje odnosa sa neposrednim okruženjem može imati jak uticaj na sve ostale poslove: od običnog života ljudi preteklih u tom okruženju do privrednih poslova u kojima ne treba biti naročito domišljat pa da se shvati da ćemo robu lakše prodati komšijama nego Kini.

Kulminaciju tog „pokreta otpora” protiv srpskog regionalnog liderstva možemo pronaći i u najnovijoj najavi kosovarskog plana za reintegraciju severnog Kosova u prištinske institucije, a ta stvar je, tvrdi Tači, u „finalnoj fazi”. Tačiju ne veruju ni njegovi, pa što bi mu mi verovali. Ali, politika pritiska ka definisanim nacionalnim interesima Srbije i sadržana je u postavljanju što većeg broja pitanja i tema, do onog broja koji prerasta kapacitete razumnog i mogućnog odgovora.

Deklaracija o Srebrenici jedan je od odgovora na pitanje staro 15 godina. Toliko dugo je prevazilazilo kapacitete razumnog odgovora, a po svoj prilici biće dobra prilika da se ovi naši porvaju između sebe, kao što se ničim izazvani pobiše i oko NATO-a. A regionalni lideri ne šetaju okolo s masnicama dobijenim u međusobnoj tuči.