Do viđenja od učlanjenja

(Politika, 01.10.2009)

Svetska finansijska i ekonomska kriza samo je pojačala značaj ideje o Evropi tvrđavi koja u trenucima krize treba da podigne mostove i zatvori svoje bedeme

U poslednjih devet godina neprestano smo slušali mantru o „ubrzanom pridruživanju“ Evropskoj uniji. Pažljivi posmatrač naših medija i retorike političara lako može uočiti kako ovaj diskurs polako nestaje iz javnog vokabulara.

Sama Unija će za jedno dugo vreme biti okupirana sopstvenim problemima. Svetska finansijska i ekonomska kriza samo je pojačala značaj ideje o Evropi tvrđavi koja u trenucima krize treba da podigne mostove i zatvori svoje bedeme. Ogromna većina građana deli tzv. umor od proširenja i protiv je svakog daljeg širenja EU. Ono što ih najviše brine u ovom trenutku jeste očuvanje zaposlenja, a svako proširenje se pre svega povezuje s novom radnom snagom koja bi mogla da ugrozi poslove i smanji nadnice. Zabeleženo je npr. da desetine hiljada Poljaka napuštaju Britaniju i Irsku, da je otpor prema Rumunima u Španiji, Holandiji ili Italiji dobio elemente radikalne ksenofobije. Tome svakako doprinosi sve veća nezaposlenost. Španija, koja je devedesetih zahvaljujući turizmu i građevinarstvu beležila veliki privredni bum, danas se približava zastrašujućoj stopi nezaposlenosti od 20 odsto. U takvim uslovima dostignuća jedinstvenog tržišta su ozbiljno nagrizena. Velike članice su pribegle protekcionizmu, a tzv. Pakt o stabilnosti koji je propisivao maksimum od tri procenta budžetskog deficita raspao se.

U isto vreme, ekonomsku krizu su još jače osetile nove članice. Mađarska, Rumunija i Estonija beleže zastrašujuće ekonomske probleme koji ih guraju u nova zaduživanja. Statistika o padu BNP je neverovatna. Slovačka beleži pad izvoza od 30 odsto. Ova ekonomska problematika dodatno će opteretiti zajednički budžet Unije. Treba pomenuti i druge probleme, kao što je stalni pritisak na Rumuniju i Bugarsku da smanje korupciju i reformišu pravosudni sistem. Sveukupno, može se reći da Unija ima velike probleme u vezi sa integrisanjem dvanaest novih članica, tako da joj svakako nisu potrebni dodatni problemi u vidu novih učlanjenja.

Čini se da o stvarnim stavovima Brisela o budućem uključivanju zapadnog Balkana najbolje govori ovde malo komentarisana činjenica da je čitav ovaj prostor u okviru IPA programa podveden pod isti aranžman kao Turska za koju je izvesno da nikada neće postati članica EU. Ovo je samo pojačalo geopolitičke spekulacije o tome da neke globalne sile planiraju da čitav ovaj prostor prepuste uticaju Turske i da planovi EU ne idu dalje od privilegovanog partnerstva. Gotovo izvestan dolazak evroskeptičnih torijevaca na vlast u Britaniji sledeće godine svakako će dodatno pojačati ove tendencije.

Ogromna rupa u budžetu je, s druge strane, naterala srpske vlasti da zapostave svoju evropsku retoriku i počnu da se suočavaju sa sve gorom situacijom u zemlji. Postaje očigledno da je ekonomski model koji je građen od 2000. naovamo propao. Privatizacija se pretvorila u bećarsku rasprodaju tržišta i resursa koja je obezbeđivala visoku potrošnju i neverovatan uvoz svega i svačega. To je, zajedno sa potcenjenim deviznim kursom, s druge strane, izazvalo potpunu deindustrijalizaciju zemlje i dovelo nas dotle da izvozimo sirovine, repromaterijal i neprerađene poljoprivredne proizvode.

Postojeći model je, dakle, od nas učinio „teškog narkomana“ zavisnog od stranih kredita i finansijskih injekcija. Pošto se budžet ne može napuniti od zamrle privrede, naša vlast je postala neka vrsta prosjaka koji trči po svetu i gde god može traži kratkoročne pozajmice kako bi za još koji mesec obezbedila isplatu penzionera (trećina budžeta) i drugih budžetskih korisnika. Pošto je ostalo vrlo malo toga za rasprodaju (EPS, „Telekom“, „Galenika“), a ne može da se dobije adekvatna cena, moraju se tražiti direktne pozajmice.

Uočljivo je da su se vlasti najpre okrenule Rusiji i Kini kao državama koje imaju najviše keša na svetu. Takođe je uočljivo i naglo interesovanje za nesvrstane kao zemlje na čijim tržištima smo nekada stvarali veliki profit. Zemljama EU ionako nemamo šta da prodamo.

Ekonomska kriza je, dakle, prinudila srpske vlasti da osim na nivou neobavezujuće retorike batale priču o EU i počnu da se bave državnim problemima, što zahteva i okretanje drugim međunarodnim faktorima. Ono što je, međutim, loše to je očigledna procena da ni to neće biti dovoljno te da se na socijalno nezadovoljstvo mora reagovati represijom: rigidnim zakonima poput onog o informisanju, zatvaranjem nepodobnih medija i, verovatno, nasilnim suzbijanjem socijalnih protesta, što svakako nisu evropski standardi.

Autor je naučni saradnik u Institutu za evropske studije