EU i Balkan kao polje nemačke ekonomske i političke dominacije

Nekako potpuno nezapaženo, bez zvaničnih, ali začuđujuće i medijskih komentara, početkom juna ove godine prošla je vest da je SNS vlast u Čačku nazvala jednu ulicu u Čačku po nemačkom industrijalcu koji uz velike subvencije države Srbije treba u Preljini da otvori fabriku nečega, mediji nas nisu izvestili čega, gde će Nemci uposliti oko 1.000 ljudi. Drugi nemački investitor je u junu u Kraljevu, doduše bez ulice, ali takođe uz velike subvencije države, otvorio fabriku za proizvodnju kablova u kojoj sada radi 600, a koja do 2022.godine treba da zaposli oko 2.500 ljudi. Oba industrijalca su pored velikih subvencija od države dobili i građevinsko zemljište i čitavu seriju drugih pogodnosti koje nisu dostupne domaćim investitorima. Srbija je postala veoma privlačan i izuzetno profitabilan izvor jeftine radne snage.

Kako već pišu gotovo svi svetski mediji, na svetskoj sceni je očigledno zahlađenje u odnosima među velikim zapadnim svetskim silama, pre svega između SAD i Velike Britanije sa jedne strane i Nemačke sa druge. Ostale članice EU su više pasivne i procenjuju razvoj događaja. Mediji su primetili i ogromnu razliku u prijemu Merkelove i Makrona prilikom posete SAD-u. Primetni su i disonantni tonovi unutar same EU. Za nas najzanimljivija je izjava Makrona o zaustavljanju daljeg procesa primanja novih članica EU.

Dve su najvažnije poluge moći u svetskoj politici: vojska i novac. Novac kao glavni instrument i vojna sila kao garancija očuvanja ekonomskog poretka. Obe su od drugog svetskog rata do danas bile u rukama SAD. SSSR je delimično parirao na polju vojne sile, bez stvarne ekonomske snage koja je potrebna za tu trku i uz ogromu cenu koju je platila na ekonomskom polju. Istu situaciju imamo i danas, gde Rusija nesporno predstavlja veliku nuklearnu vojnu silu, ali bez jake ekonomije koja je neophodna za njeno održavanje. Nastaju i nove svetske sile, pre svega Kina i Indija, ali one su tek na početku i ne igraju veliku ulogu na evropskom kontinentu.

Dolar je do pojave evra bio nesporna svetska valuta. To je počelo da se menja početkom 21. veka i praktično predstavlja uvod u ono što se u geopolitici dešava danas: sukob velikih zapadnih sila oko dve najvažnije poluge moći: vojske i novca. Treća epizoda.

EU je nastala, ne isključivo, ali prevashodno kao ekonomski projekat. Očigledni su benefiti od zajedničkog tržišta koje broji oko pola milijarde ljudi i koje je jače i od tržišta SAD-a. EU je stvorena na ideji slobodnog protoka ljudi, robe, usluga i kapitala. Stvaranje EU je između ostalog i SAD projekat. SAD je decenijama želeo pojednostavljen pristup evropskom tržištu jer je to u interesu njihove ekonomije i aktivno je radio na tome. Amerikanci su to tokom 20. veka pojednostavljeno objašnjavali sa: treba nam jedan telefon koji možemo da pozovemo, telefon u Briselu. Ovu istu retoriku američkih zvaničnika i analitičara sam slušao do pre par godina, čak i kao reakciju na BREXIT. Više ne.

Dok su stvari bile na tom nivou zajedničkog tržišta, usaglašavanju pravne regulative, ukidanju carinskih barijera, sve je bilo u savršenom redu. Pojavom evra, stvari su se malo zakomplikovale, ali se nije očekivalo da će evro ikada doći u poziciju da uzdrma dolar kao dominantnu svetsku valutu. To se drastično promenilo početkom 21. veka. Inicijativom Nemačke za stvaranje evropske vojske i laganim zahlađenjem prema NATO, igra je preko noći prešla u neke potpuno druge vode. Već se govori o povlačenju američke vojske iz Nemačke u Poljsku. Kada ovome dodamo i jasne i nedvosmislene odlične odnose između Nemačke i Rusije koji su, naravno, tu zbog obostranih interesa, a ne ljubavi: velike potrebe Nemačke za energentima i pristup Rusije velikom evropskom tržištu, slika postaje još složenija.

SAD je od drugog svetskog rata do danas u Evropi stvorio bezbednosne uslove za razvoj država Evropske Unije. Nemačka je stala na noge i postala vodeća svetska ekonomska sila upravo zahvaljujući tome. Neopterećena vojnim ulaganjima, Nemačka se usredsredila na ono što su oduvek uspešno radili: razvoj industrije. Razvili su svoju vrstu državnog kapitalističkog sistema, prilično daleko od liberalnog, preduzetnog anglo-saksonskog modela zasnovanog na konkurenciji koji promovišu SAD i Velika Britanija. Nemački model spoja države i industrijalaca se pokazao kao izuzetno potentan u svetskoj utakmici. Stvaranje EU je upravo omogućila Nemačkoj da iskoristi sve svoje potencijale takve ekonomije, vrati se na velika vrata na svetsku scenu i praktično ekonomski dominira evropskim kontinentom. Evro kontroliše nemačka centralna banka. Nije samo Grčka u velikoj dužničkoj krizi. Tu su i Španija i Italija pa i Francuska.

U razgovoru sa mnogim Britancima oko BREXITa, ono što polako počinje da dominira kao narativ je: ne želimo da budemo deo Sjedinjenih država Nemačke. Umesto Sjedinjenih država Evrope, EU jasno vide kao poligon za Nemačku dominaciju. Na konstataciju nemačkog ministra spoljnih poslova pre petnaest dana kako EU treba da bude protivteža SAD, postavljaju pitanje: šta je kontrateža Nemačkoj u EU?

Nakon pada Berlinskog zida, prva velika nemačka spoljnopolitička inicijativa je bila usmerena na raspad Jugoslavije. U to su se investirali, kako naš narod voli da kaže, i dušom i telom. Dvadeset godina kasnije, Balkan je u potpunosti Nemački ekonomski prostor. Umesto domaće industrije bivših republika SFRJ, koja je usled ratova u potpunosti pokidala ekonomske veze, njihovo mesto je popunila uglavnom Nemačka. Nijedna druga svetska ekonomska sila se nije ni približno investirala u Balkan kao Nemačka.

U šta se investirala Nemačka? U Balkan jeftine radne snage. Da napravimo jednostavnu računicu. Jedan od dva pomenuta nemačka industrijalca sa početka teksta će na zapošljavanju 1000 ljudi koje će u Srbiji platiti 300 evra mesečno umesto 2.000 mesečno u EU, na godišnjem nivou ostvariti ekstra profit od oko 20 miliona evra. Na 50 hiljada zaposlenih, to je oko pola milijarde evra. Na porezima štede gotovo isto toliko. Kada bi na bilo koji način ove investicije bile ugrožene, Nemačka vlada bi bila odgovorna svojim poslovnim ljudima kojima je pružila garancije za njihove investicije.

U ozbiljnim zemljama, ekonomskim i finansijskim investicijama u banana države uvek prethodi politička priprema i ozbiljne dugoročne garancije vlasti. Naša vlada je očigledno ušla u to kolo i predstavlja garant nemačkih ekonomskih interesa u Srbiji. Za mnoge građane Srbije ovo možda izgleda kao dobra stvar (jer ko bi bio protiv otvaranja novih radnih mesta). Ono što nije očigledno je da ne postoji besplatan ručak i da se ovakva servilna politika odražava na budućnost nacije. Sva naša deca koja mogu da pobegnu iz zemlje jeftine radne snage i partijskog zapošljavanja – beže. Ostaje biračko telo koje je kombinacija penzionera i slabo obrazovane jeftine radne snage. Birači koji bi nosili političke promene napuštaju zemlju i postali su manjina.

Nemačka je garant održanja političkog status quo u Srbiji. Čisto ekonomska računica govori da, kada bi prosečna plata u Srbiji bila udvostručena, to bi se direktno odrazilo na profit svih onih koji su investirali u Srbiju jeftine radne snage. To je jedini razlog zašto su ti investitori ovde; taj i takav profit. Nemačka se ozbiljno investirala u Balkan jeftine radne snage. Predsednik SNS-a uživa veliku podršku Nemaca. Iz iskustva koje imamo kroz parlamentarne delegacije koje preko skupštine Srbije učestvuju u radu svih najznačajnijih evropskih organizacija, jasno je da Nemačka diplomatija aktivno “ulepšava” sve izveštaje o Srbiji. Nemačka kancelarka i direktno učestvuje u predizbornim kampanjama predsednika SNS-a. Kako se čini, sloboda medija i nezavisno pravosuđe postale su potpuno nebitne teme. Ta podrška ima cenu. Zarad političkog pokrića koje dobija za ostanak na vlasti i odrešene ruke da radi šta god hoće na planu domaće politike, predsednik SNS-a je izgleda založio Srbiju.

Srbija je prespavala prethodnu veliku geopolitičku promenu: pad Berlinskog zida i krah komunizma. Nemamo luksuz da prespavamo i ovu. Borba velikih sila za svetsku dominaciju se trenutno vodi na terenu novca. Nadam se da će, za razliku od prve dve velike epizode, samo na tome i ostati. Izbor Srbije, kao i u prethodne dve epizode, nije bio između Rusije i Zapada. Bio je između sukobljenih zapadnih sila. Tako je i danas.

(Beogradski glas)