Evropa nas ritnula sa koloseka!

(Večernje novosti, 7.8.2010)

Dok smo čekali da se na vratima „Kapor“ bara u Drvengradu pojavi Emir Kusturica, jedna mlada Holanđanka sela je za crni „stenvej“ i njeni prsti spretno su se razleteli po dirkama.

Kratka kompozicija o lalama bila je simboličan prolog za intervju sa slavnim rediteljem, jer smo ga najpre pitali za odluku Međunarodnog suda pravde o Kosovu, koja je nedavno saopštena upravo u rodnom gradu ljupke gošće Mećavnika.

- Svetom vlada ideja: kadija te tuži, kadija ti sudi. Pošto smo u svakom aspektu tumačenja međunarodnog prava - u pravu, ovde je Sud u Hagu učinio jedno zlodelo, koje po njima nije zlodelo, jer je u funkciji politike.

Strahujete li da će Srbija na pragu 21. veka, voljom velikih, da ostane bez Kosova?

- Ako ne može da prođe politika nove vlasti u kojoj na najcivilizovaniji način ne pristajemo da Kosovo više ne bude deo Srbije, onda pitanje opstanka nije vezano samo za Kosovo, već za ukupnu našu budućnost. Jednostavno, Kosovo je strateška tačka i svaka priča koja ne uvažava tu činjenicu - pada u vodu. To je vojno-starateški cilj oko koga se stvara sve što treba da upotpuni tu sliku. Svet pokreće ratna ekonomija. Na njenim obroncima su institucije koje nas uveravaju da su i bombe anđeli. Ljudska istorija nije istorija pravde, već nasilja. Kako se navići na to da je gubitak Kosova istorija nasilja u kome se pokreću svi mehanizmi sveta da te ubede kako si ti taj ko je kriv, a ne oni?

Milošević je probao ratom da brani Kosovo i nije uspeo, a vlade posle njega pokušale su diplomatijom i rezultat je skoro isti. Kako da se suprotstavimo aroganciji moćnih? Ili smo i sami pomalo krivi?

- Delimo tu krivicu zato što nismo bili dovoljno privlačni za Albance niti za druge. S tim što naša privlačnost nije igrala ulogu, jer naš sistem nema moć apsorpcije. U zapadnim zemljama pale se lampice kada, recimo, nefrancuzi, nebritanci ili nedanci pređu deset odsto populacije. Evo, Slovenci najnormalnije zabrane Ciganima da žive na jednoj teritoriji. Digne se doduše njihov predsednik da bi pokazao kako je human, ali praksa te Cigane otera. Francuzi uzvišenošću svojih avenija i katedrala i istorije obezbeđuju efikasno sistemsko rešenje kada se pojavi više od deset odsto nefrancuza. Kod nas to ne postoji, jer smo mi na razmeđi na kojoj klizište vuče, ma šta neko pokušao da uradi. Da li kao Milošević, pa završi u Hagu, ili kao Tadić koji diplomatskim metodama apeluje na tuđu savest da progovori na moralnom nivou.

Ali, ta savest nikako da se probudi. Izgleda da za nas postoji samo štap. Nikako da zagrizemo šargarepu...

- Naš problem je što brzo zaboravljamo i što se svaka nova vlast obavezno temelji na diskontinuitetu. Ne mogu, recimo, da prihvatim da u Beogradu ne postoji muzej srpskog holokausta. Ponašamo se kao kokoške između dva hranjenja, a elite koje vladaju, zbog upozorenja spolja, nisu u stanju da nas stabilizuju i stalno podsećaju.

A kojim putem da nas vodi elita usred kosovske traume? Da li Evropa stvarno nema alternativu, posle komadanja Srbije i decenijskih poniženja koja su nam stizala i još stižu sa Zapada?

- Evropa nema alternativu jedna je izmišljena floskula. To je isto kao kada je Mira Marković govorila da mir nema alternativu.

Znači li to da moramo više da se okrenemo Rusiji i Kini?

- Nama su posle grčke ekonomske havarije jasno poručili da nas u Evropi nema u narednih 15-20 godina. A, današnje političko kormilo ne bi smelo da liči na pomenuto: mir nema alternativu. Ja sam za to da se Srbija veže za onog za koga se odluči. Stešnjena između tehnološke svetosti Amerike i evroazijskog Istoka ona će teško da zadrži svoju neutralnost.

Zašto?

- Ideja da se može i sa jednima i sa drugima ne donosi nikakve plodove. Jer, neutralnost je teško ostvariva u doba ovog ekonomskog fašizma. Mi smo još na krilima Titove ideje o suprotstavljenim svetovima, a oni više politički nisu suprotstavljeni. I Rusi žele da budu Zapad. Kad se nađeš u Moskvi, kao da si došao u deo Hjustona. S druge strane, činili smo sve što je Evropa tražila od nas, ne bismo li se standardizovali, a onda nas je ona ritnula i izbacila iz koloseka. To javno ne smeju da kažu ni političari ni novine, jer nije popularno. Veliki svet kada daje novac traži i savezništvo. Do pojave „Gasproma“ i „Lukoila“ sa Rusima nismo imali ništa opipljivo, sem ljubavi i kulturološke srodnosti. Ali, vojna strategija ne mari za moral i etiku. Biti protiv Amerikanaca se ne isplati, ali biti ponizan prema njima koji ti ništa ne čine je takođe bezveze. Ne daj bože nekog velikog rata, inače ćemo naje... kako god okreneš. Kao neko ko je bio protiv NATO-a, pa je sada unutra, ili neko ko je odbio da uđe. To je jedna Šekspirovska drama.

Može li tačka naših pomodnih stremljenja i nadahnuća da bude civilizacija koja je, kivna na jednog čoveka, rušila srpske mostove i tenkovima razarala Vavilon?

- Mora. Ne možemo da menjamo svoj usud. Nažalost, živimo u veku televizijskog zločina koji kreira mnjenje. Tehnološki napredak je učinio da se apsolutno deluje na ljudsku svest. Priča se da je neki Miloševićev funkcioner ocu usred leta preko video-rekordera podvalio zimski TV dnevnik. Snaga te ideološke pilule bila je tolika da sin nije mogao da ga razuveri i ubedi da je reč o šali. Svet danas možete da presvučete kojom god hoćete idejom, s tim što je slika koju stvara informacioni sistem - lažna. Okupacija jedne zemlje ne meri se više brojem neprijateljskih čizama na njenom tlu, već odnosom domaćih i stranih reklama. Sa te strane, Srbija je danas okupirana zemlja, jer je toliko ekonomski slaba i razvlašćena. Zato se i postavlja pitanje da li demokratija uopšte ima smisla usled ogromnih razlika koje su u svetu stvorene?

Znači li to da se savremeni koncept demokratije izvrgnuo u svoju suprotnost?

- Pitam se da li je to samo jedan propali pozorišni komad u kom se sahranjuju svi principi. Plod toga je da se pojavi neki čovek koji tri sata razglaba jednu laž - da je otcepljenje Kosova legalan čin. Istovremeno, ne može niko da me ubedi da se iz Vašingtona može demokratski upravljati Ruandom ili Maldivima.

Je li i Srbija jednom nogom već u globalnom šablonu sitnih čestica koje gube identitet? Kako mali mogu da se odupru opštem odumiranju suvereniteta pod čizmom finansijskih i političkih Golijata?

- Korporativni kapitalizam kontroliše svet preko NATO i UN, koje su oslabile raspadom SSSR. Svet se usitnjava preko svake mere da bi kontrola bila što lakša. Teško možemo da se odupremo, jer se kod nas svaka nova vlast zasniva na diskontinuitetu. Identitet možemo sačuvati idejom da liberalni kapitalizam nikada u Srbiji ne sme biti usvojen kao jedini jezik. Kada ovde preko korporacija zavladaju pojedinci, od nas neće ostati ništa.

Zar već nismo u nekoj vrsti anestezije koja preti da pređe u kliničku smrt? Kako ste, recimo, doživeli to što je na moleban za Kosovo došlo jedva stotinak duša, a bilo bi ih sigurno na hiljade za podršku nekom junaku sa „Farme“...

- Pa, to i jeste cilj. Monstruozna naprava seli iz svoje ideje u ljudske mozgove ono što ona želi. I moleban je u odnosu na „Pink“ nemoćan. A, posebno je nemoćan kada se to tako politički postavi. Vezivali smo se mnogo za pokojnog patrijarha kao jednog od najvećih poslednjih svetaca. Neko je posle njegove sahrane shvatio koliko nam je on važan i onda nam je namestio „Farmu“ ili „Velikog brata“. Dno na koje nas moćnici svakodnevno spuštaju svojim nasiljem izaziva tu obamrlost.

Postoje li za vas dve Srbije?

- Ta druga pametna i evropska Srbija sa Evropom i velikim svetom nema ravnopravnu razmenu. Kao čovek koji je više od dvadeset godina živeo na Zapadu i koji sa njim komunicira na poslovnom i emotivnom planu, znam da su ti iz bolje Srbije čepići koji se stavljaju da rastope otpadne materije. A, sve to ide pod firmom humanizma. Preko raznih finansijskih institucija stvore se male grupe nezadovoljnika i kvazi - intelektualaca koje zadatu platformu pretvaraju u jedinu istinu: da mi ne valjamo, da su kosovski Albanci svakako trebalo da se otcepe itd.

Ta Srbija vas je je uzela na zub, možda i zbog toga što im stalno gurate prst u oko. Zašto, recimo, na koncertima pevate Radovanu Karadžiću?

- Nisam ja u sukobu sa njima, nego oni sa mnom. Njihov spektar slobode regulišu izmišljeni sudovi i poluge svetske vlasti, a moja sloboda ide preko toga. Pesma o nekom ko se sa promenjenim identitetom šeta po Beogradu je čaplinovski eksces zanimljiv meni kao umetniku, a nikako podržavanje ratnog zločina što mi podmeću škripavi političari. Obrađujem fenomene i moje umetničko delovanje je izraz moje slobode. Nikada nisam bio član partije Radovana Karadžića, niti bilo koje druge.

Ipak, etiketirali su vas kao ličnog umetnika Vojislava Koštunice, a sada vas viđaju i u kabinetima nove vlasti. Kako odgovarate onima koji kažu da ste vitez svih režima?

- To je deo aktivnosti obaveštajnih službi koje marljivo rade na mom slučaju. Za takve koji me prozivaju ni Zapad nije validan. Kada mi Sarkozi dodeli Legiju časti, onda on za njih nije predsednik Francuske, nego muž Karle Bruni. Glume malo veće mangupe nego što jesu. Po njima, bio sam najpre Miloševićev, pa Koštuničin, i možda sam sad i Tadićev vitez. A, ja obavljam funkciju direktora nacionalnog parka koji mora da komunicira sa vlastima. Pošto su sve informacije dušebrižnika na frtalj, oni nikada neće reći da su Koštunica, Kusturica i Tadić spasli Mokru Goru od propasti koju joj je spremala firma nameračena da ovde eksploatiše nikl i zagadi sve u krugu od sto kilometara. Ako je moje druženje sa Koštunicom proizvelo samo tu srećnu okolnost, i to je dovoljno za narod ovog kraja.

A, je li za narode bivše Jugoslavije posle vremena klanjanja došlo vreme oranja? Ima li šanse za trajno pomirenje i koliko vam se čine iskreni napori Tadića i Josipovića u tom smeru?

- Verujem da je Tadić iskren, a Josipovića ne poznajem dovoljno. Ali, naša sudbina je uvek u tuđim rukama. Evo, nova teorija je da su Turci zbog protivljenja Francuza i Austrijanaca izgubili šanse za Evropu, pa im masonski krugovi vraćaju Balkan kao njihovu interesnu teritoriju. Bojim se da smo kusur za nemogućnost Turske da uđe u EU. A, osim toga, napravio sam film o ljubavi Srbina i muslimanke i umalo me nisu streljali. Ipak, koliko god ta mržnja bila duboko zaptivena u ljudima, ona se da kanalisati. Kad velika sila neće rat, onda ona može sve da drži pod kontrolom. Najbolji primer je Makedonija.

Vi ste jedan veliki pomiriteljski korak napravili sa Abdulahom Sidranom. Hoćemo li posle više od dve decenije gledati vaš film, po njegovom scenariiju, a u italijanskoj produkciji, kako je bilo najavljeno?

- Veoma mi je drago što sam stisnuo ruku i zagrlio čoveka sa kojim sam imao velike uspehe. I ako se nađe vremena i para radićemo ponovo zajedno.

Šta je falilo Maradoni da i kao selektor podigne „zlatnu boginju“? Jeste li se čuli posle Mundijala?

- Ne. Razgovarao sam samo sa jednim njegovim prijateljem. Mislim da je Maradona morao malo da koriguje sujetu. Nije smeo da izostavi Zanetija i zapostavi Milita. Načinom na koji je mobilisao ljude i sloboda kojom to radi dokazali su da je veliki trener. Ali, fudbal je velika kocka.

Privodite li kraju autobiografiju, koju će da objavi naša kuća?

- Sređujem rukopise i uskoro ću da stavim tačku. Očekujem da ćemo, na obostrano zadovoljstvo, knjigu da predstavimo 15. septembra.

Ima li šanse da se barem na jedno popodne vratite u Sarajevo?

Ne. Nema tu ni draži. Da postoji neka potreba, to bi se i desilo. Ne može se živeti u kraju u kom čovek ne može ni kafu da popije sa dogovorom. Sve mislim drugačije od njih, a nemam ništa protiv njih. Tajna je samo u tome što sam ja verovao da Sarajevo ne sme da uđe u rat po svaku cenu.

(Razgovor vodio Milan Babović)