Prenosimo | |||
Fašisti |
sreda, 20. maj 2009. | |
Pretpostavljao sam da će se nešto slično ovome desiti još prošle jeseni, kada se u mentalno okupiranoj Srbiji organizovao otpor ”vojvođanskom” separatizmu. Nova srpska politička misao (NSPM) je već neko vreme trn u oku nevladničko-kvislinške kamarile koja je zajahala Srbiju oktobra 2000. Sve dok je njeno suprotstavljanje ”promeni koda” Srba i Srbije moglo da se otpiše kao pusta priča, neprijateljstvo nevladnika ostajalo je na rečima (mada svakako teškim). Meni je, preko pola sveta, teško da procenim do koje mere je incijativa NSPM zaista dovela do kraha Statuta i kampanje za Pajtićevu kvazidržavu, ali ako moram da pogađam, po količini vitriola koja se potom sručila na NSPM rekao bih da je bila odlučujuća. NSPM se potom oglasila i povodom nevladničke tužbe protiv Dobrice Ćosića za ”govor mržnje” i TV-istupa Branislava Dimitrijevića, vladinog nevladnika zaduženog za ”kulturnu dekontaminaciju.” To je valjda bila kap koja je prelila čašu, pa su nevladnici protiv NSPM pokrenuli pravi pravcati džihad. Kako drugačije da se opiše predlog zakona o zabrani fašizma koji ”fašizam” definiše kao "bilo šta što se nama (tj. ”Drugoj Srbiji”) ne dopada"? Na stranu sad da su tvorci ovog zakona ljudi čiji su stavovi najblaže rečeno sa one strane zdrave pameti; čak i da ga je napisao neko s kojim se slažete, ostaje činjenica da se njime kriminalizuje mišljenje! E sad, neko će reći, pa šta? Zar sme sve i svašta da se govori i misli? Sme. Mora da sme. To ne znači da reči i misli nemaju posledice, ali to je stvar društva, a ne države (koja se između ostalog definiše kao monopol sile na datoj teritoriji). Neke stvari moraju da budu svete. Ako nisu, onda je sve relativno, a dobro i zlo se odlučuju većinom glasova. Danas mogu da budu jedno, sutra drugo, prekosutra treće. O fenomenu relativizacije u engleskom jeziku je još davne 1946. pisao DŽordž Orvel, koji je dizao glas protiv tendencije da jezik bude instrument sprečavanja misli. Orvel je svoje argumente zasnivao na primerima totalitarnih sistema čiji je bio savremenik - fašizma, nacional-socijalizma i komunizma - ali je i sam rekao da jezikom manipulišu svi, od konzervativaca do anarhista. Orvel je ilustrovao svoje razmišljanje o jeziku u distopiji ”1984” koja je smeštena u svet gde je jezik do te mere obezvređen da obični čovek ne poznaje izraze poput ”slobode,” niti bi mu ta reč išta značila sve i da je čuje. ”Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao... bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči.” (prevod Vlade Stojiljkovića, Kentaur, Beograd, 1977) Pokušaj da se obesmisli misao primetan je u političkom govoru i danas. Jedan od primera je demokratija. Postoji jasna definicija demokratije: politički sistem u kojem se odluke donose većinom glasova. Ali nju niko ne koristi! Umesto toga, ”demokratija” je prerasla u jedan amorfni koncept koji objektivno ne znači ama baš ništa (odnosno, definiše se po potrebi datog trenutka) ali treba da predstavlja sve dobro, pozitivno i poželjno. Nasuprot njoj se postavlja ”fašizam,” isto tako odvojen od svoje stvarne definicije i pretvoren u amorfnu masu svega negativnog, nepoželjnog i lošeg. Sam fašizam najbolje je definisao njegov tvorac, Benito Musolini, 1925: Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Sve unutar države, ništa van države, ništa protiv države.") Masovna ubistva, osvajački ratovi, kontrola reči i misli - to su sve karakteristike fašizma koje proizilaze iz ovog principa koji je artikulisao Musolini. Po njemu je država zamenila Boga, i njoj je sve dozvoljeno. Hitlerova ideologija ”nacional-socijalizma” je u stvari bila fašizam začinjen nemačkim šovinizmom, rasizmom i mržnjom prema Jevrejima. Nije ni čudo što strašno malo ljudi zna za ovu definiciju. Po njoj su mnoge današnje ”demokrate,” od Vašingtona do Brisela (da sad ne govorimo o beogradskoj satrapiji) u stvari fašisti. Ali pošto se ne zna šta je stvarno fašizam, a šta je stvarno demokratija, onda se može sprovoditi fašizam u ime borbe protiv ”fašizma” - i to nazivati ”demokratijom”! Ovako izvitopereno poimanje fašizma, demokratije i ljudskih prava upravo je osnovna karakterna osobina tzv. Druge Srbije (pogledajte primere). Ovo ne treba da iznenadi, budući da su današnji nevladnici nekadašnji komesari - a od 1945. naovamo u srpskoj političkoj ali i svakoj drugoj misli nametnuta je teza da komunisti imaju monopol na antifašizam, odnosno da je ”fašizam” sve što se suprotstavlja ”socijalističkoj revoluciji.” Padom SSSR i komunizma, nekadašnji komesari su se presvukli u današnje ”demokrate,” ne samo u Srbiji već i širom istočne Evrope i bivše SFRJ. Znači, jedan amorfni koncept koji je trebalo da znači sve dobro i poželjno zamenili su drugim - a sve vreme je cilj bio moć i vlast. Nema veze kako se koncept zove, sve dok su oni ”gornji.” To što su nametnuti amorfni pojmovi (socijalizam, demokratija, fašizam) postali opšteprihvaćeni omogućava da se organizacije koje finansiraju strane vlade predstavljaju ”nevladinim,” da se kvislinška propaganda proglašava ”borbom za ljudska prava,” a da jedan Čeda Jovanović može da se smatra ”liberalnim demokratom” iako stilom i sadržajem više podseća na autentičnog fašistu Dimitrija Ljotića. Kojem je, ironično, najviše i pristajala komesarska etiketa ”domaćeg izdajnika.” |