„Glas Amerike” i 125 miliona

Zašto u „Glasu Amerike” misle da je njihova misija danas možda važnija nego u vreme kad im je prioritet bio da dobace iza „gvozdene zavese”

Vašington, oktobra – Ovde, u centru „slobodnog sveta”, svaka pomisao da je novinarstvo u nekoj vezi sa vlastima je svetogrđe jer posao novinara je da na vlasti neprestano motre; od toga (i od oglasa) uostalom žive sve medijske organizacije. Ali i u Americi postoji velika medijska kuća koju, iz budžeta, direktno plaća država, pa ipak se tvrdi da to nije neprirodan brak, da ne škodi kredibilitetu ni novinarstva ni države.

To je, naravno, „Glas Amerike” (Voice of America – VOA). Kod starijih čitalaca, prva asocijacija na to je glas sa radija, u prohujalim vremenima uz povremeno krčanje, a oni koji zaista dugo pamte, setiće se odmah legendarnog Grge Zlatopera.

To je nekad bilo nešto što se slušalo tajno, a danas se uglavnom gleda – sasvim javno. Ali da li se „Glasu Amerike” veruje, ili se podrazumeva da kad novinare plaća država, onda to ne može da bude novinarstvo, već samo propaganda.

Odlučio sam da to proverim na licu mesta, u VOA centrali, u strogom centru Vašingtona. Zgrada imperijalne arhitekture, u neposrednoj blizini i Kapitola (Kongres) i Bele kuće, kao da je namerno projektovana da impresionira i naglasi važnost onoga što se zbiva unutra. A šta se zaista zbiva, ne skriva se: pošto sam se unapred najavio, primljen sam prvo u redakciji „Srpskog servisa”, a potom dobio stručnog vodiča da se neposredno upoznam kako funkcioniše „multimedijalni međunarodni emiterski servis”, što je novi opis za staru instituciju (postoji još od 1942. godine).

Ono što se tamo može videti jeste jedan veliki, precizno podešen mehanizam za promociju Amerike i njene spoljne politike.

VOA je danas organizacija čijih 1.300 zaposlenih, od novinara, snimatelja, tehničara i administrativaca, svet opslužuje po sistemu 24/7 (24 sata, sedam dana u nedelji), emitujući u tom periodu 1.500 sati programa preko svih elektronskih medija (radio, TV i Internet), za, kako procenjuju, 125 miliona korisnika, na 46 svetskih jezika.

Na krovu zgrade su 22 satelitska „tanjira” koji odašilju signale sa sadržajima proizvedenim u tridesetak studija, namenjenim svim krajevima sveta (ali ciljano, nekim manje, nekim više). Amerika je pri tom isključena: po zakonu koji je donet još 1948, zabranjeno je direktno emitovati američkim građanima – da bi se „zaštitili od propagande sopstvene države”.

Moje prvo pitanje dr Elezu Biberadžu, direktoru Evroazijskog servisa VOA, bilo je zato – da li je ono što rade propaganda?

On to odlučno opovrgava. „To nismo bili ni tokom hladnog rata” - obrazlaže - „kao propagandu su nas doživljavali samo komunistički režimi, dok su nas mase prihvatale kao izvor pouzdanih vesti”.

Koliko vesti mogu da budu pouzdane, ako ih plaća država? Direktor Biberadž, odgovarajući na ovo pitanje, podseća da je još od prvih dana shvaćeno kako, da bi bio uticajan, „Glas Amerike” mora da bude uvažavan, a to se može samo ako su mu vesti objektivne i tačne. Okvir uređivačke politike je zato čvrsto uramljen u Povelji VOA, strogom novinarskom kodeksu koji nalaže da svaka informacija bude obavezno zasnovana na najmanje dva izvora (osim u slučaju kada je novinar neposredni svedok). Povelja uređuje i naoko nevažne stvari, poput toga da novinar ne sme da putuje sa diplomatskim ili nekim drugim službenim pasošem.

Ako je za vreme Hladnog rata bilo važno dobaciti iza „gvozdene zavese”, šta je svrha VOA danas, kada te zavese, već dve decenije, više nema?

Dr Biberadž smatra da je misija danas možda relevantnija nego pre, i ona je pre svega u tome da nadomesti manjak slobodnih medija tamo gde je Americi važno da se čuje njen glas, ili predoči njen pogled na lokalne događaje. Zato su uređivački prioriteti usklađeni sa spoljnopolitičkim: najviše programa danas je namenjeno Iranu i Avganistanu, u čijim servisima je angažovano oko 350 ljudi.

VOA se, zbog budžetskih razloga (ni ovde nema više para za razbacivanje), povlači iz krajeva gde procenjuje da više nije neophodna, pa je sada na dnevnom redu ukidanje servisa za Grčku i Indiju. Evroazijski sada kao svoje područje ima samo Rusiju, Ukrajinu i Balkan (Srbiju, BiH, Makedoniju i Albaniju). „Ponosni smo na naš srpski servis, on je jedan od najboljih”, kaže direktor Biberadž.

Srpski servis, u kojem radi 13 novinara, mahom iz naših krajeva, priprema pola sata TV programa dnevno („Otvoreni studio”), koji se emituje preko jednog broja lokalnih TV stanica u Srbiji sa kojima postoji ugovor o tome (VOA im obezbeđuje satelitske prijemnike). Radijski program je ukinut pre oko godinu dana, ali mnoge radio stanice preuzimaju VOA „podkast”, radijski program koji se distribuira preko Interneta.

Zoran Žic, urednik Srpskog servisa, kaže da je zadovoljan rejtingom u Srbiji: on je znatno veći od „konkurencije”, Bi-Bi-Sija ili Dojče vele. Što se tiče sadržaja, to je kombinacija američkih, svetskih i vesti iz Srbije. „Naša istraživanja pokazuju da ljudi žele da vide i naš ugao gledanja na lokalne prilike”, kaže, dodajući da je interes za ono što se zbiva u Avganistanu ili Iranu, mnogo manji.

Budžet VOA za ovde tek započetu fiskalnu godinu je 194 miliona – Amerika je dakle spremna da plati da se njen glas daleko čuje.