Hajka na Jašu Tomića

Interesantno je da se hajka na Jašu Tomića podigla baš u vreme kada su autonomaški poslanici usvojili neustavni Statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, koji Vojvodini daje mnoga prava, a koja pripadaju državi. Sve smo to već imali u onom Ustavu Jugoslavije iz 1974, koji će kasnije postati “kamen temeljac” za raspadanje zemlje Južnih Slovena. Ovo se još zove Nacrt statuta, jer da bi dobio pravnu vrednost, moraće sa tim da se saglasi i Narodna skupština Republike Srbije. To je velika odgovornost, kažu ljudi koji se razumeju u politiku, pravo i istoriju, a oni koji ništa ne znaju, oni će vezati konja gde im gazda kaže i za nekoliko godina Vojvodina će početi da liči na Kosovo. Samo neko ko ne poznaje istoriju Vojvodine i ozbiljne pokrete koji su s vremena na vreme pokušavali da spreče njeno prisajedinjenje Srbiji (takva je bila Čerevićka grupa, čija je prestonica bila u ovom sremskom selu i imala je za cilj da Vojvodinu prisajedini Hrvatskoj), mirno posmatra šta autonomaši rade i nismo dosad čuli ni pročitali nijedno značajnije suprotstavljanje vojvođanskom secesionizmu, koji nastaje iz malog, kao što sve nastaje iz malog, da bi jednog dana poraslo. Mađari na severu Bačke i Banata, iz onih osam opština, traže personalnu, a tražiće, zašto da ne, jednog dana i teritorijalnu autonomiju. Ovo su toliko ozbiljne stvari da nema smisla zamajavati narod evrom i penzijama. Mi ne kažemo da kurs dinara i obećano povećanje penzija nisu važni, samo kažemo da je neustavno prekrajanje državnog uređenja opasno za jednu zemlju.

Zamislite, Efraim Zurof, naslednik Simona Vizentala, odjednom se setio Jaše Tomića i njegovog antisemitizma od pre sto trideset godina i neće čovek da primi titulu počasnog građanina Novoga Sada, zbog spomenika Jaši Tomiću, koji postoji u tom gradu. Ovo je toliko jadno smišljeno i dogovoreno, da se i mala deca mogu dosetiti da je Zurofu, posle izlaska iz štampe Sabranih dela Jaše Tomića u dvadeset i pet tomova (izdavač Prometej), neko pročitao njegov esej “Jevrejsko pitanje” i u njemu našao da je Jaša Tomić opasni antisemita. To čitamo ovih dana, ali niko da se seti i citira nešto iz tog eseja, pa da vidimo tačno šta je to jedan ozbiljan novinar, pisac i političar pisao o Jevrejima. Uradićemo to mi. Ali, pre toga, ukratko, opisaćemo i jedan slučaj iz Jašinog života, kad je nožem ubio političkog protivnika i zašto, jer pored onog fašista, Jašu Tomića zovu i ubicom Srba i Jevreja. Sa tim plakatom došao je na otvaranje spomenika mladi Raica, vođa Mlade Vojvodine.

Dakle, da kažemo nešto o tom ubistvu. U mladosti, Jaša Tomić je bio socijalista, a onda je postao radikal, prema onoj izreci – ko u mladosti nije levičar, nema srca, a ko u starosti nije desničar, nema pameti. Imao je velikog protivnika i kritičara u ne mnogo važnoj istorijskoj ličnosti liberalu Miši Dimitrijeviću, uredniku liberalnog Branika. Oni su vodili oštru političku polemiku, a onda je Dimitrijević, u stilu pravog tabloidnog novinarstva, objavio pismo Tomićeve žene Milice, koje je još u mladosti pisala svom vereniku, s kojim se raskantala, i udala za Jašu. Taj njen verenik bio je liberal i prijatelj urednika Dimitrijevića. To je Jašu Tomića duboko potreslo, jer mu ni u snu nije palo na pamet da će neko u političke polemike unositi lične i porodične stvari. Upozorio je Dimitrijevića da to ne radi, ali ovaj je nastavio da objavljuje ta pisma. Onda je Jaša Tomić kupio nož i dugo šetao pored Dunava, da bi taj nož ipak bacio u vodu. Ali, Dimitrijević nije posustajao u svojoj podlosti, pa je Jaša kupio ponovo nož i dotičnog gospodina ubio, 4. januara 1900, braneći čast svoje žene i sebe. Na sudu je rekao da je njegova žena časna, da je njega otac (rođen u Vršcu) naučio da je čovekova čast iznad svega. Rekao je da se i najmirnijim ljudima može deseti pomračenje svesti, kad na ovaj način budu izazvani i ponižavani. Iako je Jaša Tomić bio srpski nacionalista i protivnik austrougarske vladavine u Vojvodini, strogi ugarski sud osudio ga je na osam godina zatvora. On je svoje odrobijao i posle izlaska iz zatvora, prema svim pravnim uzusima, niko nije mogao da ga zove ubicom. Kad jednom odrobija svoju kaznu, čovek iz zatvora izlazi kao nevin. Kako je moguće da Zurof to ne zna, nego i on pominje da je Jaša Tomić ubica? Ko zna šta su mu ovi iz današnje Čerevićke grupe natrukovali. Interesantno je da Efraim Zurof predlaže neki kompromis, uopšte ne pominje uklanjanje spomenika, to rade čankovci. Veći mojsijevci od samog Zurofa.

Mi ćemo sada pokazati da je sve ovo jedna organizovana kampanja, uz veliki pritisak na državu Srbiju, a cilj je da se Vojvodina stavi u centar pažnje u kojoj, eto, i Jaša Tomić ima spomenik, a država brani ovog antisemitu. Mi mislimo da se i ova reč u svetu zloupotrebljava, jer nisu samo Jevreji semitski narod. Ali, nije bitno.

Na mukama se našao i gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, koga su ligaši oštro napali zato što ne ruši spomenik, nego je odlučio da se konsultuje sa Majom Gojković koja je spomenik otkrila, i predsednikom jevrejske opštine Anom Frenkel. Ceo slučaj uplivava u međunarodne vode. Navodno, ambasador Srbije u Izraelu “zbog ovog pitanja u stalnom je kontaktu sa Efraimom Zurofom”. Da čovek ne poveruje svojim očima, kad ovo pročita.

Bilo bi dobro da gradonačelnik pročita “Jevrejsko pitanje” i da sam vidi šta tamo piše. Onda bi mogao da konsultuje poznate istoričare i pravnike i da ne sluša Raicu, koji je jednog Jašu Tomića optužio da je ubijao Srbe i Jevreje. I da je bio fašista. Čovek koji je ujedinio Vojvodinu sa Srbijom, umro je 1922, pre nego što će Musolini organizovati svoj “Marš na Rim”, kojim je označio da u Italiji na političku scenu stupa fašizam. Ali, svaki učeni čovek napraviće razliku između italijanskog, španskog i nemačkog fašizma, koji je prerastao u nacizam.

A sad da vidimo i taj esej koji nosi naslov “Jevrejsko pitanje”.

Na početku, Jaša Tomić piše da mu je veoma žao što nema pri ruci nijedan broj nekadašnje praške “Epohe”, gde je buzdovanom napao sve one koji su se usudili da govore o nekom jevrejskom pitanju. “Tamo, u današnjoj prestonici Jevreja, u Beču, začelo se moje razočaravanje. Imao sam ladnog, ozbiljnog, neumoljivog učitelja... Ja sam jevrejsko pitanje iznajpre študirao poglavito na austrijskim prilikama. U ono doba beše borba oko bečke štampe već rešena. Od trinaest dnevnih listova, koji tada izlažahu u Beču, behu jedanaest, i to najglavnijih, isključivo u rukama Jevreja. Ja sam pratio tu štampu i zgrozio se od njene pokvarenosti. Posmatrao sam berzu, na kojoj caruju Jevreji; posmatrao sam štetan upliv tih ljudi po zanatlijstvo, a znao sam već od kuće šta biva od onih sela u kojima se nastani samo jedan Jevrejin. Video sam i to da je uticaj Jevreja na trgovački stalež grozan. Trgovac ili mora mnogo pre da propadne, ili mora moralno da se počivuti, to jest mora da se služi u trgovini onim istim, često nepravednim sredstvima kojima se njegovi konkurenti Jevreji služe...”

Mi ovde, uz rizik da prođemo kao Jaša Tomić, ne vidimo antisemitizam (antijevrejstvo), nego kritiku jednog esnafa, trgovine, koji su pretežno u Austrougarskoj držali Jevreji. Ako danas napišemo da američki liberalni kapitalizam eksploatiše milione ljudi koji u Kini rade za deset puta manju platu nego što dobijaju američki radnici, da li je to antiamerikanizam ili samo kritika jednog sistema? Neka čitalac odgovori umesto nas.

U vreme kad Jaša Tomić piše sve ovo, moramo imati na umu da je u mnogim državama Evrope, od Rusije, Poljske, Austrougarske, Nemačke, antijevrejstvo dobijalo opasne razmere. A Jaša Tomić bio se usudio da na svoj način protumači kako se i zašto antijevrejstvo širilo od države do države. Niko ne kaže da je dao pravi odgovor, ali on u svom eseju strogo napominje da nema ništa protiv Jevreja kao naroda, niti misli da se prema njima smeju preduzimati bilo kakve neljudske mere, jer on nije pisao o svim Jevrejima, nego o onom njihovom najbogatijem sloju zelenaša i lihvara. Taj esej ne nosi u sebi etničku crtu, nego pre svega ekonomsku.

Pozabaviće se Jaša Tomić i politikom ovoga sloja koji kritikuje. Piše on da je jevrejska štampa, najmoćnija u Austrougarskoj, bila antislovenska. Kad god bi Nemci bili spremni da popuste Srbima, ustajala je jevrejska štampa i strahovitom kampanjom sprečavala da Srbi dobiju bilo kakav bolji položaj u carstvu i kraljevstvu (Kaeiser und Koenig). To je njegovo mišljenje. Mi ne znamo da li je sve tako bilo, ali istinu govori samo Bog. Ako je Jaša Tomić pisao ovako, to je bilo njegovo pravo na viđenje prilika krajem devetnaestoga veka. Sve je to pisano pola veka pre holokausta, ni Jaša niti bilo ko tada može i da pomisli kakav će zločin fašisti i nacisti učiniti prema jednom narodu (ali nisu samo Jevreji ubijani zbog jevrejstva, ubijeno je mnogo više Slovena zbog slovenstva – Rusa i Srba, recimo), pa zaista nema smisla optuživati Jašu Tomića da je bio fašista pre pojave fašizma. To se ne može, to se ne sme. Ali, oni koji su pristali da sa Čankom tikve sade, doživeće da im se te tikve o glavu obiju.

Prognoze u politici, pogotovo srpskoj, nisu zahvalne, jer ovde juri lud zbunjenog. Ali, evo jedne slobodne prognoze: onog trenutka kad Vojvodina dobije statut, kad država Srbija pod pritiskom ko zna koga ozvaniči Statut Autonomne Vojvodine, zaboraviće autonomaši i na Jašu, i na Zurofa, i gledaće samo “di su njini novci”. Da li će i kada tražiti republiku, time se danas nećemo baviti jer za to nemamo ozbiljnih dokaza, ali, znajući koliko je slatko imati svoju državicu, plašimo se toga, kao oni koje su zmije ujedale pa onda i od guštera beže.

Kad se danas čita “Jevrejsko pitanje”, ima delova sa kojima se savremeni čovek ne može složiti, ali to je politički jezik s kraja devetnaestoga veka, a nije jezik savremenog građanskog društva.

Možda je njegov najveći greh što je dirnuo i u “Talmud” – “u koji Jevreji čkilje kao mačke na žeravicu”. On kaže da ta knjiga “koju je pisao Mojsej”, Jevreje proglašava izabranim narodom od boga izbranim i da bog živi na brdu Sionskom ili Cionskom, u Jerusalimu. On tu vidi jevrejsko izdvajanje od drugih naroda i podseća da je Hristos rekao da su svi ljudi na zemlji isti. I narodi, naravno. Kada su u Srbiji krenuli propovednici koji su nas proglasili nebeskim narodom, mi smo se protiv takvih gluposti bunili. To je dobro. Ima savremenih teoretičara koji u cionizmu današnjem ne vide samo ortodoksni nacionalizam, nego čak i primese rasizma.

A Srbi, to istorija kaže, nikada nisu bili protiv Jevreja; naprotiv, delili su zajedničku gorku sudbinu, pogotovo u Drugom svetskom ratu.

Za trgovce Jevreje Jaša Tomić kaže da su pristalice slobodoumne mančesterske škole, koja od države traži da se “u ekonomske odnošaje ne meša”. Kad je na Zapadu nastupila recesija (kriza), francuski predsednik Sarkozi izjavio je: – Hvala bogu što će prestati ovo liberalno ludilo u ekonomiji, jer u neke stvari država mora da se meša. Ako ništa drugo, da spreči korupciju i zelenaštvo savremenog kapitalizma, koji je doživeo krah.

Mi sad bar znamo zašto je autonomašima spomenik Jaši Tomiću, saradniku Svetozara Miletića i velikom prijatelju Nikole Pašića, trn u oku, a možda i kost u grlu. Sve ono što je Jaša 1918. godine uradio, oni sada moraju da ruše. A to nije lak posao. Ovo je ozbiljna tema da bi se mogla prepustiti politikantima i neznalicama. A srpska vlast, ako ima imalo samostalnosti, pozabaviće se ovim Nacrtom statuta više nego ozbiljno, jer nijedna partija na vlasti, zbog nekih privremenih i trulih koalicija, nema prava da se igra sudbinom Srbije. Verovatno će, kad ozbiljni naučnici progovore, i hajka na Jašu Tomića prestati.

(NIN)