Kako će izgledati vladavina Tome Nikolića

(Standard, 16.8.2010)

Ako vam je zapelo sa dokazima da je bezmalo cela srpska politička klasa raspoložena prema svojim građanima kao vuk prema Crvenkapi, tada naučite napamet ovu skasku o pravosuđu, tadićevcima i tomistima. Trebaće vam. Kada je dobro naučite, tada ćete znati da nije dovoljno ponovo izaći ili ne izaći na izbore, i da se u Srbiji ništa nabolje neće promeniti dok ponovo ne uzmemo stvar u svoje ruke, s tim što će ovaj put biti teže nego ikad pre.

Dakle ovako: prvo su tadićevci napravili reformu pravosuđa. Išlo im je odlično sve do onog raskršća gde se razrešava hoće li im pravosuđe biti državno ili partijsko. Do kadrova, dakle. Izabrali su, kako to nalaže partijski red, svoje, a one za koje im se učinilo da nisu njihovi oterali su. Tako je otpalo oko hiljadu sudija pod proverenom žutom devizom da oni koji nisu s nama jesu protiv nas. Usput su Malovićka, Homen i Ristić i među ovima koje su izabrali pritisnuli nekoliko sudija jer su se držali zakona kao pijani plota, da bi u ponovljenim postupcima stvar završila onako kako su to stranci i partija naložili. Uzgred, stranci, reklo bi se, nemaju ništa protiv takvog partijskog pravosuđa sve dok uredno presuđuje onima koji ugrožavaju vedete i simbole one Srbije sa kojom oni računaju (vidi pod Brankica Stanković) i sve dok presuđuju onima sa kojima ne računaju, kao što je Ustavni sud presudio protiv duplih plata na Kosovu, čime je Srbija sudskom odlukom obrisala i ono malo koliko je Kosovo držala misionarskim područjem.

Hajde sada da vidimo kakva je poruka građanima od ovakve reforme pravosuđa? Jednostavno, da tadićevci nemaju nikakav reformski kapacitet. A onaj ko nije uspeo da reformiše pravosuđe bez uobičajenih partijskih svinjarija, taj neće reformisati nijednu ni društvenu ni političku oblast. A to znači da je do reforme pravosuđa još i moglo da se proda kako Borisova vlast postoji zbog građana, posle toga svi smo mi tu samo da bi oni imali čime da vladaju i zadovoljavaju strance, i ni zbog čega drugog.

TOMINO PRAVOSUĐE – A onda su tomisti reformu doveli u pitanje sa sve pobunjenim Cvijanom, koji se s početka silno sekirao zbog partijskog srpskog pravosuđa. Ali, kad se čovek upisao u naprednjake, u partiju dakle, tada se pokazalo da on i Toma zapravo nisu bili zabrinuti za pravosuđe, već za sebe. I tada se, ako je verovati Cvijanu, od onih hiljadu otpuštenih sudija njih 650 upisalo u naprednjake. I sad se vi pitate šta će sudije u političkoj stranci, tim pre što njihove žalbe da budu vraćeni na posao još nisu formalno stavljene ad acta?

Stvar je jednostavna: sudije koji nisu prošli žuto sito zaključili su kako ih je omelo to što nisu bili bliski stranci na vlasti. Verujem da među njima ima i dobrih i loših, i savesnih i nesavesnih, ali svi oni su, kad je o strankama reč, bili sasvim u pravu. I šta ćete logičnije nego da su rešili da se približe naprednjacima, koji nisu u vlasti, ali samo što je nisu zgrabili. Dakle, kada Boris ima svoje sudije, zašto i Toma ne bi imao svoje. Tomine sudije otuda znaju da će se vratiti na posao kad Toma dođe na vlast, tim pre što je Malovićka, kad je čula da su ovi kod Tome, izjavila da je to samo potvrda koliko je bila u pravu što je tolike (kripto)tomiste otpustila.

Videli smo šta nam je kroz pravosuđe poručio Boris, hajde sada da vidimo šta nam je poručio Toma. Poručio nam je da je Boris sasvim u pravu, osim u jednom: umesto svojih sudija trebalo je samo da ubaci Tomine. Pošto to Boris nije uradio, uradiće Toma kad bude mogao. Što će reći da ćemo imati dva pravosuđa, koja će se menjati onako kako se oni budu smenjiveli, i, naravno, nijedno od ta dva pravosuđa neće služiti Srbiji, već svojim partijama, uz to što će i jedni i drugi služiti strancima. Jasno? A to će opet, ako stvar gledamo šire od pravosuđa, reći da ni tomisti nemaju nikakav reformski potencijal i da je ono koliko su oni nezadovoljni Srbijom, tek toliko što nisu oni glavni baje, već tadićevci.

TOMA U VLASTI – Razmišljajte dalje: u Srbiji će se jednog dana dogoditi izbori i smeniće se vlast. Šta će vam doneti nova vlast? Promene? Bolji život? Pravdu? Reforme? Ništa od toga neće doneti, i vi to dobro znate. Problem je, međutim, što vas to saznanje čini apatičnim umesto da vas čini borbenim.

Tomin prelazak iz tabora nacionalista u tabor evropejaca trebalo bi da obezbedi finale jednog sistema i da učini nepovratnim deo onog procesa koji su Brisel i Vašington namenili Srbima a koji se da svesti u četiri tačke.

Prvo, Srbija će vremenom postati zemlja koja će shvatiti da joj odricanje od Kosova znači mnogo problema manje, i to ne sa Kosovom već sa zapadnim zemljama; drugo, Srbija će vremenom postati zemlja dovoljno mala i neuticajna da neće biti u stanju da omete promenu odnosa snaga u regionu, gde Vašington računa sa Albancima kao glavnim faktorom na koji će se oslanjati; treće, Srbija će vremenom sve svoje privredne resurse i tržište staviti u funkciju stranih kompanija i kapitala jer šta će njoj tako maloj i neuticajnoj da ima svoju privredu i banke; i, četvrto, iako će ovo iz prethodne tri tačke za nju biti veoma bolno, nikako ne bi smelo da se dogodi da je taj bol približi Rusiji, jer bi to moglo da bude opasno za provođenje tačaka pod jedan, dva i tri.

E sad, svi srpski lideri posle Miloševića nekako su verovali da se mogu provući ako iz ovog sveobuhvatnog programa ispune jednu ili dve tačke, taman toliko da ne bi ispunjavali ostale. Naravno, svaka tačka koju bi ispunili činila je one koje su odbijali manje branjivim: Đinđić je verovao da će, ako okrene leđa Rusiji, biti zaustavljeno komadanje Srbije; Koštunica je mislio da će, ako im preda ekonomiju, spasiti Kosovo; Tadić je bio ubeđen kako će ga to što je pristao na zapadnu verziju balkanskih ratova učiniti svarljivim za EU, koja neće praviti pitanje oko srpskog članstva.

Svaki od njih, kada je dolazio na vlast, slao je signal strancima da će dati više od onog pre njega i svaki je poručivao biračima da će spasiti više nego ijedan pre njega. Koji god da je dolazio na vlast, dolazio je otvarajući Srbima neku nadu i obećavajući strancima napredak. Bio je to jedan neprekinuti niz, jedan sistem koji se sada prekida. Kako? Tako što je Toma prvi koji će sve obećati strancima i ništa Srbima.

TOMA I PROMENE – Pokušajte da zamislite Tomu Nikolića, koji je pre neku godinu napola pomenuo da će tražiti reviziju procesa protiv Legije, pa mu se nebo srušilo na glavu; uporedite dakle takvog Tomu sa ovim koji se danas zalaže za partijsko pravosuđe i ne dogodi mu se ništa. Naravno, on tada zna gde leži moć, on zna da ona nije u izborima, u demokratskim normama i poretku, već tamo gde je obećao da neće mrdnuti prstom za Kosovo i gde se neće odmaći ni pedalj od Brisela prema Istoku, makar ga nikad tamo ne primili.

On će doći na vlast izborima, ali on će dobro znati ko ga je izabrao, i on će biti prvi srpski postoktobarski vladar koji neće doći na vlast na tom balansu svojih obećanja građanima i obaveza prema strancima; on se neće baviti glupostima poput reformi; on će, valjda vam je jasno iz njegove vizije pravosuđa, biti dužan samo ovim drugim. Sledeća stvar koja će njegovu vladavinu učiniti posebnom u odnosu na prethodne sastoji se u tome što se on pojavljuje kao poslednji u jednom nizu, na začelju jednog sistema koji se našao na svom logičnom kraju, gde posle njega nema ničega osim nove podele karata.

Pri tome, sve resurse tog sistema potpuno je iscrpela Tadićeva vladavina, i narodno strpljenje, i modele funkcionisanja sistema, i novac koji ga je održavao. To će reći da Nikolić, osim podrške stranaca i medija koje kontrolišu, neće imati ništa. Imaće, naravno, svoju želju da vlada, imaće i svoj san o boljoj Srbiji, ali imaće i spisak naloga koje će ispunjavati i dokazivati da je zaista postao evropejac i da to nije onaj nekadašnji Toma kome je radikalizam iznova izbijao kao masna fleka na kravati. I imaće manje vremena da završi posao nego iko pre njega jer u Tomu nije ugrađeno zapadno strpljenje, već manipulativna teza da se pokazuje kako u tranzicionim zemljama manje poslova završavaju oni koji na vlast dođu sa nekim moralnim kreditom, nego oni koji dođu bez njega.

Tomi dakle neće biti dato ništa da uradi jer on neće biti nikakav strateški model vladavine Srbima, već čovek koji će vladati kratko, intenzivno i koji će, odbačen i islužen, završiti brže i lakše nego ijedan njegov prethodnik.

Ako mislite da vam sve ovo pišem samo da bih vam ogadio Tomu i učinio svojoj želji da Boris vlada doživotno, grešite. Jer upravo takav Toma ima svoje neoborive razloge. Prvo, Toma je uspeo da pobedi svoju stranku, dok je od svoje Boris izgubio, i u tome jeste dobar deo tragedija njegove vladavine. Drugo, Boris jeste potrošio sve resurse postpetooktobarske epohe, ali samo Toma će potošiti epohu samu. Treće, posle Borisa Srbija će jedino znati da je gladna i zajebana, samo posle Tome će znati i ko joj je to uradio. Četvrto, ako biste danas poželeli da na ulici rušite Borisa, stranci bi ga branili oružjem, samo Tomu neće braniti ničim jer će ga trošiti brže nego ikog. Peto, Boris je Srbiju učinio gladnom hleba, samo Toma će je učiniti gladnom slobode, a to jeste neko uspravljanje. Šesto, posle Borisa će doći Toma, a posle Tome moći će da dođe samo Srbija. Zato se ne nadajte dobru od Tome, ali se nadajte da bez njega nećemo preći put između ovoga što imamo i Srbije koju sanjamo. To neće biti lako, ali će tek sa Tomom iza nas biti izvodljivo.