Konkurs za Čembrlena

(Politika, 4.9.2010)

Portparol Stejt departmenta DŽejms Rubin je u oktobru 1999. godine izjavio „da SAD ne podržavaju nezavisnost Kosova, o tome nema ni govora”. Odlazeći generalni sekretar NATO-a Havijer Solana istog tog meseca iste godine izjavljuje: „Imamo Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i ja sam u obavezi da je poštujem”. Gernat Erler, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke, u januaru 2006. godine izjavljuje za ,,Dojče vele” kako „Kosovo međunarodnopravno i dalje potpada pod suverenitet SCG i da svaku izmenu u tom smislu mora da odobri Srbija”.

Kako je došlo do promene tih, ne tako davnih izjava i stavova sa Zapada? I zašto? Ako stalno dajete političke ustupke da bi dobili ekonomske ustupke, a oni vam obezbeđuju kakav-takav socijalni mir, a on vam opet obezbeđuje vlast, onda je to deo odgovora. Ako vam MMF diktira i plate i penzije, ako smo jako zabrinuti što u Tursku sada zbog naših malih kapaciteta ne možemo da izvezemo više od 600 tona govedine, onda je i to deo odgovora. Ako, pak, imate neusklađenost sredstava i cilja, pri čemu je cilj opstanak Kosova u granicama Srbije, a unapred saopštavate koja ćete sredstva koristiti, a koja nikako nećete koristiti, i to je deo odgovora. Ako niste „slučaj Račak” isterali do kraja i pokazali zapadnim prijateljima kako je taj okidač agresije na Jugoslaviju 1999. bila obična nameštaljka, ako se nije na tome i sa državne strane posle 5. oktobra 2000. insistiralo, ako niste na vreme procesuirali sve zločine protiv Albanaca učinjene na Kosovu pre marta 1999. i tokom bombardovanja, onda je i to deo odgovora. Na svetskom ekonomskom forumu u Davosu 1999. britanski premijer Toni Bler nije prekoreo Beograd zbog načina na koji upravlja Kosovom, već zbog toga što nije širom otvorenih ruku prihvatio „privredne reforme”. Za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. nije gađan nijedan objekat čiji su vlasnici stranci ili privatnici. Deo odgovora?

Koliko smo insistirali na tome da se posle 1999. do hiljadu srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo? Da li je Zapad iz odsustva naše zainteresovanosti za taj povratak mogao da izvuče neke zaključke? Naravno. Da li insistiramo na povratku našeg civilnog radara na Kopaonik? Amerikanci ne dozvoljavaju. Naša reakcija? Nema je.

Uvek treba preispitivati politiku, pa i samog sebe. U žestokoj smo krizi duhovnih, kulturnih, moralnih i političkih vrednosti. Defetizam poprima razmere epidemije. Delimo se na zapadnjake i slavenofile, na progresivne i reakcionarne, na nedužne i krivce, ušli smo u eru bezgrešne politike i bezgrešnih političara. Nije možda moralno, ali je po zakonu. Tako kažu...

Sve je to deo odgovora. Priroda svakog sukoba obično se menja ako on potraje duže nego što je predviđeno. Kakva će biti naša strategija povodom Kosova posle 9. septembra? Koncepcija? Jalova? Realna politika, ili kako je to Kant nazivao „beščasna strategija”? Je li Srbija dobrovoljno i za budućnost izgubila monopol sile? Naravno, neki će da poskoče: „Ha, tu smo, opet bi rat”. A na Balkanu Srbija više nikada neće ratovati. Tako kažu. A ako Sandžak pokuša secesiju? Ni tada? Razumem prosvećene pacifiste, ali ne i religioznost pacifizma kod nas. Bezuslovno odbijanje sile nije racionalno odbranjiv stav, jer se ne poziva na neke norme koje se mogu uopštiti, već na dogme koje prihvataju samo vernici. Tačno je da mi resurse sile sada nemamo. A zašto nemamo? Ko je odgovoran za to? To nije došlo iznenada, duži je to proces. Kako mislimo da će Srbija u vezi sa pitanjem Kosova biti ozbiljno tretirana ako joj treba godinu dana da nabavi gume za desetak borbenih aviona? Mali smo, slabi i ne možemo protiv imperije? Da li to znači da ako imperija zaključi da nam amputira još koji deo, da će ista logika objašnjenja važiti i tada? Ili ćemo to sprečiti ako uđemo u NATO? A oni nas ne primaju dok izričito ne priznamo nezavisno Kosovo. Deo odgovora?

Kada je 1974. došlo do najozbiljnije krize oko Trsta između SFRJ i Italije, Jugoslavija je na granicu s Italijom, članicom NATO-a, izvela tri divizije. Tito je obukao maršalsku uniformu i otišao na komandno mesto u Vinicu, u Sloveniju. Vašington nas je molio da ne napadnemo Italiju. Godinu dana kasnije potpisani su Osimski sporazumi. Onda je na Brione u goste maršalu stigla Sofija Loren.