Ljubavno pismo Evropi

(Večernje novosti, 8. 5. 2011)

Evropo naša,

Sa toplinom u srcu još uvek se sećamo 19. decembra 2009. godine, kada su prvi naši građani, predvođeni preponosnim ministrom, prvi put posle dve decenije kročili bez viza na tvoju teritoriju. Kako je to tada bilo velikodušno od tebe: bila si usred finanisijske krizice, isto kao i sada, islandskom bankrotiću tek što je prošao godišnji pomen, a Grci su tek otkrivali da će postati ekonomski modelčić za Irsku i Portugal, a uskoro i za Španiju i Italiju. Usred, dakle, svojih problemčića, dala si da pristupimo režimčini vizne liberalizacije. Ogromno ti hvala, od nas malih poštovalaca i sledbenika.

I od tog datuma, evo već 523 dana (ili 12.552 sata ili 45.187.200 sekundi), reke naših građana neprekidno plave tvoje teritorije. Ovi srećnici ostavljaju za sobom samo divljenje prema civilizaciji, kulturi, poštovanju ljudskih prava, organizaciji, pedantnosti, tačnosti, uređenoj pravnoj legislativi, bogatstvu, naprednosti, čistoći, mirnoći, uglađenosti, moralnosti, pismenosti, jeftinoći, disciplini, nekoruptivnosti... Moguće je da na ovom spisku nešto i nedostaje, ali reč je o vrednostima koje tek treba da implementiramo tokom procesa integracije, pa ih se teško svih i setiti.

Kako saznajemo ovih dana od tebe - uvek bolje obaveštene - deo tih građana, bez naše želje i namere, nije se vratio sa mesta evrohodočašća. Štaviše, odlazili su sa namerom da se više nikad ne vrate. Priznajemo, i ranije nam se činilo da je to bio slučaj, ali pošto nam se uglavnom nisu vraćali visokokvalifikovani, stručni i obrazovani mladi ljudi, nismo tome ni pridavali nekakav specijalan značaj. Tebi su ti ljudi potrebni, a mi toga ionako imamo u višku. Sva raspoloživa radna mesta u državnoj administraciji, partijama, kladionicama, kockarnicama, bankama, kafićima, trafikama i buticima ionako su već zauzeta. Ostala radna mesta ćemo otvoriti, čim prođe kriza, koja je bar dvaput zvanično prošla, ali još uvek traje. Da ti ne objašnjavamo, i kod tebe je sličan slučaj.

Ali, avaj, nisu ljudi sa diplomama više oni koji se ne vraćaju. To su neki autobusi prepuni nama nepoznatih osoba nepoznate nacionalnosti, koje, kad dođu kod tebe, od tebe traže ni manje ni više nego azil. Znaju, pokvarenjaci, da ih ti nećeš odbiti: oni dolaze iz zemlje koja nije u potpunosti raskrstila sa svojom prošlošću; koja krije ratne zločince (tuđe, čak); koja ne poštuje prava manjina osporavajući im pravo na parade, autonomije ili secesije... A mi znamo i da je reč o prevarantima, jer nemamo saznanja da je iko od njih zatražio azil da ne bi više čitao o Nataši i Dači; Jeci i Ceci; Marijani i Nemešu. Ili da ne bi gledao poslanika s tamburom, predsednika s usisivačem ili patrijarha kako blagosilja imitacije Gučija i Gandija. Ne znaju oni šta je to represija i razlog za azil, to budi sigurna.

Sa druge strane, ti ljudi iz autobusa žure da dobiju status azilanta, jer proces integracije nas i tebe se ubrzao - do te mere da znamo da neće biti izbora do kandidature, a znamo i do kad izbora mora biti, pa je logično da znamo i do kad kandidature mora biti. A kada se konačno ujedinimo, što, dakle, samo što nije, neće moći da se traži azil, ko što ne mogu da ga traže stanovnici Katalonije, Korzike ili Škotske, kao ni pacifisti u Francuskoj i Italiji ili monogamni heteroseksualci iz Amsterdama. O republikancima nesklonim kiču, koji su iz Velike Britanije - i da ne govorimo.

Strašno nam je žao što se ovo dešava. Ove nepregledne horde lažnih azilanata (samo ove godine ih je u Belgiju ušlo 1.000, a u Luksemburg čak 300) prete da ozbiljno destabilizuju tvoj pedantno uređeni imigracioni sistem, koji se ovih dana intenzivno bavi nimalo neočekivanim i apsolutno nepaničnim prihvatom jedva 30.000 novopečenih mornara i ljubitelja Fejsbuka iz Tunisa i Libije. Opravdano iznervirana našim bezobrazlukom - i to baš nekako ovih dana kad se proces kupovine jedne velike kompanije besmisleno usporio - ti si iz Belgije (i pride Luksemburga) zapretila da ćeš nam ponovo uvesti one iste vize koje si nam ukinula pre dve i po godine. Nije problem, razumemo te, ali može da se desi da naša tek procvetala veza uđe u izvesnu količinu malih logičkih problema.

Moraćemo da budemo kandidati za ulazak, a da istovremeno ne možemo da uđemo bez viza. Čekaćemo istovremeno u redu za prijem u Uniju i u redovima ispred ambasada članica Unije. Davaćemo istovremeno glasove za Evropu i 50 evra za viziran pasoš... Da se ovo sve ne bi desilo, ti reci šta mi treba da učinimo: spremni smo, za tvoju ljubav, da oduzimamo pasoše, uvodimo izlazne vize, zabranimo saobraćaj autobusima na međunarodnim relacijama, uvedemo na graničnim prelazima detektore laži, izvršimo desant helikopterima i otmemo (ponavljam, otmemo) lažne azilante iz azila na tvojoj teritioriji...

Svašta nam još pada na pamet, ali ti se bolje razumeš kojim vrednostima treba da se rukovodimo, pa pošalji spisak neophodnih mera. Što hitnije, to bolje.

A i mi ćemo sve što treba da ubrzamo, maksimalno, nije problem. A i ako jeste, rešićemo ga, valjda. Nije nam ni prvi, a ni poslednji put.