Luis Injacio Lula – lider dolazećeg sveta

(NIN, 26.5.2010)

Greše oni koji misle da ne postoji čovek kojeg voli američki predsednik Barak Obama i iskreno poštuje Fidel Kastro, u koga imaju poverenja i iranski predsednik Ahmadinedžad i savetnici u Beloj kući. Postoji jedan. Nedavna iranska misija predsednika Brazila, u kojoj je svet bar za neko vreme pošteđen novih ratova, bila je dovoljna da se Luis Injacio Lula de Silva opiše kao lider dolazećeg sveta.

“Popularnost je kao krvni pritisak, nekad je visoka, nekad niska”, voli da kaže brazilski predsednik, “Ono što treba da uradite je da je držite pod kontrolom.” Luis Injacio Lula da Silva svakako zna mnogo o popularnosti, otkako je 2002. godine došao na vlast njegova linija uspeha u stalnom je usponu, a krize kroz koje je njegova vlada prolazila, uključujući i optužbe za finansijske malverzacije, njegovu harizmu nisu dotakle. Nazivaju ga teflon liderom – čovekom koji je preživeo skandal za skandalom samo da bi video da mu rejting i dalje raste.

Analitičari vole da kažu da se i na tom teflonu sada mogu videti rupe, jer je podrška pala na 70 odsto (sa 80) ali Lula svoj drugi mandat privodi kraju, a Brazil koji će ostaviti svom nasledniku biće sasvim druga zemlja od one koju je počeo da vodi pre osam godina.

Kada je prvi put izabran, ovaj sin radničke klase dočekan je sa ozbiljnim rezervama kako u visokim krugovima “najnejednakije zemlje na svetu”, tako i na međunarodnoj sceni. Kod kuće je bio sindikalac koji obećava pravednije društvo rekama siromašnih Brazilaca, ne shvatajući da se vlast nalazi u rukama onih drugih, malobrojnih ali bogatih. Za Zapad, posebno Ameriku koju je često kritikovao, bio je komunista u duši i još jedan neiskusni latinoamerički vođa koji ne razume gde mu je mesto. Niko nije mogao da predvidi šta će nastati od nekadašnjeg sindikalnog vođe koji je završio samo nekoliko razreda škole.

Osam godina kasnije, ovaj “pravi sin Latinske Amerike” rođen kao sedmo od osmoro dece siromašnog nepismenog seljaka, našao se na Tajmsovoj listi najuticajnijih političara na svetu.

Kao dete radio je kao prodavac kikirikija i čistač cipela, da bi pomogao porodici koju je otac napustio. Nije išao u školu i naučio je da čita tek sa 10 godina. Sa 12 je našao stalan posao u fabrici, a sa 15 je izgubio prst na levoj ruci u nezgodi dok je radio kao metalski radnik u industrijskom gradiću blizu Sao Paula.

U ranim dvadesetim izgubio je suprugu koja je umrla u osmom mesecu trudnoće jer nisu mogli da priušte medicinsku negu. Tada se, iako ne previše zainteresovan za politiku, priključio sindikatu.

Kada je 1975. godine izabran za lidera sindikata učinio je sve da od organizacije koja je bila u prijateljskim odnosima sa vladom načini snažni nezavisni pokret. Narednih godina vodio je nekoliko uspešnih štrajkova i postao nacionalni lider, koji je zbog štrajkova i hapšen. Uspeo je da 1980. godine spoji sindikate, intelektualce, trockiste i crkvene aktiviste i osnovao Radničku partiju (PT), prvu veliku socijalističku partiju u istoriji te zemlje.

Dve godine kasnije kada je njegova partija prvi put izašla na lokalne izbore i izgubila, pitali su ga da li je komunista , “Ne, ja sam strugar”, odgovorio je.

Pre pobede 2002. godine tri puta je gubio izbore, ali je konačno došao na vlast, obećavši ekonomski rast i smanjenje razlika između bogatih i siromašnih, čime je dotakao najbolniju tačku brazilskog društva.

“Nismo imali kredite, domaće rezerve su bile izuzetno male, inflacija je uzimala sve više maha. Ekonomija je tonula, a još teže je bilo zadržati imidž levice koji je partija negovala godinama. Sve za šta smo se do tada zalagali nije moglo da plati strana dugovanja, da poveća zarade. Izgledalo je kao katastrofa”, seća se prvih pobedničkih dana Žilberton Karvaljo, šef Lulinog kabineta i njegov dugogodišnji prijatelj.

Lula je imao ubedljivu prednost u istraživanjima ali je brzo shvatio da to neće dugo trajati ukoliko ekonomija nastavi da se urušava, a urušava se i zbog nepoverenja koje su jedan strugar i njegova predizborna obećanja ulivali finansijskim krugovima. Uprkos optužbama unutar partije da je izdao ideju, juna 2002. godine odlučio se na ono što se danas smatra ključnom tačkom u njegovoj državničkoj karijeri. Napisao je “Pismo brazilskom narodu” obećavši da će platiti dugove države, poštovati zahteve Monetarnog fonda i zakone tržišta. To je bila dobitna karta. Biznismeni i investitori mogli su da odahnu .

“Bilo je zastrašujuće”, seća se Lula, “nismo imali kredit, nismo imali novac u septembru, oktobru, novembru, decembru, januaru, februaru, martu. Znali smo da nema čuda”.

Tako je levičar koji je već svojom pojavom plašio finansijske krugove, obukao odelo, zaposlio marketinške znalce i ublažio svoju levičarsku politiku.

Uspehu je doprinela i srećna okolnost globalnih ekonomskih kretanja, pronalazak velikih rezervi nafte, ali i način na koji je Lula iskoristio te mogućnosti. Popularnost mu je pomogla da povuče riskantne poteze, a da ga glasači i dalje zdušno podržavaju. Možda je odustao od prvobitnih radikalnih stavova, ali veći deo Brazilaca u njemu je od početka video spasioca - “On je jedan od nas” i danas se može čuti u siromašnim delovima Brazila.

Pokrenuo je jedan od najvećih socijalnih programa “Bolsa familija”, kojim je svaka porodica koja školuje dete dobijala od vlade 200 reala (80 dolara) mesečno. Eksperti su ga kritikovali, ali ispostavilo se da je više od 12 miliona domaćinstava u najsiromašnijim delovima zemlje ispunilo taj uslov i primilo pomoć. Mnogi su od tog novca pokrenuli male privatne poslove i ispostavilo se da je najbeznadežniji region stao na svoje noge i nekoliko godina kasnije počeo sam da se izdržava. Za vreme prvog Lulinog mandata broj siromašnih u Brazilu smanjen je za 27 odsto.

Zemlja koju je jedan biznismen svojevremeno nazvao „Belindija“, aludirajući da je kombinacija Belgije i Indije – evropskog bogatstva i azijskog siromaštva, gde je jaz bogatih i siromašnih nepremostiv, omogućila je milionima Brazilaca da taj jaz ipak prebrode i iz potpune bede dođu do srednje klase.

Kada je 2005. godine pukao skandal oko korupcije u partiji i kada je nekoliko njegovih bliskih saradnika smenjeno, Lula je ponovo izašao kao pobednik. Otkriveno je da je njegova partija nezakonito finansirana tokom izbora, kao i da su članovima kongresa davali 12.000 dolara mesečno da bi glasali u korist stranke. Skandal je potresao zemlju mesecima, ali se Lula u svoje ime izvinio i rekao da nije znao ništa o tome. Nije propustio da doda da je čitav slučaj isfabrikovan, jer elita želi da ga spreči da radi u korist radničke klase. U predstojećoj izbornoj kampanji fokusirao se na svoje poreklo, koristeći magične reči - “Ja sam jedan od vas”. Oktobra te godine ponovo je izabran za predsednika, čime je počeo drugi mandat tokom kog je učvrstio svoje pozicije u Brazilu i Latinskoj Americi, a zatim je krenuo dalje.

Ispostavilo se da je Lula uspeo ne samo da popravi stvari kod kuće, već i da Brazil vrati na međunarodnu scenu. Brazil je za njegovog mandata ušao u Savet bezbednosti, a Lula postao najvažniji čovek za rešavanje kriza u regionu, stišavajući sukobe u Boliviji, Kolumbiji, Venecueli i Ekvadoru. Svoje pozicije učvrstio je i van kontinenta, postao je nezaobilazan i u najnovijoj krizi u Iranu.

Prijatelj Čaveza i Kastra, postao je dobar i sa DŽordžom Bušom, a zatim i sa Obamom, kog je podržavao još tokom predsedničke kampanje. Po dolasku na vlast novi američki predsednik izjavio je kako se divi predsedniku Brazila, a koji mesec kasnije na sastanku G-20 u Londonu Obama je uzviknuo: „Volim tog čoveka. On je najpopularniji političar na svetu”.

Ekonomska kriza koja je potresla svet samo je učvrstila Lulin skepticizam prema liberalnom kapitalizmu. Kritičari su mu zamerali da je država previše prisutna u ekonomiji, ali on je odgovarao da neće napustiti napore za pravednijom raspodelom u korist tržišta. U vremenima svetske krize Brazil nije pretrpeo veće posledice, a Lula je dobio priliku da poentira.

“Krizu nisu izazvali crnci ili domoroci ili siromašni. Krizu je izazvalo iracionalno ponašanje ljudi sa plavim očima, koji su pre krize izgledali kao da znaju sve o ekonomiji, a sada se ispostavlja da ne znaju ništa”, izjavio je. Kada su ga pitali da to malo pojasni, odgovorio je: “Nisam upoznao nijednog crnog bankara”.

Luis Injacio Lula da Silva uspeo je da postane miljenik i bankara i siromašnih. Nazivaju ga “radničkim predsednikom”, a on istovremeno uspeva da privuče investitore širom sveta.

“Ono što Lula želi za Brazil to je američki san”, napisao je Majkl Mur. “I, za razliku od Amerike, on ga ostvaruje”.