Miris jasmina iza gvozdene zavese

(Politika)

Kroz gvozdenu zavesu „naših” medija ponovo nije procurelo dovoljno pravih informacija o dramatičnim događajima u Tunisu. Ovo je ko zna koji put da do nas dopiru površni izveštaji o važnim svetskim dešavanjima. Na televiziji se može saznati nešto malo više, npr. ko je od „zvezda” ušao na „Dvor”, ili kakvo je mišljenje estradnih ličnosti o inicijativi za promenu Ustava. Retki, koji su gladni informacija, još uvek imaju na raspolaganju Internet, sve dok Vašington ne odluči da i na njega okači katanac.

U kratkim crtama, narod Tunisa se odlučno pobunio protiv dvadesettrogodišnje diktature predsednika Zina el Albidina Ben Alija, koju su obeležile glad, nemaština, nezaposlenost, ali i ogromna korupcija i bogaćenje uskog vladajućeg kruga. Plamen revolucije zapalio je 17. decembra siromašni dvadesetšestogodišnji prodavac voća Muhamed Buazija, koji se spalio u znak protesta protiv vlasti, nakon što mu je policija zaplenila robu koju je prodavao. Muhamed je imao diplomu mašinskog fakulteta, ali mu ona nije pomogla da sebi obezbedi život dostojan čoveka. Svojim samospaljivanjem on je postao simbol borbe naroda protiv tiranije, koja je dobila naziv „Jasmin revolucija”, budući da je kao i biljka jasmin, ova revolucija originalni proizvod Tunišana, a ne seminarski planiran državni udar. Za razliku od junaka brojnih „narandžastih” i „plišanih” revolucija koje su se dogodile nakon pada Berlinskog zida, učesnici „Jasmin revolucije” nisu dobili podršku vodećih svetskih sila. Jer predsednik Ben Ali je bio jedan od glavnih saveznika SAD i EU (naročito Francuske) na području Severne Afrike. Na Zapadu je često bio hvaljen zbog svog sekularizma i naklonjenosti prema liberalnom kapitalizmu. Administracija SAD je smatrala da su afrički lideri, poput Ben Alija, važno oružje u borbi protiv sve većeg porasta islamskog fundamentalizma, pa su uvek bili spremni da zažmure pred svim njegovim zločinima. Izveštaji Vikiliksa jasno pokazuju da je američki ambasador u Tunisu dobro znao da je režim Ben Alija tiranski i do srži korumpiran, da su mediji potpuno cenzurisani, da novinari i opozicionari nestaju preko noći i da većina naroda živi u potpunom siromaštvu. I pored toga, veliki „borci” za demokratiju i ljudska prava nisu digli svoj glas zbog očigledne nepravde.

Povodom nereda, u kojima je do sada poginulo 78 demonstranata, državni sekretar Hilari Klinton je licemerno izjavila da SAD nemaju pravo da zauzimaju bilo čiji stranu, što u prevodu znači da neće podržati demokratske promene u Tunisu. Teško se može poverovati u iskrenost ovih izjava, iza kojih stoji istorija intervencija i mešanja u političke prilike drugih država, potpirivanje građanskih ratova i revolucija, podržavanje vojnih hunti i brojnih opresivnih režima. Gde je bila ta „neutralnost” kada su vojne hunte u Južnoj Americi kidnapovale, mučile i ubijale na hiljade svojih neistomišljenika, po receptu koji su dobili od CIA? Zašto je podršku mogao da dobije jedan Suharto ili Pol Pot, koji su iza sebe ostavili stotine hiljada leševa? Tu ,,neutralnost” smo mi dobro osetili na svojoj koži 1999! Činjenica je da svaki intervencionizam i politika zabadanja nosa u tuđe dvorište upravo doprinosi jačanju militantnih grupacija, kao reakcija na spoljne pritiske. Stalno širenje straha od globalnog terorizma ne može biti opravdanje da jedna nacija živi u bedi i beznađu.

Ostaje da sačekamo epilog „Jasmin revolucije”, sa nadom da i ona, kao i mnoge pre nje, neće biti izneverena. Teško da će vladari sveta dozvoliti da jedan afrički narod samostalno odlučuje o svojoj sudbini. Isti instrumenti koji su onemogućili Mandelu da svoj narod izbavi iz siromaštva verovatno će ponovo biti primenjeni. Za propast Mandelinog sna bilo je dovoljno da režim aparthejda zadrži u vladi mesto ministra finansija i uz pomoć MMF-a opstruiše ekonomske promene. U Tunisu je upravo situacija da će stari režim u novoj prelaznoj vladi pokušati da zadrži portfelje unutrašnjih i spoljnih poslova, odbrane i finansija. Mnogo je važnije, međutim, to da se ljudi polako bude iz apatičnog zimskog sna i šalju poruku da više ne žele da žive kao robovi. Talas „Jasmin revolucije” brzo se širi na još neke afričke države. U globalnom svetu problemi su postali univerzalni, tako da više niko ne može da nas ubedi da se Grci, Španci, Portugalci bune samo zato što su lenji, Englezi, Irci, Bugari i Rumuni zato što su nesposobni... Obični ljudi celog sveta polako postaju svesni da su taoci malog procenta moćnika. U Srbiji se vesti o protestima u svetu redovno spinuju, kako bi narod bio što duže anesteziran. Kod nas još prolazi priča o EU – eldoradu, gde na svakom ćošku rastu pečene ševe. Otkrivanje istine razbilo bi i mit o tome kako SAD i EU podržavaju samo demokratske i napredne režime. U tom slučaju, neko bi se već zapitao zašto ova vlast zaslužuje toliku podršku sa Zapada.

Autor je član grupe ,,Beogradski sindikat”