Najgora je ona politika koja se služi obmanjivanjem sopstvenog naroda

Pre tri godine, u julu 2008. godine, obrazovana je sadašnja Vlada Srbije. Vlast je zasula građane krupnim, najkrupnijim obećanjima, tvrdeći pri tome naravno i da je sve obećano i brzo ostvarivo. Povrh toga, da ne bude nikakvog dvoumljenja ili sumnje, vlast je samu sebe proglasila socijalno odgovornom Vladom. Danas, tri godine kasnije postavlja se pitanje kako žive građani, šta je Vlada za ove tri godine uradila, gde se Srbija danas nalazi i kuda ide.

Mogli bismo da pođemo od prvog i najjednostavnijeg pitanja. Kolika je danas plata u Srbiji? Koliko je ta plata iznosila pre nego što je obrazovana sadašnja tobože socijalno odgovorna vlada? Odgovor svi dobro znamo. Kao što su dobro poznati i surove činjenice o nezaustavivom širenju nezaposlenosti, siromaštva i bede.

Mogao bi neko da pomisli da su plate smanjene kako bi se smanjila potrošnja i sredstva uložila u privredu, poljoprivredu, infrastrukturu, kulturu, obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe, vojsku, borbu protiv bele kuge. Da vidimo kako stvari stoje u ovim oblastima. Privreda je potpuno opustošena, preko 70.000 preduzeća je u blokadi, umesto da se poljoprivreda podstiče ona kao da se planski uništava, autoputevi postoje samo u projektima, kultura je u nezavidno teškom položaju, obrazovanje sve više služi kao karta za odlazak iz zemlje, zdravstvo se guši u bezbrojnim problemima, pravosuđe kroz brzopletu reformu lako može da postane krivosuđe.

Umesto da sve ovo ozbiljno zabrine vlast i da se sama Vlada odgovorno suoči sa nečim što je nesumnjivo opora i mučna stvarnost i da zarad toga i ona sama upozori javnost da nam je ugrožena zemlja, privreda, kultura i demografski opstanak nacije, vlast nas zapljuskuje svojim samozadovoljstvom i ponavljanjem uvek jedne te iste priče da je Srbija lider u regionu.

Šta je pravi uzrok ovako lošem stanju u kojem se našla danas Srbija? Odgovor na ovo pitanje je više nego jasan i najširoj javnosti. Sadašnja vlast je zaustavila razvoj zemlje i to je glavni i najveći problem Srbije. A razvoj zemlje je zaustavljen zbog potpuno pogrešne politike sadašnje vlasti. Pri tome, posebno je pogrešna i nerealna politika vlasti prema EU. Umesto, trezvenog, promišljenog odnosa prema EU, u kome pre svega treba da vodimo računa o našim privrednim, nacionalnim i državnim interesima, sadašnja vlast je uspostavila potpuno ideološki odnos prema EU. Na ovaj način previđaju se naši nacionalni i privredni interesi i sve, apsolutno sve se podređuje volji i interesima Brisela. Svako razložno i dobronamerno upozorenje da i Srbija ima svoje interese proglašava se politikom izolacije i antievropskom politikom. Ovakav odnos prema EU ne postoji ni u jednoj državi u Evropi i po njemu sadašnja vlast jeste lider u Evropi.

Nas bi trebalo da zabrine svaka vrsta fanatizma pa i ovaj svojevrsni evrofanatizam, tim pre što smo u našoj istoriji imali neku vrstu fanatizma jugoslovenstva i komunizma, zarad kojih smo se odricali srpstva, naše države i naših nacionalnih interesa. Jugoslovenstvo i komunizam su propali, a mi kao narod nemamo više prava da ponavljamo stare greške i da zbog bilo kojih internacionalnih ideala zapostavljamo Srbiju i naše interese.

Naša briga i naš najpreči cilj zato je razvoj Srbije. U periodu od 2004. do 2008. godine Srbija se postupno ali stabilno razvijala. Zahvaljujući razvoju zemlje mogli smo da postavimo državotvornu politiku odbrane Kosova i da u Savetu bezbednosti obezbedimo da opstane Rezolucija 1244 koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Zahvaljujući razvoju zemlje uspostavili smo snažne privredne veze sa Republikom Srpskom i takođe uticali da se Srpska razvija u saglasnosti sa Dejtonskim sporazumom. Samo ako se Srbija razvija moguće je obezbediti građanima normalan život i na dobar način voditi državotvornu politiku odbrane nacionalnih interesa.

Zato na izborima koji se približavaju prava tema nije i ne treba da bude EU, jer se do kraja ove decenije neće ni postavljati pitanje stvarnog ulaska Srbije u EU. Prava tema je razvoj Srbije i kako obezbediti da se ponovo pokrene privreda i zaposli narod. Umesto prazne priče i opsednutosti EU nama su potrebne nove fabrike, nova radna mesta i povećavanje proizvodnje. Samo tako ćemo moći da ponovo podignemo nivo naše kulture, da obezbedimo da naša mladost ostane posle školovanja u zemlji. Naši saveznici i naši partneri mogu i treba da budu sve države koje imaju interes da privredno sarađuju sa Srbijom u obostranom interesu i rukovodeći se čistim računom.

Obostrani interes i čist račun je jedina ispravna formula i za naše odnose sa EU. Ništa ne treba niko da nam poklanja, ali ni ništa da nam oduzima. Kosovo pripada nama jer je naše, Evropskoj uniji pripada ono što je njeno. Ispada da je Kosovo važnije Evropskoj uniji, nego sadašnjoj vlasti u Srbiji. Više je stalo Briselu da nam uzme Kosovo, nego sadašnjoj vlasti da ga brani. Pre neki dan smo imali prilike u samom Beogradu da jasno i razgovetno čujemo od predstavnika moćne evropske države da je uslov za učlanjenje Srbije u EU da prizna Kosovo. Demokratskoj stranci Srbije je mirna savest jer smo građanima 2008. godine rekli istinu šta je prava politika EU prema našoj zemlji, kao i da je njihova namera da od Srbije oduzmu Kosovo. Najgora je ona politika koja se služi obmanjivanjem sopstvenog naroda. Srbija treba da se ponaša kao svaka evropska država i da jasno saopšti Briselu da kako do sada nikada nijedna zemlja u Evropi nije trgovala svojom teritorijom tako to ne može da radi ni Srbija. Saradnja Srbije i EU treba da se zasniva na obostranom interesu, čistom računu i međusobnom poštovanju.

Nedavno je u Beogradu održana NATO konferencija koja je izazvala veliku pažnju našeg naroda. Pravo pitanje glasi da li je bilo neophodno da se organizuje ova konferencija? Koje nam to dobro može doneti NATO pakt? Često se čuje kako se eto Srbija iz emotivnih razloga protivi učlanjenju u NATO. Istina je zapravo da je Srbija isključivo na osnovu čisto racionalnih razloga vojno neutralna. Srbija nije pretnja NATO paktu, to je samo po sebi jasno. Srbija nije neprijatelj NATO paktu i to je samo po sebi jasno. Srpski narod u ogromnoj većini jedino želi da ostane vojno neutralan, jer smo proteklih vekova toliko ratovali i dali tolike žrtve, da je sada naš interes da budemo neutralni.

Večna tema Kosova isto tako zahteva promišljenu i realnu politiku, koja isključivo vodi računa o našim nacionalnim i državnim interesima. Priče o velikoj Albaniji, podeli Kosova, modelu dve Nemačke prestižu jedna drugu, dok se istovremeno vode pregovori Beograda sa predstavnicima Prištine. Ali ma kakve se zakulisne igre pravile jedno je jasno. Svaka ideja, svako rešenje, svaki dogovor mora biti saglasan Ustavu Srbije. Ustav Srbije je čvrsta brana i garant da je za državu Srbiju Kosovo i Metohija sastavni deo naše zemlje. Sve dok je na snazi Ustav Srbije svaki sporazum koji je potpisan protivno Ustavu vredi malo ili nimalo i ne može imati budućnost.

Najzad i posebno važno. Zato smo se okupili ovde. Srbija se sprema za izbore. Ovi izbori biće važni za budućnost zemlje. Na njima će se birati put kojim Srbija treba da ide. Na narodu je da taj put izabere. Da li zemlja i dalje treba da ide putem bez alternative u EU, ili treba razvoj Srbije postaviti kao najpreči cilj i ponovo pokrenuti i podignuti privredu? Idolopoklonički odnos prema EU treba zameniti umerenom, trezvenom i realnom politikom vođenja računa o srpskim ekonomskim, državnim i nacionalnim interesima. Danas je Republika Srpska u mnogo čemu primer matici Srbiji kako treba svaki ideološki i inferioran odnos prema velikim zapadnim centrima moći zameniti politikom odbrane srpskih nacionalnih interesa. Ono što danas ne ume i ne može Srbija, pokazuje se da može i ume Republika Srpska. Na srpskom narodu je da odluči kada će Srbija ponovo zauzeti svoje prirodno mesto i vratiti se državotvornoj politici. Demokratska stranka Srbije će verno voditi politiku koja je u interesu građana Srbije, koja je u interesu naših nacionalnih interesa i koja je sposobna da pokrene razvoj Srbije. Dokazali smo da je naša politika ostvarljiva i da je u najboljem interesu zemlje. Zna to dobro Srbija.

Šta dakle treba da uradimo za Srbiju, ako hoćemo da naša zemlja postane ono što s pravom zaslužuje da bude? Prvi i najpreči cilj je da ponovo pokrenemo razvoj zemlje koji je pogrešnom politikom zaustavljen 2008. godine. Razvoj zemlje i podizanje privrede je preduslov vođenja valjane državotvorne politike zaštite nacionalnih interesa. Zatim, drugi važan cilj je ponovno uspostavljanje nacionalnog jedinstva da se mora dosledno poštovati Ustav, kao i ustavni i pravni poredak države. To znači i jasan društveni konsenzus da je Kosovo i Metohija, Vojvodina i Raška sastavni i neotuđivi deo Srbije. Treći cilj je uspostavljanje nacionalnog jedinstva da Srbija u saradnji sa Rusijom, EU, SAD, Kinom i drugim državama treba da sarađuje na ravnopravnim osnovama i na obostranom interesu, držeći se principa čistog računa. Četvrti cilj je da naša zemlja ostane vojno neutralna, jer mladost Srbije ne sme da ratuje za tuđe geostrateške interese. Peti cilj je još jače privredno, kulturno i sveukupno društveno povezivanje Srbije i Republike Srpske saglasno Dejtonskom sporazumu. I šesti opšti cilj je da se zaustavi izumiranje Srbije i da se ponovo pokrene život, rađanje i jačanje porodičnih tradicionalnih vrednosti.

Ko može da ostvari ove ciljeve, koji su osnova valjane budućnosti Srbije? Ima ko može. Ima ko je pokazao da može. To je Demokratska stranka Srbija. Uvek smo Srbiju gledali u oči, i danas kažemo da ove velike ciljeve mi možemo da ostvarimo. Za slobodnu, razvijenu, kulturnu, obrazovanu, samosvojnu Srbiju, koja zna da radi, voli i ceni svoje vrednosti i samu sebe, vredi se boriti i dati sve od sebe. Mi se borimo za takvu Srbiju i verujemo da Srbija pobediti mora.

Živela Srbija!

(dss.org.rs)