Ne mislim da je LDP zainteresovan da zameni G 17 plus u Vladi

(Politika, 29. i 30.08.2009)

Na početku intervjua s Borisom Tadićem, predsednikom Srbije, govorimo o opstanku  Vlade Srbije.

Može li vlada da opstane ako ne prođe Zakon o informisanju?

Verujem da ova vlada može i treba da opstane, pre svega zbog uloge koju ima a to je da minimizuje štete nastale svetskom finansijskom krizom i da održi jedan stabilan politički sistem u Srbiji. Zemlje koje se suočavaju tokom krize sa izborima apsolutno nisu u situaciji da donose mere koje su veoma važne da bi se kroz ovo teško vreme prošlo bez velikih privrednih oštećenja.

Vi jeste simbol koalicije koja je napravila vladu. Da li se vama čini da članice te koalicije ponekad pokazuju veliku količinu sebičnosti?

Nije neka novost u srpskoj politici da se težište stavlja na partikularne a ne na opšte interese. To je hroničan problem koji prati srpsku politiku u poslednja dva veka. Do sada smo uvek uspeli da prevaziđemo tu tenziju između partikularnog i opšteg interesa, u korist opšteg interesa. Ja verujem da ćemo to i ovaj put uspeti da uradimo iako nema nikakve dileme da će se ta hronična boljka srpske politike uvek pojavljivati kada god nastupi neka razlika u mišljenjima ili neki problem koji treba rešavati do kraja mandata ove vlade.

Kada je predsednik Boris Tadić rekao: „E, ovo je prevršilo svaku meru. ’Ajmo mi na izbore da rešimo sve ove sebičluke”?

Kada bih znao da izbori rešavaju problem – to bih predložio. Mnogo veći problem je u činjenici da izbori ništa ne rešavaju. Prvo, najveći izazov sa kojim se mi danas suočavamo jeste ekonomska kriza, čije poreklo su velike svetske ekonomije koja pogađa i Srbiju kao i sve ostale male zemlje sa kudikamo većim intenzitetom nego izvorišta svetske ekonomske krize. Drugo, ne postoji neograničen broj mera kojima se odgovara na svetsku krizu. Taj broj je i te kako sasvim limitiran. Treće, među opozicionim strankama ne postoji nijedna koja nudi bilo šta novo mada one i ne mogu da ponude bilo šta novo, jer ni u svetu ne nude ništa novo. Ne verujem da bi izbori doprineli većem političkom jedinstvu, već bismo samo imali pregrupisavanje na političkoj sceni i strateški ciljevi ne bi mogli da se promene jer donošenje svakog drugog strateškog cilja u odnosu na članstvo u EU bilo bi kontraproduktivno, i nekorisno za ovu zemlju i građane koji u njoj žive.

Ako mi postavite pitanje da li svi u Srbiji žele demokratiju, ali i predsednika koji u određenom trenutku lupi o sto, što ne ide često jedno sa drugim, odgovaram da nema nikakve dileme da i ja kao predsednik Republike imam crvene linije koje ne dozvoljavam da se pređu i one do sada nisu pređene, a da li će se to desiti u budućnosti, videćemo. Kada se to desi, ja ću, naravno, reagovati kao što sam reagovao i u prošlosti. Podsećam vas na zahteve i ucene koje sam imao od prethodnog premijera pred izbore, ili nekih drugih opozicionih stranaka, kada sam rekao: to su crvene linije. Inače, trudim se da budem tolerantan, da ne izigravam nekog autokratu u Srbiji, makar me za to vrlo uporno i sistematski optuživali neki opozicioni lideri.

Kako sarađujete sa ministrom Dinkićem?

O većini centralnih pitanja razvoja Srbije nemamo nikakvu razliku. Odličnu saradnju imamo u Savetu za infrastrukturu, oko evropskih integracija, ne postoji nijedna tačka o kojoj imamo različitu politiku. Imali smo različite stavove kada je u pitanju potpisivanje sporazuma sa ruskim partnerom oko privatizacije NIS-a. Znači, to potvrđuje da ima i razlika među nama, ali mi u saradnji nikada nismo imali suštinski problem i verujem da tako može da ostane i u budućnosti.

S pravom ili ne, Dinkić se smatra dežurnim rušiocem vlade?

Ne doživljavam ga kao rušioca vlada. Da je tako ne bih ni napravili zajedno koaliciju. Međutim, s vremena na vreme postoje različita stanovišta koja imamo ali se ona demokratski prodiskutuju. Ja ne namećem svojim partnerima kakvi će biti zaključci i kakvo će im biti političko ponašanje. Uvek pokušavam da argumentacijom dođem do određenog rešenja. To je kudikamo teži put i on zahteva mnogo energije ali sam duboko uveren da na taj način možemo da ispostavljamo demokratske vrednosti u našem društvu.

U prošlosti, predsednici Srbije to nisu činili i trudim se da vodim jednu drugačiju novu politiku. To važi i za političke predstavnike Srba u regionu. Nikome ne namećem šta treba da čini, kažem svoje mišljenje i pokušavam uvek da ubedim one sa kojima radim na zajedničkoj stvari, kojim putem treba da idemo.

U „Politici” jedan od analitičara je izneo stav da ako Dinkić sada ne bude rušio vladu, onda će to uraditi u novembru kada bude napravio svoju novu stranku regiona?

Niko u Srbiji danas nema potencijal da stvaranjem nove stranke obori vladu. Danas nijedna stranka u opoziciji, nijedna stranka koja je u procesu formiranja, nema potencijal da na novim izborima napravi neku prevagu u odnosu na dominantne političke snage koje danas čine Vladu Srbije.

Znači, ne pripremate neku zamenu za Dinkića?

Ne. Ja kada počnem da radim sa nekim u politici, verujem u konstantnost i doslednost i verujem u istrajnost na zajedničkom projektu. Ako u spoljnopolitičkom smislu uvek tragam za alternativnim rešenjima, na unutrašnjem političkom planu pokušavam da imam konstantne saradnike.

Da li to znači da nećete imati neku bližu saradnju sa LDP-om koji je nekoliko puta do sada pomogao vladi?

Imamo izuzetno dobru saradnju sa LDP-om i moram da kažem da moji razgovori sa predsednikom LDP-a takođe govore o približavanju stavova o bitnim strategijskim pitanjima. Ne mislim da je i LDP u ovom trenutku uopšte zainteresovan da zameni G 17 plus u vladi ali je zainteresovan, došao sam do tog zaključka u razgovoru sa Čedomirom Jovanovićem, za realizaciju strateških ciljeva ove zemlje, njeno članstvo u EU, vrednosne promena srpskog političkog društva, normalizaciju medijskog prostora, privlačenje stranih investicija, reforma pravosudnog sistema. To su sve važne oblasti koje zahtevaju značajne reforme i tu nema velikih razlika.

U novembru ste u intervjuu za „Politiku” rekli da je moguća saradnja sa naprednjacima na lokalnom nivou. Da li je sada vreme da kažete da je moguća saradnja i na republičkom nivou?

Srpska napredna stranka je stranka koja je skoro nastala i još nije do kraja artikulisala svoju politiku, što je i razumljivo zato što želi da proširi politički prostor vlastitog uticaja. Smatram veoma značajnim to što je stranka rekla da u njenim političkim prioritetima nije samo odbrana integriteta na Kosovu i Metohiji, već i učlanjenje Srbije u EU. To je jedan značajan politički iskorak koji je odmah našao refleksiju u evropskim zemljama, među evropskim institucijama. Mislim da je to veoma korisno da se u Srbiji uspostaviti nacionalni konsenzus šta su centralni politički ciljevi. Ja cenim taj iskorak Srpske napredne stranke. S druge strane, to je i dalje stranka koja s vremena na vreme koketira sa starom politikom, i za mene može biti veoma važno da ta stranka definiše vlastitu politiku u narednom periodu.

Ali, ovog trenutka ne vidim da ni u Srpskoj naprednoj stranci, niti Demokratskoj stranci postoji interes da se formira zajednička vlada. Naprotiv, vidim da su te dve stranke u stvari glavni konkurenti za, da tako kažem, mesto dominantne političke snage u Srbiji što u krajnjem slučaju može dovesti i do stabilizacije srpskog političkog društva.

O kojim je konkretno poslovima bilo reči u Kini?

Za njih se danas bore svi u svetu i važna okolnost je da je formulisana nova doktrina u kineskoj ekonomskoj politici, doktrina odlaska u druge zemlje. Zajednička izjava predsednika Hu Đintaoa i moja o strategijskom partnerstvu čini kudikamo verovatnije kineske investicije u srpskoj ekonomiji. Jedna od konkretnih posledica ovog putovanja je sporazum čiji je deo most koji spaja dve obale Dunava u Beogradu i verujem da ćemo već sledeće godine otpočeti radove. Važan posao je i izgradnja bescarinske industrijske zone i novog lučkog kapaciteta i vidim da je na taj predlog bilo različitih komentara u javnosti. Ideja je jednostavna – da se naši sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, zemljama CEFT-a, Rusijom i Turskom na neki način, ne samo kada su kineski partneri, nego i svi ostali, iskoriste kako bi proizvodnja u Srbiji mogla da bude plasirana na ta tržišta od osamsto miliona stanovnika. Verujem da i kineski partneri, kao i mnogi drugi u svetu, jesu izuzetno zainteresovani za taj potencijal. Jer, samo Srbija ima sklopljene ugovore o takvim trgovinskim odnosima sa zemljama u kojima živi osamsto miliona stanovnika.

Na ekonomskim forumima u Pekingu i u Šangaju naši privrednici su mi i garantovali da će u oktobru ili novembru prve kineske investicije ugledali svetlo dana u Srbiji. Ja sam rekao da ću doći da otvorim te nove proizvodne pogone ako je to istina i nadam se da će tako i biti.

Zna li se o kakvim investicijama je reč?

O proizvodnji bele tehnike, što bi bilo izuzetno korisno jer bi smanjila naš spoljnotrgovinski deficit. I bilo bi veoma značajno da se obnovi proizvodnja, na primer, televizora u Srbiji ili rashladnih uređaja.

Koliko su tačne tvrdnje da su Kinezi izuzetno tvrdi pregovarači i da o poslovima razgovaraju samo po sistemu uzmi ili ostavi?

Kina je zemlja koja na delikatan način vodi razgovore i ne nastupa ucenjivački. Ali, kada dođe do realizacije onda se iza tih dogovorenih principa stoji. Mi do izjave o strateškom partnerstvu nismo došli tokom našeg boravka u Kini, već je ta izjava pripremana poslednjih četiri godine. Ja sam tri puta bio u poseti Kini u poslednje četiri godine i svaki put smo išli korak dalje. Ono što je važno da se zna u našoj javnosti jeste da principi koje smo predsednik Hu Đintao i ja definisali podrazumevaju da sve što činimo činimo na obostranu korist.

Kako se može definisati mesto Kine u spoljnopolitičkoj strategiji Srbije?

Naša zemlja sada ima četiri stuba spoljne politike – EU, SAD, Rusija i Kina. S Kinom Srbija ima višedecenijsko prijateljstvo. Imamo izuzetno dobru saradnju s kineskim Ministarstvom spoljnih poslova u UN na temu Kosova i Metohije. Kina je, podsećam vas, dala svoj podnesak Međunarodnom sudu pravde gde je slučaj Kosova na razmatranju i postoji velika mogućnost da Kina i učestvuje u debati.

Nema nikakve dileme da u godinama i decenijama koje dolaze Kina dolazi na čelno mesto u svetskoj ekonomiji i s takvom zemljom je po definiciji korisno imati strategijsko partnerstvo. Samo mali broj država ima takve odnose s Kinom. To su Južna Afrika, SAD i EU kao celina. Verujem da bi i mnoge druge zemlje želele takav status. Istovremeno, Kina je i jedna od najvećih svetskih sila. Bez snažnog industrijskog i privrednog razvoja Kine nema prosto nikakve šanse da se svetska ekonomija oporavi. Dobrim delom i američka ekonomija danas zavisi od kineskog stava i kineske pozicije, EU takođe. Kina je tehnološki izuzetno dinamična zemlja, ona je danas jedan od lidera kosmičkih istraživanja, ali ne moramo da idemo baš u svemir da bismo bili svesni tehnoloških kapaciteta Kine. Dovoljno je samo provozati se vozom na magnetnu levitaciju, koji postiže 500 kilometara na sat, koji se nalazi u Šangaju, i videti koliko je Kina iskoračila u jedno sasvim novo tehnološko vreme.

Kada je reč o četiri stuba spoljne politike, postoji li neki redosled prioriteta, naročito u odnosu na EU, pošto smo geografski u Evropi?

Najvažnije je da Srbija postane članica EU. I to je politički cilj koji je nepromenljiv. Veoma je važno reći – ostala strategijska partnerstva ne ometaju postizanje tog cilja i zato sam izuzetno zadovoljan da je upravo u razgovorima s predsednikom Hu Đintaom izričito naglašeno da je interes Kine da Srbija što pre postane članica EU, a isti takav stav imaju i Rusija i SAD.

Kako komentarišete primedbe da se Srbija sve više okreće istoku?

Svaki takav komentar je potpuno promašena tema. Ove godine išao sam u zvaničnu posetu Francuskoj i Španiji, koje su nedvosmisleno evropske zemlje, a posle toga sam išao i među nesvrstane, pa Srbija nije otišla u nesvrstane. Sastao sam se s potpredsednikom SAD DŽozefom Bajdenom, dolazi nam predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, sasvim sigurno ću u Njujorku sresti i predsednika Baraka Obamu.

Kada?

Sigurno tokom zasedanja Generalne skupštine. To neće biti zvanični razgovori, već će biti radni razgovor i to je ja mislim dobro za Srbiju.

Lider SNS-a Aleksandar Vučić kaže da on bolje stoji u svim zemljama o kojima govorite?

Meni je drago da je tako i bilo bi dobro da imamo što više političkih lidera u Srbiji koji imaju dobru komunikaciju s predstavnicima čelnih država sveta jer veoma bih voleo kada bih mogao taj posao još s nekim da podelim. To bi bilo korisno za Srbiju i ja očekujem konkretan doprinos i od Srpske napredne stranke, što pre. Očekujem od SNP-a, ako ima tako dobru komunikaciju, da u narednih nekoliko meseci ili godinu dana donese što više ugovora i da se otvore nova radna mesta.

Spekuliše se da će dolazak ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva biti propraćen i demonstracijama Srba s Kosmeta?

To bi najnekorisnije bilo za Srbe sa severa Kosmeta, za srpske interese u našoj pokrajini KiM. Ovo je slobodna zemlja i svako ko ima potrebu da demonstrira svoje nezadovoljstvo, to može da uradi, u skladu sa zakonom i na način da druge ne ometa i da ne urušava kredibilitet i ugled zemlje.

Kako tumačite najnoviju izjavu ruskog premijera Putina da su s moralno-etičkog stanovišta poređenja Kosova s Južnom Osetijom i Abhazijom, opravdana? Da li je to nagoveštaj redefinisanja ruskog stava u odnosu na KiM?

Pročitao sam interpretaciju te izjave u medijima. Ono što je najvažnije za Srbiju jeste da mi imamo neprekidno i direktno komunikaciju sa institucijama Rusije i da se ruska politika prema Kosovu i međunarodnim multilateralnim institucijama ne menja. Biće prilike da to još jednom potvrdimo tokom boravka predsednika Medvedeva u Srbiji. Ovakva jedna izjava može biti stavljena u kontekst odnosa sa SAD i političkih poteza koje su SAD povlačile u poslednje dve godine, a nikako u kontekst odnosa prema Srbiji, odnosno prema Kosovu.

Srbija se sve snažnije angažuje u Pokretu nesvrstanih. Da li je reč o nastojanju da se revitalizuje uloga nekadašnje SFRJ u tom pokretu ili, naprosto, pragmatičnoj potrebi da se poboljšaju odnosi?

Mi nemamo nameru da postanemo članica Pokreta nesvrstanih, pokreta koji i sam potrebuje da bude reformisan. S druge strane, veže nas duboko prijateljstvo sa mnogim nesvrstanim zemljama. Svi racionalni razlozi nas vode ka tome da sarađujemo s Pokretom nesvrstanih. Zbog toga smo i predložili obeležavanje 50. godišnjice nesvrstanih u Beogradu. Moj predlog na poslednjem samitu nesvrstanih upućen predstavnicima zemalja bivše Jugoslavije jeste da se obnove one industrije koje su bile dislocirane u različitim jugoslovenskim republikama, a tu pre svega mislim na odbrambenu industriju i na građevinski sektor jer time podižemo verovatnoću uspeha naših kompanija na tenderima u zemljama nesvrstanog sveta.

O Iranu je ovde bilo dosta spora. Nismo se pridružili osudama Irana u UN i nismo podržali stav da se nadoknadi imovina žrtvama holokausta.

Mislim da se ni jedno ni drugo pitanje ne dotiče naše saradnje s Pokretom nesvrstanih i mislim da će tako biti i u budućnosti. Što se tiče obeštećenja Jevrejima, žrtvama holokausta, to pitanje je imalo samo pravno-tehnički problem zato što Srbija nije donela zakon o restituciji. Pravno tumačenje vlade jeste bilo da treba završiti sve pripreme za donošenje zakona o restituciji a onda, kao i sve ostale zemlje, potpisati tu izjavu o žrtvama holokausta.

Da li se nalazimo u periodu u kome Srbija definiše svoju novu spoljno-političku poziciju i da li se to privodi kraju, ili smo na početku?

Smatram da je danas Srbija zaokružila svoju spoljno-političku doktrinu. Na početku 21. veka svet je doživeo dve značajne promene. Prvo smo imali nedvosmislenu dominaciju SAD i zaokruživanje ekonomskog prostora EU i pojavu nove evropske valute. Druga izmena je došla posle svetske finansijske krize kada je Kina potpuno jasno nastupila kao budući svetski ekonomski lider. Te činjenice Srbija mora da uzme u obzir i tako kreira svoju spoljnu politiku. U međuvremenu, Rusija je pre nastanka svetske ekonomske krize zbog rasta cena nafte i zemnog gasa obnovila svoje ekonomske i spoljnopolitičke potencijale i bila veliki prijatelj u podršci Srbiji u odbrani integriteta naše zemlje na KiM što nas je nedvosmisleno vodilo u posebno bliske odnose s Rusijom, pored istorijskog prijateljstva. Kada sve to uzmemo u obzir, potpuno je logično da Srbija ima četiri stuba spoljne politike, koje smo sada definisali: EU, Rusija, SAD i Kina i mislim da će to u dužem periodu biti osnova doktrina spoljne politike naše zemlje. A da se nijednog trenutka ne sme smesti sa uma da Srbija kao svoj centralni politički cilj postavlja članstvo u Evropskoj uniji.

(Razgovarali Dragan Bujošević i Dragan Janjić)