Opet bi da kroje Balkan

(Večernje novosti, 17. jul 2010)

Oštra retorika Muamera Zukorlića neće zapaliti Sandžak, ali treba da drži Beograd u stanju pripravnosti. Očigledno je da Zukorlić hoće ekstremizmom da se pozicionira u svojoj sredini, ali je i svestan da Turska, koja ima ambiciju, a verovatno i kapacitet, da se nametne kao pokrovitelj celog regiona, nije preterano oduševljena tim njegovim fanatičnim verskim stavom - poručuje u intervjuu za „Novosti“ istoričar dr Predrag Marković, naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju.

Uzdržanost Turske prema Zukorlićevim porukama, Marković ovako objašnjava:

- Turska, a preko nje možda i neke druge sile, žele da drže Sandžak „podgrejanim“. Neće ga paliti, ali ga neće skroz ni gasiti. Za Ankaru je Sandžak dragocen adut, ali ignorisanjem Zukorlića pokazali su da nije momenat da se ta karta poteže.

Kako bi Beograd trebalo da se postavi prema ovakvoj radikalnoj retorici? Može li se dogoditi da tenzije dovedu i do „internacionalizacije problema“, što je u Vojvodini već pokušano?

- Dobra je ideja naše države da neke stvari koje se tiču Sandžaka, ali i albanskog pitanja, direktno raspravi sa Turskom. Dobro je i to što je Srbija ovaj put izbegla grešku iz devedesetih da homogenizuje građane isključivo po verskoj i etničkoj osnovi. A i značajan deo muslimana u Sandžaku pokazuje visok stepen građanske i političke svesti i odbija da se svrstava u tabore samo po kriterijumu fanatičkog islama. I bošnjački političari pokazuju da to ni za njih nije opcija.

Kakav utisak su na vas ostavili snimci iz Novog Pazara prilikom posete Erdogana, činjenica da su se teško mogle videti srpske zastave u moru turskih...

- Mi generalno imamo problem sa državnim i nacionalnim identitetom, sa državnim simbolima, i to nije slučaj samo u Sandžaku, već u gotovo svim krajevima Srbije. Himnu smo naučili tek skoro, posle godina pobeđivanja naših sportista, a i sada većina jedva zna prve dve strofe. Starije generacije i dalje se više osećaju Jugoslovenima i „u glavama“ još žive u državi koja je prestala da postoji pre 20 godina. Moramo da priznamo sebi da više nemamo veliku državu i da u skladu sa tim merimo svoje mogućnosti i poteze.

Prema Beogradu nije upereno samo nezadovoljstvo Bošnjaka. I iz Novog Sada ponovo stižu poruke da im je Statut „tesan“, da pokrajina nije dobila dovoljno autonomije. Koliko su u tim zahtevima Vojvođani „autonomni“ ili se i to donekle „podgreva“ sa strane?

- Kada imate slabu državu, ne iznenađuju ovakvi pritisci, bez obzira odakle stižu i gde se kreiraju. Srbija mora da se konsoliduje i ojača, pre svega privredno i politički, a onda će se smanjiti i zahtevi za njenu dekonstrukciju.

Da li je Vojvodina, po vama, dobila pravu meru autonomije i da li bi i ostalim delovima Srbije trebalo dati iste nadležnosti u procesu decentralizacije koji će da usledi?

- Proces decentralizacije treba pažljivo sprovoditi kako ne bi doveo do stvaranja malih centralizovanih država i kako se ne bi sveo na gomilanje birokratije na raznim nivoima. Odlična opomena su kantoni u muslimansko-bosanskoj federaciji, koji imaju paralelne strukture i nikako ne funkcionišu. Nažalost, i u Vojvodini su glavni korisnici proširenih nadležnosti funkcioneri. Iza ideoloških programa, zahteva za autonomiju, manje-više krije se borba za fotelje.

Za nekoliko dana MSP saopštiće svoje mišljenje o Kosovu. Polaže li Beograd previše nade u tu odluku?

- Moramo biti realni - to mišljenje neće izazvati povlačenje priznanja onih država koje su to već učinile. Naša država očekuje da odluka suda bude neka vrsta podrške za pokretanje novih pregovora. Do sada Albanci uopšte nisu bili stimulisani da pregovaraju jer su odmah dobili sve.

Kako će po vašem mišljenju glasiti „presuda“?

- Glasiće: „Ne, ali...“ Secesija nije legalna, ali u posebnim slučajevima taj presedan je moguć. Sud neće moći u potpunosti da podrži otcepljenje Kosova jer bi to značilo da svaka manjina, bilo gde na svetu, ukoliko je nezadovoljna svojim položajem može da se otcepi.

Ima li smisla insistiranje na politici da Evropa nema alternativu, kad Brisel šalje sve snažnije signale da zatvara vrata za nove članice i da će proširenje stati na prijemu Hrvatske?

- Situacija u samoj Evropi poslednjih godina se značajno izmenila, a tek se spremaju veliki preokreti. Po meni, odluka Turske, koja se sada lomi da li da nastavi da insistira na ulasku u EU, dramatično će promeniti evropsku politiku, ali je još rano reći u kom pravcu. Turska je ekonomski i politički stabilnija od mnogih članica Unije, a ima stopu rasta skoro kao Kina. Oni status kandidata, koji nas toliko fascinira, imaju od 1964. i pitanje je koliko će još da trpe to simbolično ponižavanje. Hoće li ući ili ne na EU sada je na Turskoj, ne Briselu.

Znači li to da Beograd treba da uzme u obzir Ankaru kao peti stub naše spoljne politike?

- Naša diplomatija je već prepoznala Tursku kao budućeg odlučujućeg činioca u regionu, i to je dobro. Sada u susedstvu imamo tri velika igrača - Tursku, Evropu i Rusiju - plus Ameriku i Kinu. Na neki način se vraćamo na tzv. „koncert sila“ iz 19. veka, ali sa donekle promenjenim ulogama. Rusija i Turska i sada zauzimaju uloge glavnih zaštitnica malih balkanskih naroda, s tim što su pre dva veka bile u sukobu, a sada su saveznice.

Može li približavanje Srbije i Turske trajno da napravi problem u odnosima između Beograda i Banjaluke?

- Srbija ima obavezu prema RS, i to nikada ne sme da zaboravi. To ne znači da Beograd i Banjaluka treba uvek identično da se ponašaju. Na neki način mogu i da podele uloge, pa, recimo, pomirljivo lice da pokazuje Srbija, a malo oštriju politiku da vodi RS. Tokom devedesetih smo imali sve modalitete u odnosima - od potpunog potčinjavanja Banjaluke Beogradu do prkošenja i otvorenog sukoba. Nije loše da razne srpske države imaju nijansiran odgovor na izazove. Naravno, izuzetno je važno da iza svega stoji suštinska solidarnost i briga za sve Srbe.

Paradoksalno, ali očigledno da će i dalje, od zemalja u regionu, Srbija imati najgore odnose sa Crnom Gorom?

- U nekadašnjoj jugoslovenskoj porodici, Crna Gora je bila najmlađi i najrazmaženiji sin, koji sad ima želju da pokaže da je porastao i dorastao starijem bratu. Javnost u Srbiji iritirana je zbog načina na koji je Podgorica ekspresno priznala Kosovo, i to što se, kad naša zemlja goni kriminalce, u Crnoj Gori to odmah tumači kao napad na njenu državnost. Ako je neki narod bio izvan svake mere privilegovan u Jugoslaviji to su bili Crnogorci, a od zajedničkog života sa Srbima imali su samo koristi. Jedini narod koji nema baš nijedan razlog da se potuži na Beograd su oni. Ali, frustracija rađa separatizam i kao što su nosioci raznih nacionalnih programa bili propali intelektualci, tako su i kreatori crnogorske nezavisnosti ljudi koji nisu uspeli u Beogradu.

Verujete li da je zaista moguće istorijsko pomirenje četnika i partizana?

- Uravnotežena slika Drugog svetskog rata ne znači odbacivanje partizanskog heroizma. Ali, ne možemo da ostanemo ni na staroj, crno-beloj slici, gde su svi partizani dobri, a svi nekomunisti su fašisti. Moram da priznam da me je iznenadila reakcija nekih ljudi, poput generala Jove Kapičića, koji ne pokazuju nikakvo ljudsko žaljenje nad eventualnim nevinim žrtvama.

A, verujete li da će biti pronađen grob Draže Mihailovića?

- Lično me ne zanima toliko njegov grob, koliko sve žrtve rata. Nemci su svaku svoju žrtvu, na svakom frontu, popisali i obeležili grobove. Mi nismo izbrojali žrtve nijednog rata, ni u dva svetska, ni tokom revolucionarnog terora, ni one iz sukoba 90-ih.

Ima li istorijskih osnova za zahteve koje dinastija Petrovića upućuje Karađorđevićima, tražeći javno izvinjenje, rehabilitaciju i pravednu restituciju imovine?

- Odnos dve rođačke dinastije podseća na latino dramu sa tajanstvenim smrtima, izdajama, prebijenim ženama... Ta drama sada poprima obrise farse. Istina je da je kralj Aleksandar brutalno odbacio dedu po majci i svoju crnogorsku rodbinu, u čemu treba tražiti i neke praktične razloge. U to vreme, Italija je finansirala Petroviće i želela da preko njih ugrozi jugoslovensku državu i možda je Aleksandar u njima video opasnost. Ali, oni su, koliko znam, dobijali penzije jugoslovenske države, znači nisu bili lišeni svih prava. S druge strane, Aleksandar je bio prek, nefleksibilan čovek, uništio je parlamentarizam, zavadio se s kim god je mogao... Često su mu prigovarali što nema više Crnogoraca u vlasti, na šta je uzvraćao: Pa, imate mene!

Premijer RS Milorad Dodik otvoreno pokazuje da se ne slaže sa onim što Turska i Zapad pokušavaju da nametnu u Bosni, ne krije priklanjanje Rusiji i čvrsto brani srpske interese. On je takođe jedini od lidera u regionu koji ne stavlja evropski cilj iznad svega. Može li doći u situaciju da bude izolovan kao nekad Milošević?

- Dodiku svakako ne preti sudbina Miloševića, koji je bio potpuno izolovan. Miloševićeva politika 90-ih je propala i zato što su se država i društvo raspali, što nije slučaj sa RS. Teško da Dodika mogu da napadaju za nazadnu i antievropsku politiku, bez obzira na retoriku, imajući u vidu da je RS privredno i ekonomski najnapredniji deo Bosne, sa najefikasnijim institucijama.

(Razgovor vodila Danijela Milinković)