Oslobođenje Srbije od Kosova

(NIN, 24. 5. 2012)

Jedan je od najvećih evropskih pisaca Ismail Kadare govori o bolnim temama i sukobima između Srba i Albanaca, o kruženju mržnje, gneva i zla, o prijateljstvu i nesporazumima sa srpskim piscima, o krivotvorenoj istoriji, prevazilaženju balkanske drame i o tome zašto je trebalo da Srbija prva prizna Kosovo

Albanski pisac, Ismail Kadare, jedan je od najvećih evropskih pisaca. Kadare je dopisni član Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu od 1996. (umesto slavnog filozofa Karla Popera), dobitnik prestižnih evropskih nagrada za književnost i odličjâ francuske Legije časti. Napisao je 45 knjiga. A o njemu je napisano desetak. Njegov francuski izdavač Fajar, pored posebnih izdanja knjiga, objavio je sabrana dela u dvanaest tomova na francuskom i albanskom. Knjige Ismaila Kadarea prevedene su širom sveta. Među najznačajnijim su romani: General mrtve vojske, Hronika na kamenu, Zima velike samoće, Palata snova, Koncert, Piramida...

Pisci su savest svoga naroda, ponekad i jedne epohe. U intervjuu koji je dao specijalno za NIN, otvoreno govori o činiocima koji čine tu savest, o Balkanu i bolnim tačkama, posebno o Srbima i Albancima sa Kosova. Ismail Kadare govori na svoj način: otvoreno stavljajući sve svoje intelektualne karte na sto. Teme intervjua su svakako polemične, pa ipak smatramo da su nesumnjiv doprinos dijalogu o miru i prijateljstvu na Balkanu.

Književna kritika o vašem delu piše vrlo pohvalno: upoređuju vas sa Homerom, Danteom, Kafkom. Da li ove izuzetne ocene doživljavate i kao dodatnu odgovornost najpre pred čitaocima vaše zemlje, a zatim Balkana i sveta?

Nisam protiv emancipatorske uloge koju književnost ima, ali književnost nije ona koja može rešiti probleme u svetu. Možda bi se to i moglo dogoditi, ali samo pod uslovom da književnost izgubi svoju osobitost. Da budem jasniji: vi ste me malopre uporedili sa nekim velikim imenima, što predstavlja zadovoljstvo za svakog pisca. Ali, poređenja, pored toga što se često ispostavi da su netačna, mogu biti i opasna. Evo, na primer, malom broju ljudi će pasti na pamet da je Homer bio prvi i, na sreću, jedini književni kolos koji nije imao ni najmanje kritičkih rezervi prema ratu! Shodno današnjim zakonima, on bi svuda bio zabranjen. I ovo što sam upravo rekao uopšte nije fantazija, znajući da se nedavno proširila glasina da se od Ujedinjenih nacija zatražilo da zabrani, iz sličnih razloga, Dantea Alegijerija! Prirodno, bilo bi dobro da Ujedinjene nacije, umesto izmišljenih krivica pesnika, pročitaju Dantea onako kako treba, kako bi naučili od njega kako treba osuđivati zločine protiv čovečnosti, što je Dante učinio bolje nego same Ujedinjene nacije!

Nedavno ste objavili knjigu eseja Nesloga, koja je ocenjena kao jedna od vrhunaca albanske misli. Govorite o “teškim odnosima Albanaca sa samim sobom“, kritički tretirate i međusobne odnose balkanskih naroda, odnose sa Evropom. Oštri ste prema svojoj zemlji, ali i prema njenim susedima, prema Grcima, Srbima, Turcima.. Kao da postavljate nemilosrdno ogledalo pred svima. Mislite li da će vaše balkanske kolege preduzeti slične poduhvate prema svojim narodima?

Želeo bih zaista da se tako nešto dogodi. To bi bilo dobro za sve nas. Dozvolite mi da ponovim ideju da postoji jedno zajedničko dobro i jedno zajedničko zlo na Balkanu. I upravo smo nesposobni da ovo, bar za sada, razlikujemo. Naša razmišljanja su još uvek uhvaćena u staru zamku: tvoje zlo je moje dobro. I obratno. Političkim elitama na Balkanu je veoma teško da se oslobode ove zamke. One nemaju ni sposobnosti ni vizije za tako nešto. One se kreću od nacionalističke nadmenosti do kosmopolitskog ponižavanja. Ujedinjenoj Evropi nije lako da se sporazume sa Balkanom, sa svojim problematičnim poluostrvom. Ali, možda ne treba ni da je isuviše krivimo. Ne treba da zaboravimo da, pored nas, ona ima još tri svoja poluostrva! No, da se vratim na slučaj Evrope. Njeno je razumevanje nekako drugačije kod Balkanaca. Poznato je bezrezervno divljenje Albanaca prema Evropi i Americi. Ovo se, možda, desilo jer smo gubitak Evrope proživljavali tragičnije od drugih. Još tridesetih godina jedan naš pesnik je napisao da mi „volimo Zapad tragičnom ljubavlju“. Ova tragika je bila naročito naglašena tokom komunističke izolacije. Vi, balkanski Sloveni, uzdržaniji ste, a ovo iz razloga što vi zajedno u Evropi i sa Evropom imate slovensku porodicu, dok mi nemamo „evropskih rođaka“.

Ovde bih dodao da neracionalno divljenje nije dovoljno. Uz to smatram da Balkanci treba da budu počastvovani što se Evropa ozbiljno bavi njima. Naravno, Evropa svojom kontinentalnim dimenzijama može izazvati i nesporazume. Jedan od primera loše interpretacije evropskog mišljenja, može predstavljati odnos svake države same sa sobom. Kako bi otklonila nesumnjivu opasnost od nacionalizma, koji zaista predstavlja opasnost za svakog, a naročito na Balkanu, Evropa izgleda kao da podržava izvesni vid gušenja nacionalnog identiteta. Drugim rečima, kao da nam kaže: vaši nedostaci se javljaju iz razloga što volite svoju zemlju više nego što je to potrebno. Mislim da ovde leži nesporazum. No, nedostatak ne dolazi zbog toga što Balkanci vole svoj narod, nego što ga vole na pogrešan način. Da biste zaista voleli sebe, vi morate voleti i druge. Stoga, savet koji dolazi iz Evrope bi trebalo da glasi: ne treba da sebe manje volite, već da sebe volite bolje. Zato sam ovom pitanju, više–manje, između ostalog, posvetio pažnju u svojoj poslednjoj knjizi.

U svojim knjigama, naročito u „Neslozi“, vi obuhvatate celokupnu kulturu ovog regiona, njegovu istoriju, strasti, folklor, politiku i njegove nesreće. Odakle potiču svi ovi konflikti?

Ova pitanja mnogi ljudi postavljaju svuda. Na prvi pogled izgledaju isuviše jednostavna, izuzetno jasna, čak izazivaju nestrpljenje da se na njih odgovori. Međutim, odmah nakon toga, sledi drugi utisak - jasnost iznenada pokriva oblak sumnje: kada su stvari tako skandalozno, tako okrutno jasne, zašto se ne nalazi rešenje? U čemu je prepreka?

Na jednom međunarodnom susretu književnika u Švajcarskoj, nakon pada komunizma, sećam se pisca koji je nestrpljivo čekao da uzme reč, da se ispovedi o svojoj zemlji bivšeg komunizma. Kada je došao njegov red, iznenada je postao zbunjen i potresen, a razlog je bila vest iz njegove zemlje o studentskim protestima koji su se odvijali pod zagonetnom parolom: „Dole narod!“ Uvek se setim ovoga kad god se začuju pesimistički uzvici o Balkanu bez budućnosti. Oni se često ponavljaju kao onaj studentski: „Dole Balkanci!“ ili „Nek idu dođavola Balkanci, zajedno sa svojim evropskim snovima!“ Bio sam uvek protivnik ovakve vrste cinizma, koji je i te kako začinjen nacizmom, kako bi bio upečatljiviji. Mi smo ovde zbog nečeg drugog. U prvom redu, da učinimo dostupnom ideju o tome šta je, zapravo, napredak čovečanstva, čiji je neodvojivi deo i naš, balkanski napredak.

Nasleđe prošlosti kao da nam ne dâ da izađemo iz mržnje i da se domognemo budućnosti. Kako možemo pomoći ovim narodima u rešavanju njihovih konflikata? Zašto umetnici i pisci ne služe kao posrednici?

Književnost može tome doprineti, ali je neophodno razumevanje stvari. Taj problem, koliko je složen, toliko je i jednostavan. Kosovo naseljava većinski narod koji se naziva „albanski narod“. Poznato je da se na našoj planeti mesta, zemlje, gradovi, ne određuju ni po drveću, ni po srnama, već po ljudima. Ukratko, zemlja i ljudi na njoj - idu zajedno. Kosovo naseljavaju pre svega Albanci, i stoga se ono smatra albanskim. Postoji vizija koja se ovome suprotstavlja. Prema njoj, Kosovo je srpsko, nezavisno od činjenice da tamo žive uglavnom Albanci. U ovom neskladu je izvor svega. Postojalo je vreme kada je takav nesklad bio dozvoljen, ali ono pripada kolonijalističkoj epohi i ono je zauvek nestalo. Kosovo je bilo kolonija, poslednji apsurd u Evropi. Zbog toga se i Evropa umešala sa zakašnjenjem, ali surovo, radi normalizacije stanja..

Da se vratim neskladu: zemlja – ljudi. Za to je utrošeno mnogo energije, a u tome su Balkanci majstori. On počinje pitanjem: ko je ranije došao na Balkan? (Drugim rečima, onaj ko je prvi došao smatra se zakonitim vlasnikom zemlje, a drugi neka ide gde god hoće!) Što se tiče argumenata, isticano je da je Kosovo kolevka Srbije, kao i sećanje na Kosovsku bitku iz 1389. Zemlja na kojoj je vođena jedna bitka, makar ona bila fatalna po jedan narod, ne može odrediti, čak ni delimično, njegovu “kolevku”. Ukoliko pogledamo istoriju Evrope, najveće bitke su obično vođene na tuđim teritorijama. U takvim slučajevima bi svet, a naročito Evropa, imao toliko kolevki da bi nastao haos koji ne bi bilo lako razmrsiti. Pored toga, čuveni boj na Kosovu nije ono što se uči u jednom delu škola na Balkanu. Njegova suština je izmenjena kako bi se prilagodila današnjoj politici. Izmenjeni su, na primer, učesnici alijansi, zatim ko je protiv koga ratovao, što je osnova svakog rata, i tako redom.

Motiv isterivanja jednog naroda, projektovan od davnina, a koji nikad nije osuđen, razgolićen je, i skandalozno poduprt i tom bitkom, u vreme kada se trebalo dogoditi suprotno: bitka iz 1389. godine mogla je biti osnova istorijskog prijateljstva.

Gospodine Kadare, kažu da ste se slagali sa kažnjavanjem Srbije?

Jesam. I danas imam isti stav. Znam da vam ove reči mogu zazvučati neljudski, naročito kada ih izgovara pisac, ali pre nego što izvedete zaključak, saslušajte me do kraja. Kažnjavanje Srbije je bilo drama i tako sam je shvatao od samog početka. Davao sam intervju uživo za albansku televiziju iz Pariza, tačno u vreme kada je započelo bombardovanje. Taj intervju se dakle lako može pronaći i proveriti njegova autentičnost. Tokom intervjua, novinarka je iznenada zaćutala, a onda uzviknula: „Ah, upravo smo dobili vest da su u Srbiji pale prve bombe... !“ I tada me upitala: „Šta je vaš prvi komentar?“ Rekao sam : „Ovo me veoma rastužuje, nadao sam se da će biti drugačije.“

To je bio moj prvi osećaj, i ne samo moj. U Albaniji, a verujem ni na Kosovu, nije bilo nijednog znaka trijumfalizma zbog bombardovanja. Ljudi su bili uznemireni, što je sasvim logično. Biće razaranja, biće poginulih, bez sumnje. Prvenstveno Srba, ali i Albanaca. Među njima, žena i dece. I to na obe strane, što se upravo i dogodilo. Isto pitanje su mi postavljali novinari tokom tih dana koji se ne zaboravljaju. Moje obrazloženje je bilo: bombardovanje kao kazna bilo je nešto veoma tužno. Nije bilo lako jednom piscu da podrži bombardovanje. Tim pre što sam tako nešto izjavljivao prvo u Parizu, a zatim i u Strazburu. Ali se moje uverenje nije menjalo. Jer se pred nama odvijalo nešto uistinu okrutno - bombardovanje iz vazduha. Ali ovako ekstremna, okrutna akcija se odvijala kako bi se obustavilo nešto još ekstremnije i okrutnije: masakr jednog naroda! Tako je ocenjeno ono što se dešavalo na Kosovu. Zbog tragičnih okolnosti ovo je bio jedini način da se zaustavi zlo. Istorija čovečanstva je veoma retko bila u prilici da se suoči sa tako neizbežnim i neophodnim bombardovanjem. Ali, u istoriji čovečanstva nikada nije bilo neophodnog masakra. Stoga, zbog odsustva bilo kakvog drugačijeg rešenja, s bolom je odobrena upotreba bombi. Ovo je bilo moje obrazloženje.

Mislite da su balkanski narodi izvukli pouke iz vekovnih nesporazuma, sukoba i konflikata?

Narodi možda i jesu ali za elite nisam siguran. Naročito one političke. Njihova takozvana emancipacija je isuviše spora, plitka i često lažna. Neki od njih mogu promeniti stil izražavanja, ali suštinu nikako. Duboki nesporazumi zahtevaju ozbiljna rešenja, a ne samo ona kojima se ispiraju usta. Pitanje koje se danas postavlja pred Srbiju je: da li ona priznaje Albance kao komšije? Ako priznaje, neka odmah potpiše priznanje. Ukoliko ne priznaje, neka predloži svoje rešenje. Srpsko Kosovo? Ali, Kosovo je, kao što sam rekao, naseljeno Albancima. Što se tiče zemlje, ona pripada planeti. Što se tiče sećanja, ono je srpsko–albansko. Postavlja se jednostavno pitanje: šta srpsko rešenje predviđa da će se desiti sa Albancima? Da postanu Srbi? Da pobegnu? Da budu proterani? Evo, dakle, vratili smo se početku i bombama. Ubeđen sam da je odustajanje od opsesije Kosovom prisutno u srpskom društvu. Ovo je izuzetno pozitivna stvar. I ide samo u prilog Srbiji. Jer, vreme je za zamenu ideja. Ranije je u jednom delu Balkana upotrebljavan izraz: oslobođenje Kosova od Srbije. Nije ni čudo da se sada pominje oslobođenje Srbije od Kosova. Od briga koje izaziva, od prepreka, od gneva, od narušenog sna. Izvan svake sumnje je da bi neoklevajuće priznanje Kosova bilo pozitivno. Čak, bilo bi bolje da je Srbija bila prva država koja je učinila tako nešto!

Imate li za t u tezu neki sličan primer u svetu?

Možete se smejati, ali ja sam ozbiljan. Podsetiću vas na događaj od pre nekoliko godina, koji nije izazvao mnogo pažnje, ali je izuzetan. Portugalija, bivši vladar Istočnog Timora, na nimalo idiličan način se rastala od njega. I pored toga, nakon proglašenja nezavisnosti Timora, kada se ovaj drugi suočio sa dramatičnim unutrašnjim problemima, Portugalija je bila prva, i jedina, koja je, uprkos preziru sveta, pozvala na uzbunu. Celokupno portugalsko društvo je na sva zvona zvonilo da svet pomogne njegovu bivšu koloniju. Portugalija je ovo učinila osećajući moralnu odgovornost za državu kojom je nekada vladala. Poređenja su obično pogrešna. Dve balkanske države, stara - Srbija, i nova - Kosovo, mogu se lakše sporazumeti, makar i zbog činjenice da, dok Portugaliju i Istočni Timor, razdvajaju hiljade kilometara, Srbiju od Kosova ne deli više od nekoliko koraka. Pored toga, obe pripadaju istom, evropskom kontinentu.

Da se vratimo na pitanje, šta mislite koji su mogući izlasci iz ovako zamršene situacije?

Priznavanje istine. Na kraju milenijuma se na Balkanu odigrala drama. Kada se jedna drama završi, kako se ona ne bi ponovila, odmah po spuštanju zavese se mora uvideti činjenično stanje. To podrazumeva prvenstveno osudu krivice. Proces kulminira razmatranjem savesti, što će reći njenim prihvatanjem, nakon čega sledi pokajanje. U slučaju poslednjeg balkanskog konflikta, proces je, nažalost, prekinut na pola. Krivac je kažnjen bombama, ali u suštini, savest krivca, možemo reći da nije ni dodirnuta.

Koja je krivica obeju strana u ovom konfliktu? Krivica Srba? Krivica Albanaca?

Meni nije uopšte teško razgovarati o greškama i krivici Albanaca. U svesti Albanaca, u štampi, u izdanjima, u mojim knjigama, uključujući i ovu posljednju, govorilo se toliko o tome da je moguće stvoriti utisak da su greške jedno od majstorstava koje je Albancima imanentno. U slučaju Kosova dužni smo biti naročito ozbiljni. Dogodio se veliki sudar, ne između albanske i srpske države, već sudar ove poslednje sa Albancima na Kosovu, dakle sa skoro trećinom celokupnog albanskog naroda. To je specifičnost ovog rata: jedna država protiv stanovništva, ili ako hoćete stanovništvo protiv jedne države.

I sve ovo se ne može podvesti pod nekoliko uravnoteženih fraza tipa: obe strane su počinile zločine. Ovakva simetrija ne sakriva samo posredni rasizam koji vređa obe strane: šta se može drugo očekivati od jednog balkanskog (da ne kažem plemenskog), krkljanca? Balkanska drama zaslužuje jednu duboku analizu i to ni u kom slučaju da bi se ponizio neki od naroda, već naprotiv, iz poštovanja prema svima, uključujući, naravno, i srpski narod. Pravda znači, pre svega, proporciju, krivice, napada, osvetničkog protivnapada i tako redom. Svaka strana mora odgovarati za svoje zločine. Vi mislite da imam neki razlog zbog čega bih žalio za zločincima iz mog naroda? Reći ću vam upravo suprotno: to su oni koji su najviše doprineli uništavanju zemlje kojoj pripadam, kulture, jezika na kome pišem. Došao sam ovim do suštine problema: istraga protiv svakoga, za sve.

Ubeđena sam da veoma dobro razumete osetljivost srpskog naroda prema kulturnim spomenicima na Kosovu. I očaj koji je izazvan njihovim paljenjem.

Potpuno razumem i opravdavam ga. Govorite o spaljenim srpskim crkvama tokom 2004. godine. To je bio monstruozni čin. Međutim, pre nego što je to bio antisrpski čin, to je bio antialbanski čin. I najteži udarac koji je zadat slobodnom Kosovu. To je bio pokušaj udaljavanja Kosova od Evrope i svih zapadnih saveznika. Da odjekne Miloševićeva teza da Albanci sa Kosova ne vode borbu za slobodu, već rat iz verskih ubeđenja. Da se kod Evropljana izazove osećaj kajanja za intervenciju na Kosovu. Od prvog trenutka sam osuđivao ovaj varvarski čin. Bilo je logično da ogromna većina albanskog naroda osudi ovaj čin, i to se, uistinu, i dogodilo. Vlada Kosova se izvinila međunarodnoj javnosti i odmah je doneta odluka o obnavljanju spaljenih crkava.

Na moje veliko iznenađenje, nisam čuo da se sprovela istraga o ovim neočekivanim paljenjima. Istraga i privođenje počinilaca bili bi izuzetno važni. Albanska strana je posumnjala da se radi o velikoj provokaciji. Istorija nam nudi mnoge primere provokacija koje su izazvane paljenjem hramova.

Ne manju buku je izazvao slučaj trgovine ljudskim organima.

O ovom slučaju je pokrenuta istraga, ali ona nije dokrajčena. Siguran sam da normalnim Albancima ne bi smetalo kada bi se uhvatili i osudili neki fanatici koji su palili crkve, ili neki sadisti ili psihopate, koji se bave trgovinom organima. Kao i u svakom drugom narodu, tako i među Albancima, ima provokatora, dovoljno je da se samo prisetimo ubica dvaju američkih pilota u Frankfurtu. Da li se može zamisliti da bi Albanci bili saglasni sa albanskim zločincem koji je ubio dvojicu savezničkih vojnika iz redova onih koji su pomagali Kosovu?! Međutim, istraga i osuda zločina se ne može odvijati izvan potpune vizije drame. Svet je bio užasnut zbog 800 albanske dece ispod pet godina kojima je, tokom konflikta, nožem oduzet život. Podaci koji su o tome objavljeni u engleskoj i francuskoj štampi ne potiču od nekog Albanca, već od srpskog novinara Miroslava Filipovića. Neću pominjati hiljade slučajeva silovanja, ostale užase.

Proces se mora sprovesti protiv svih, za sve.

Misionarstvo i ludi snovi

Mi se teško odvajamo od nekih ludih snova, od nekih smešnih misionarstava. Nama je veoma teško da razumemo da ne postoje misionarski narodi na Balkanu. Jer grčko misionarstvo, koje još uvek zagovara oslobađanje Konstantinopolja, danas je smešno kao i ono srpsko, koje naginje relaciji Beograd – Tokio. Isto toliko, ako ne i smešnije, jeste albansko misionarstvo o zaštiti marksizma-lenjinizma u planetarnim okvirima.

Na Balkanu koji se smanjio, danas, nakon samopovlačenja Slovenije i Hrvatske postoje tri naroda koji se još drže i koji su uistinu neizbežni: Grci, Albanci, Sloveni. To su tri civilizacije, tri kulture, tri jezika. Balkan se ne može zamisliti bez čoveka koji pripada njegovom balkanskom kontekstu. Potisnuti vekovima u ovu evropsku oblast, opstanak bilo koga od njih je uslovljen drugima. U složenim slučajevima, voljno ili nevoljno, primorani smo da se dogovaramo.

Čini vam se mračnom ova vizija? Mislim da ono što smo preživeli u najnovije vreme, nije bilo ništa manje strašno. Da bismo se vratili jednoj viziji koja uliva više nade, mora se reći da je na Balkanu, ipak, kroz istoriju bila uspostavljena ravnoteža. Danas, u uslovima postojanja Evropske unije, tutora koga smo svi prihvatili, ova ravnoteža je višestruko osigurana. Da se vratim na trojku balkanske ravnoteže: Grci, Sloveni, Albanci - verujem da se slažete sa mnom kada kažem da nijedan od ova tri naroda, ni iz jednog razloga i ni u kojoj okolnosti, ne može da se izdvoji iz problematičnog poluostrva. Sve je u tome da se ovo shvati. Dakle, postavlja se prosto pitanje: da li se ovo shvata? Vrlo je lako reći: da! Međutim, teže je upustiti se dublje i tamo potražiti korene zla, i to ne da bi se opet probudili razlozi zlopamćenosti iz prošlosti, već da bi se to korenje saseklo.

Koreni zla

Postoji jedna doktrina na Balkanu, jedan memorandum iz 1938. godine, kojim se otvoreno zahteva progon jednog od ova tri naroda sa poluostrva. Ovaj memorandum je sačinio jedan poznati akademik koji se zove Vasa Čubrilović, a naslov je Isterivanje Albanaca. U ovom programu, uz ideju da život srpskog naroda nikada neće biti siguran pored Albanaca na Balkanu, kao jedino rešenje predstavlja se isterivanje ovih poslednjih. Ovo isterivanje je trebalo da započne od Albanaca sa Kosova. Prošlo je mnogo godina otkad sam pročitao ovaj memorandum. Ne znam da je ikada bio osuđivan u Kraljevini Jugoslaviji i kasnije u komunističkoj Jugoslaviji. Jedan neosuđeni zločinački projekat je mnogo opasniji od jedne tajne terorističke organizacije! Godine 1999, dakle 60 godina kasnije, celi svet je bio svedok otelotvorenja ovog projekta: „isterivanje Albanaca“, što je bio i razlog za kažnjavanje Jugoslavije.

Osuda korena zla je obavezna za sve. Ukoliko bi se otkrila neka slična doktrina u mojoj zemlji, javno bih priznao ne samo stid za njeno neosuđivanje, već i stid za kašnjenje te osude.

Divljenje srpskoj književnosti

U jednom intervjuu ste govorili kako se divite grčkoj antičkoj književnosti. Na pitanje da li biste mogli napisati slično i o srpskoj književnosti, odgovorili ste pozitivno. Čak ste dodali da biste to smatrali savršenstvom svoje stvaralačke savesti. Da li ste ostali pri tom stavu?

Jesam u potpunosti. Možda će ovakav odgovor izazvati kod određenih krugova nepoverenje i podsmeh, ali, i pored toga, ponavljam ovakav svoj stav. Nadam se da će se u ovom delu Evrope prihvatiti evropska civilizacija. A tada ni vaše pitanje, ni moj odgovor, neće zvučati iznenađujuće.

Kiš, Drašković i Pavić

Imali ste priliku da se upoznate sa piscima iz bivše Jugoslavije. Sa njima ste razgovarali i razmenjivali mišljenja. Šta nam možete reći o tome?

Koliko se može videti, pisci, takođe, nisu anđeli. Nije isključeno da u vrućim oblastima kao što je naše poluostrvo, oni, takođe, ponekad mogu izgubiti orijentaciju. Naglašavam reč ponekad. Dakle, reč je o privremenom gubitku osnovne orijentacije. Nije mi bilo teško susretati se sa jugoslovenskim piscima, čak smo razvili prijateljstva, kao sa Danilom Kišom. Sprijateljili smo se još 1984. godine tokom jednog međunarodnog foruma književnika. Tito je već bio umro, a Enver Hodža je još uvek bio živ. U međuvremenu, albansko–jugoslovensko neprijateljstvo je uveliko cvetalo. To nam, ipak, nije smetalo da se sprijateljimo toliko da je tokom jednog izleta brodom, jedan kolega rekao da ne može da veruje da su jedan albanski i jedan jugoslovenski pisac proveli sate, ne samo razgovarajući kao dva prijatelja, nego i zbijajući šale.

Drugi pisac sa kojim sam razmenjivao mišljenja, ali sa kojim se nisam sreo, bio je Vuk Drašković. Mogu reći da onoliko koliko sam se sa Kišom razumevao u svemu, toliko se sa Draškovićem nisam ni u čemu. Jedno njegovo otvoreno pismo iz 1987. godine, objavljeno u pariskim novinama Le monde diplomatique, predstavljalo je otvaranje petnaestogodišnje polemike između nas koja možda ni danas nije okončana. Drašković me iskreno savetovao da odustanem od svojih stavova vezanih za pitanje Kosova, da jednostavno odustanem od „nasilnika, pobunjenika, od onih koji ugrožavaju mir, koji uništavaju kulturu, od Puškinovih ubica“… Moj odgovor nije predstavljao model elegancije, i bio je u potpunoj suprotnosti sa njegovim mišljenjem. Na kraju, naša se korespondencija okončala nadom da će Evropa poverovati jednom. Uistinu, to se i dogodilo.

Neopredeljeni pisac bio je Milorad Pavić. Njega sam susreo nekoliko puta, ali je on vrlo malo govorio i stoga je bilo izuzetno teško razumeti njegova stanovišta. U sebi sam prvo mislio da realisti poput njega, inače, malo pričaju. Nakon toga sam pomislio da, možda, nije želeo da razgovara sa mnom zbog moje etničke pripadnosti. Kada nas je jedan nemački kolega, na kraju, predstavio, on je samo izgovorio: „Ja vas poznajem”. Ali i ovo ste mogli prihvatiti po sopstvenoj želji, kao dobro ili kao loše. Jednom rečju, bio je to savršen primer neopredeljenosti!

Branka Bogavac