Petooktobarska farma

Šta je, u stvari, strateški cilj Srbije? To se, izgleda, menja kako se koji političar dočepa mikrofona. Ova mlada, japijevska generacija državnih činovnika deluje kao da nikad nije nijedan posao napravila, zaradila svoj prvi dinar, a kamoli milion

Milenijumski ciljevi: A gde smo tu mi?

Predsednik Srbije Boris Tadić bio je u višednevnoj poseti Njujorku, odnosno na generalnom zasedanju Skupštine Ujedinjenih nacija, posvećenom, inače, ostvarivanju milenijumskih ciljeva: iskorenjivanje siromaštva, boleština, bolje obrazovanje… ali, što se Srba tiče, stvoren je utisak da se tamo raspravljalo samo o Kosovu, odnosno da naši nemaju preča posla, ni globalno ni lokalno, nego da se bore za suverenitet i teritorijalni integritet, što dobar deo ostatka sveta zanima koliko i lanjski sneg.

Stekao se, dakle, utisak da ni nas ne zanima šta ostatak sveta misli o milenijumskim ciljevima. Imamo mi naših briga, političari imaju svoje prioritete, pa smo još jednom ostali na rubu svetskih zbivanja i nejasno smo domaćoj javnosti preneli glavnu svetsku poruku. A ona glasi: nema boljeg života i napretka u ostvarivanju bilo kog plemenitog cilja bez napretka privrede i ekonomske moći svake zemlje pojedinačno i svetske zajednice u totalu.

Ali, nije bilo potrebno da ovde, u domaćoj javnosti, bude marginalizovana glavna poruka Ujedinjenih nacija kako bismo shvatili da je privredni razvoj u srpskoj političkoj kuhinji marginalizovan, ostavljen na najvišoj polici, kao neki egzotičan začin koji se retko upotrebljava. To se videlo i bez ovog prošlonedeljnog dokaza. Šta su, na kraju, milenijumski ciljevi Srbije? Da nam vrate Kosovo, pa da opet ne znamo šta ćemo s njim?

Rasim Ljajić upozorava, ovih dana, da bez obzira na primenjenu metodologiju, raste broj onih koji se imaju smatrati sirotinjom. Svako četvrto selo je pred izumiranjem. U čak 702 naselja u Srbiji živi manje od stotinu stanovnika, a prosečna starost je oko 70 godina. U čak 352 naselja živi manje od 50 meštana, a 350 imaju između 50 i 100 stanovnika. Statistika kaže i da u selima trenutno ima 200.000 praznih kuća. U redu je da Kosovo bude majka svih pitanja, ali nije lepo da o široj slici gubitka teritorije i ljudi brinu samo statističari.

Srbija je u dosta ponižavajućoj poziciji da ima najniže plate u regionu. U zemlji gde se tek povremeno poljoprivreda i prehrambena industrija proglase za strateški prioritet, gotovo milenijumski cilj, vlada nestašica mleka i ulja. Najbrže raste izvoz žive stoke, goveda pre svega, jer niko nema računicu ni da ih muze, ni da ih kolje.

Bum u najavi: Da li je Šarić najveći investitor?

Sledi odlomak iz teksta Milana Miloševića "Može li se raspasti Jugoslavija", objavljenog u prvom broju "Vremena" 29. oktobra 1990: Ukupna privredna snaga naših "nacionalnih ekonomija" ne prelazi moć jedne ozbiljnije svetske kompanije. Ekonomska moć Jugoslavije, prema podacima iz 1981, samo je neznatno iznad ekonomske moći DŽeneral motorsa (3. na rang-listi najvećih američkih korporacija), ekonomska moć Srbije bila je na nivou petnaeste firme na rang-listi najvećih svetskih kompanija Unilevera (London/Roterdam), Hrvatska je negde između Filipsa (Andhoven Holandija), koji je 26. u svetu, i ITT-ja (Njujork), koji je 14. na američkoj rang-listi; a Crna Gora je približna moći Klark Ekvipmenta iz Buhanana, Mičigen, koji zauzima 259. mesto na rang-listi američkih korporacija, a proizvodi kancelarijski nameštaj.

Ovaj prilog ispumpavanja nacionalne uobraženosti odnosi se na vreme kad nam je još dobro išlo. Danas, 2010. godine, dvadeset godina od teksta koji je citiran, a trideset godina nakon perioda na koji se odnosi poređenje moći između tadašnjih republika Jugoslavije i korporativne moći, govori se o tome da je Srbija tek na oko dve trećine društvenog proizvoda iz 1989. godine.

Šta je, u stvari, strateški cilj Srbije? To se, izgleda, menja kako se koji političar dočepa mikrofona. Čas je to regionalni, ravnomerni razvoj, čas je poljoprivreda, agrar generalno, čas putevi, mostovi, pruge i obilaznice, pa onda energetika koju smo predali u dobrom segmentu Rusima na upravljanje, a sigurno snabdevanje strujom obezbeđuje se domišljatošću domaće inženjerske pameti koja gotovo rashodovane elektrane i distributivnu mrežu održava uz pomoć "štapa i kanapa".

Drugog dana tu je Dunav, pa nauka, onda se, trećeg dana, generalno najavljuje investicioni bum, mada se po podacima koje objavljuje policija može zaključiti da je ovde najveći investitor onaj zlosrećni Darko Šarić, ako je tačno da je u Srbiji oprao milijardu evra.

Drugim rečima, ne zna se ko pije, ali je jasno ko plaća, što zna i partijska nomenklatura, aman se ona zabavila svojim jadom: kako se što više probiti u što kraćem roku. Ova mlada, nova, japijevska generacija državnih činovnika, državnih sekretara, savetnika, pomoćnika i zamenika, deluje kao generacija koja nikad nije nijedan posao napravila, zaradila svoj prvi dinar, a kamoli milion, već ostavlja utisak kao da je izašla iz partijskog inkubatora i da je ubeđena da se do uspeha i prvog miliona dolazi preko državne i partijske kase.

Deset godina posle: Pamet i karakter

Dodajmo tome još pogubni populizam koji će, s približavanjem izbora, bojim se, da raste do neslućenih razmera, a koji se ogleda u tome da se satanizuje inače tanki sloj uspešnih srpskih preduzetnika, pa će šira "milenijumska" slika Srbije biti kompletna. Dakle, tužna.

Ovih dana, svako malo, zovu da se učestvuje u nekakvim anketama povodom deset godina od onog Petog oktobra. Ko je šta pametno imao o tome da kaže rekao je to pre tog Petog oktobra, ali nekako je nepristojno ne učestvovati, niko ne voli da bude kvariigra, ali i kad to ne želite, imate osećaj da učestvujete u mitologizaciji jednog datuma.

Da sad ne bih izmišljao nešto posebno, citiraću samog sebe iz više ovonedeljnih izvora:

Pod jedan: Politički konsenzus od onog Petog oktobra, dobrim delom izazvan narodnim instinktom za preživljavanje, nije se dugo održao i nije se preneo u političke institucije. Na delu je političko prepucavanje onih od kojih se očekivalo da će najmanje stvoriti ustavni okvir moderne Srbije, a kao najviši cilj pokazati put ka boljem društvenom moralu. Bauk umora kruži Srbijom.

Pod dva: Od Petog oktobra očekivao sam najpre da se stvore uslovi za izbore u kojima neće biti krađe. To se ostvarilo. U ovih deset godina, osim sitnih, uobičajenih marifetluka, nije bilo prigovora na izbore. Očekivao sam još da će Srbija brže ostvariti napredak na ekonomskom i kulturnom planu.

Daleko sam od ideje i tvrdnje da je sjahao Kurta da bi uzjahao Murta, ali promene su spore i, što je još gore, vrlo površne. Srbija ne ostvaruje strategiju razvoja u koju se svi zaklinju.

Pod tri: Stanje u medijima pre Petog oktobra bilo je izuzetno loše, ali i dalje, bez obzira na formalne slobode, mediji pokazuju tendenciju da, shodno približavanju izbora, postaju – katastrofalni. Pitanje je šta se u medijima promenilo. Ni sam nisam siguran da li se i dalje porok pretvara u vrlinu, razbojništvo u rodoljublje, a kleveta u istinu... Svako to može jer za to ne treba pameti. Treba samo biti bez karaktera.

I pod četiri: Bliži se trenutak kada će obeležavanje desetogodišnjice Petog oktobra da se smuči i onima koji još veruju da je tog dana napravljen pomak ka boljem i uređenijem društvu. Eto, recimo, na Televiziji Pink krenuo je dokumentarni serijal o ovom mitskom datumu. Oni se najviše ističu, možda i zato što su u ovim istim danima pre deset godina žmurili pred onim što je treslo Srbiju. A posle dokumentarca lepo se uklapa "Farma".

Eto, toliko, a ima još mnogo dana do Petog oktobra.