Politika kao nastavak rata

Dođeš i otmeš zemlju neprijatelju; dođe neprijatelj i oduzme zemlju tebi. Ova drevna sumerska izreka urezana na glinenu pločicu pre nekih 5.500 godina, možda je najstariji, ili bar jedan od najstarijih zapisa kojim je civilizovani čovek saopštio definiciju rata.

Adolf Hitler se posle dolaska na vlast 1933. ponašao saglasno prvom delu drevne sumerske poruke. Gladan teritorija i moći, agresivnom politikom je rušio sistem evropske kolektivne bezbednosti, uspostavljene Versajskim mirom i konačno, na današnji dan pre sedamdeset godina, 1. septembra 1939. godine, napao Poljsku.

Počeo je Drugi svetski rat, otvorena su vrata najveće ljudske klanice u dosadašnjoj istoriji.

Posle sedam decenija, odmeravanje odgovornosti za tu klanicu smešteno je u politički ring, pošto je revizionistička istoriografija Drugog svetskog rata unazad  tri-četiri decenije pripremila za to povoljan teren.

I inače često neodgovorna, politika je na pomenuti rasprostrla mapu prošlosti i bez imalo ustručavanja, uz ignorisanje činjenica, uzročno-posledičnih veza i moralnih naloga, izjednačila u odgovornosti za početak Drugog svetskog rata Treći rajh i Sovjetski Savez, nacizam i boljševizam, Hitlera i Staljina.

U tom duhu je sredinom avgusta formulisana i jedna rezolucija Parlamentarne skupštine OEBS-a, pri čemu je glavni oslonac za takav stav nađen u paktu koji su Molotov i Ribentrop potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939, samo nedelju dana pre početka Drugog svetskog rata.

Pomenutim paktom, o kome smo nedavno pisali na stranicama ,,Politike”, zaista su Hitler i Staljin podelili sfere interesa u Evropi i ubrzali tok istorije, ali je sasvim sigurno da bi sve bilo drugačije, pakt možda ne bi ni bio potpisan, da su na ondašnjoj političkoj i diplomatskoj sceni Evrope i sveta, demokratske države u Hitleru i nacizmu prepoznale ključnu opasnost.

Treba podsetiti da su vodeći demokratski igrači onog vremena bili imperijalni moćnici najvišeg ranga i da je imperijalna vizura kroz koju su posmatrali svet logično i vodila ka katastrofi Drugog svetskog rata.

Britanski premijer Nevil Čemberlen, predstavnik najviše imperijalne elite, prvi put je kročio na tlo kontinentalne Evrope kada se sreo sa Hitlerom u banji Godezberg 1938. godine. Raspravljao je o miru ali su za njega nekakve državice ka kojima je Hitler usmerio svoju mašineriju bile tek veštačke konstrukcije.

Za Čemberlena je bauk komunizma nadvijen nad Evropom bio veća opasnost od Hitlera, a za obojicu su socijaldemokrati bili gotovo isto što i komunisti.

U ovom logičkom sledu, za britanskog premijera je bilo važnije da Nemačka ne bude marksistička, nego što će biti nacistička.

U to vreme su desničari u Francuskoj kliktali ,,Bolje Hitler nego Blum”, dok je u poznatom Klajvdonskom kružoku, okupljenom oko britanskog ministra spoljnih poslova lorda Halifaksa, važila parola ,,Bolje Hitler nego Staljin”.

Sa tribine onemoćalog Društva naroda, tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova Litvinov neprekidno je ponavljao: „Mir je nedeljiv”, ali je Čemberlen smatrao da je to moguće, da Britanska imperija može ostati u miru, a da će rat voditi drugi. Na Ligu naroda nije polagao mnogo, nije verovao u njenu efikasnost, a onda ni u evropsku kolektivnu sigurnost. Zato je i smenio ministra spoljnih poslova Antona Idna, čija su uverenja bila drugačija.

Posle potpisivanja Minhenskog sporazuma 30. septembra 1938, kojim je potvrđeno da je Hitler na vrhuncu prestiža i moći, jer je na tacni dobio Sudetsku oblast, Čemberlen je ispred svoje rezidencije u Dauning stritu 10 tvrdio da naciji donosi „najbolji mogući častan mir iz Nemačke i da je to mir našeg vremena”, iako to nije bio „ni častan mir, niti mir uopšte, nego uvod u rat našeg vremena”, kako je to definisao tadašnji dopisnik „Politike” iz Londona Predrag Milojević.

Pomenuta parlamentarna rezolucija OEBS-a apsolutno ignoriše navedene i mnoge druge činjenice od važnosti za raspravu o odgovornosti za početak Drugog svetskog rata.

Nije sporno da su nacizam i staljinizam bili totalitarni sistemi, ali onda ne bi trebalo da budu sporni ni razlozi zbog kojih su snage Antihitlerovske koalicije ušle u savez sa SSSR-om protiv Hitlera, a ne sa Hitlerom protiv SSSR-a.

Da je odgovornost za Drugi svetski rat podjednako na strani Berlina i Moskve, Antihitlerovska koalicija ne bi ni bila moguća, nego bi bila formirana, kao što nije, nekakva Antihitlerovsko-staljinska koalicija. Zašto, uostalom, 1939. godine nije došlo do stvaranja Antistaljinske koalicije u kojoj bi, uz tadašnje demokratske države, Hitler bio jedan od njenih nosećih stubova?

Ako sledimo logiku istoriografskih, političkih i ideoloških revizija Drugog svetskog rata, ispada kako danas mnogi, pa i elitni predstavnici Ujedinjene Evrope i demokratskog sveta, žale što se tako nešto nije dogodilo.

Zato i ne čude oštre reakcije koje ovih dana stižu iz Moskve, uključujući i predsednika Dmitrija Medvedeva, koji je u nedelju rekao da svako iznosi „ciničnu laž” ako tvrdi da jednaku odgovornost u Drugom svetskom ratu imaju Sovjetski Savez i nacistička Nemačka.

Na svu sreću, ove polemike se vode u miru, mada ne sluti na dobro što se njima potvrđuje neka vrsta inverzije one poznate Klauzeviceve misli da je rat nastavak politike drugim sredstvima.

Kao da je današnja politika nastavak samog rata, naravno,drugim sredstvima.