Politika karaoka

On je šef države, njegov čovek je premijer, partijski je šef premijeru, i on je jedina adresa za srpske nacionalne i tranzicione frustracije. Ideja o odgovornoj vladi leži na njegovim plećima i nema savetnika, makar svirao u Idolima, koji ga može spasti od obede da je za sve kriv. Prvi put od 2000. godine poznata je adresa za svaku vrstu nezadovoljstva, a ono će se sistematski uzgajati... To sam napisao pre dve godine i kusur meseci uoči formiranja aktuelne vlade, a reči se odnose, naravno, na Borisa Tadića.

Sada smo, skoro dve i po godine posle, stigli dotle da mu se na stadionima pevaju pesme iz morbidnog navijačkog repertoara, što, istina, nije masovna pojava, ali znate kako je s pesmama... Jedan započne, posle ostali prihvate.

Ne bih rekao da Boris Tadić ne čini sve što je u njegovoj moći, pa i više od toga, poneki put i na svoju štetu, da održi stabilnost srpskih društvenih i političkih prilika, ali i njemu je, pretpostavljam, jasno da polako preuzima sve uloge i da se srpska politika pretvara u monodramu, a to je kao žanr dozlaboga dosadno kad dugo traje.

Na prošlonedeljnoj sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Tadić je rekao da će narod tek od 2012. godine živeti nešto bolje, pa je iz toga jasno da će i izbori tada biti održani, dakle biće regularni, kad im po ustavu i zakonu bude rok za održavanje. Ili će, barem, najjača stranka vladajuće koalicije sve učiniti da tako bude. A to je jako dugo da bi sam na pozornici izneo predstavu do kraja, pred publikom koja se već vrpolji, češka i dvoumi između mlakog aplauza i jasnog zvižduka.

U takvim prilikama samo donekle pomaže česta izmena kulisa ili kostima koji glumac navlači na sebe. To za par sekundi odvrati pažnju publike, ali ne menja prirodu monodrame.

I kad se na sceni pojavljuju drugi akteri javnog života, to liči na karaoke. Temelj te izvođačke discipline sastoji se od matrice koja već postoji, tekst se pojavljuje na ekranu u skladu s instrumentalom koji se čuje, a amater s mikrofonom u ruci peva tu stvar unutar strogih tehnoloških i sadržajnih koordinata.

Problem sa Srbijom nije toliko u tome što to rade sledbenici Tadićeve politike, od njih se nekako očekuje da prate njegove reči i melodiju, nego što to radi i glavna opoziciona stranka, pa se sve češće narod pita ima li među njima bilo kakve razlike, osim što svako od aktera tvrdi da je sposobniji i pošteniji od onog drugog.

Nevolja s karaokama je i u tome što je to zabava samo za ljubitelje karaoka, amaterski svet koji se uzajamno natpevava i takmiči u svom zatvorenom krugu. Ne samo da nam politika liči na matricu poslatu iz Brisela, i to s melodijama i tekstom koji su namenjeni početnicima u izvođenju karaoka, već je glavno pitanje da li se to što oni izvode tiče i nekog izvan njihovog kluba obožavalaca.

Srbija je na putu izlaska iz ekonomske krize, mada se to još ne vidi. Pred narodom je još jedna teška godina, a to se jasno vidi. Najteže je istrčati poslednju deonicu. Noge su olovne, pluća bez vazduha, pogled je zamagljen. Tadić učestalo pominje rekonstrukciju vlade. Čini mi se da bi morala biti masivnija nego što se pominje u medijima. Srbiji je neophodna nova doza optimizma i – promena scene i žanra. Koalicioni partneri nemaju kapacitet za pobunu. Ni mesto predsednika vlade ne bi smelo biti nedodirljivo. Inače će se monodrama nastaviti.