Radimo na našu štetu

(Večernje novosti, 31.10.2010.)

Milovan Danojlić, pisac, o iluzijama vezanim za EU, intelektualcima, i destruktivnoj energiji. Evropa je za nas šifra za bežanje od sudbine. Svaka bitanga ima pravo da se naruga Akademiji nauka

- U svetu koji nema alternative nema ni života. Sloboda se potvrđuje upravo u pronalaženju rešenja i alternativa. Treba da se upitamo koliko smo, u postupanju i u mišljenju, slobodni. Koliko mislimo i delamo svojom glavom, a koliko pod prinudom?

Ovako Milovan Danojlić, jedan od naših najistaknutijih pisaca, ali i jedan od retkih srpskih intelektualaca koji se upušta u rizičan posao promišljanja - gde smo i kojim putem dalje, definiše za „Novosti“ po njemu ključno pitanje sa kojim se danas suočava srpsko političko, nacionalno i duhovno biće.

Imate li Vi iz te pomalo izmeštene perspektive čoveka koji već godinama živi u Francuskoj, a koji se kad je u domovini povlači u rodno selo, neki možda objektivniji odgovor na to pitanje?

- Kad god dođem u zemlju najpre se obradujem što sam među svojima, a posle se, malo-pomalo, rastužujem. Ne bih rekao da ima ozbiljnog suočavanja sa onim što nam se, od rasturanja Jugoslavije, događa.

Na šta konkretno mislite?

- Naši rukovodeći ljudi već dve decenije vuku iznuđene poteze. Do godine 2000. pokoravali su se pružajući kakav-takav otpor. Borili su se, pa bi na kraju popustili. Počev od 2000. ustupci su dobrovoljni, pokoravanje disciplinovano. Tuđinu se služi gordo, daje mu se i više nego što traži. Nijedna se suštinska odluka - u organizaciji državne uprave i vojske, u privredi, zakonodavstvu, međunarodnim odnosima, u planiranju budžeta - ne donosi u našoj kući.

Slovite za jednog od domaćih evroskeptika. Tvrdite da je gajenje iluzije o Evropskoj uniji za običnog čoveka, koji je uz pomoć svoje elite iživeo sve „izme“ novog doba, a onda mu kapitalizam izašao na nos, gore od beznađa? Zašto?

- Naša ideja o „Evropi“ je provincijalna, siromašna i primitivna. Mi bismo da uđemo u nju kako su oni iz Preševske doline pokušali da se ušunjaju u Belgiju, pa su, tamo, naišli na nerazumevanje kod policije... Evropa je, za nas, šifra za bežanje od sudbine, od istine i od porekla. Što je više u mislima ulepšavamo, to sebe i svoj položaj nagrđujemo. Gledajte samo kolika se buka digla oko „huligana“, kao da je to neki naš specijalitet.

Mislite, dešava se to i u Parizu?

- Nema demonstracija u Parizu ili Londonu bez omanjih grupa razbijača, a jedino kod nas oni ispadoše opasnost za državu. Evropa podrazumeva javne demonstracije, demonstracije uključuju izvesnu destruktivnu energiju koju bi sami organizatori trebalo da kontrolišu, a mi o tome sudimo i govorimo kao patrijarhalni provincijalci... I u drugim stvarima mi o svetu gajimo iluzije, na našu štetu. Francuska Narodna skupština bruji od žagora, u engleskom parlamentu poslanici skaču s mesta i nadvikuju se, a u našoj skupštini često predsedava izvesna dama koja liči na strogog razrednog starešinu, samo što ne deli packe.

Zanimljivo je da je jedan pesnik sebi u zadatak stavio -otrežnjenje nacije od „gajenja iluzija“?

- U stvarnom životu iluzije nas sprečavaju da učinimo ono malo što bi se dalo učiniti. Sve smo nade položili u „Evropu“, a ne vidimo da smo njena poslednja briga. Zajednica, trenutno, ne želi nikoga da primi, a nas pogotovo. Razgovor o našem priključenju sveo se na niz ucena kojima se ne vidi kraj. Nemačka je ušla u Zajednicu u trenutku kad su se, na njenoj teritoriji, i po svetu, krile na desetine ratnih zločinaca. Od nje nije traženo da ih prvo pohvata i izruči Međunarodnom sudu pravde. Amerika već deset godina traga za Bin Ladenom, i nikako da mu uđe u trag. Ako iko, ona ima tehnologiju kadru da sa neba snimi pisaću mašinu na mom radnom stolu. Mi ne sumnjamo u rešenost Amerike da uhvati Bin Ladena. Nije sve na svetu u ljudskoj moći. Pored tolikih ucena i neprestanih poniženja, izmišljanja novih uslova i dodatnih pretnji, kako da verujem da su zaista voljni da nas prime u izabrano društvo? Koje i nije tako izabrano, kako nam se, u našoj pomućenosti i pometnji, čini.

Jedna od vaših dijagnoza je da su sve to „teški udarci u srž kolektivnog bića“? Gde je zakazala odbrana?

- Elita je pocepana. Njen „prosvetiteljski“ deo propoveda evroatlantske integracije, ali je podrška u narodu slaba. Običnom svetu ne ide u glavu da nam oni koji su nas nedavno bombardovali i oteli deo državne teritorije, sada mogu biti saveznici i prijatelji. Nacionalno orijentisana elita je, opet, svu nadu nekad polagala u Zapad, a otkako je dobila po nosu od Milosrdnog anđela, ne zna na koju stranu da se okrene. Slična zbrka vlada i u glavama malih ljudi. Udareni smo od najjačih i najcenjenijih; gde smo sejali cveće, tu nam pelen niče. Elita ćuti, ili se priključila neprijatelju. Mnogo je nihilista koji s uživanjem pljuju na sve što je srpsko. Pljuju iz očajanja, ali ta vrsta radikalne kritike ne utvrđuje naše samopoštovanje, koje nam je tako potrebno. Zbog teških gubitaka krajem prošlog veka razvila se, u delu javnosti, srbofobija: mrzimo sami sebe.

Nisu li narod izneverili i srpski intelektualci. Koliko je tačno da su 5. oktobar i herojska borba protiv režima bila njihova labudova pesma kao „prosvetitelja i misionara“?

- U prevratu od 5. oktobra mnogo veću ulogu su igrali rovokopači Velje Ilića i dolari deljeni u Budimpešti od intelektualaca. Zatekao sam se, krajem septembra, u Beogradu, pa sam glasao za DOS. Sa današnjom pameću ne bih uopšte izlazio na izbore. U paljenju Skupštine i raznošenju umetničkih slika svakako nisu učestvovali intelektualci. Ko nas za nešto pita? Jedino su se u ideološkoj državi, kakva je bila Jugoslavija, ideje u nešto računale. Danas je merilo svih vrednosti novac, a tu je kultura uvek bila kratkih rukava.

Ali, ne živi se samo od hleba?

- Ne živi, ali mi smo smešni ostaci starog sveta. Svaka bitanga ima pravo da se naruga Akademiji nauka, „Prosveta“ propada, knjižare se zatvaraju, Narodni muzej i Narodna biblioteka ne rade, književni časopisi i listovi su u agoniji, prilozi u periodici se ne nagrađuju. Nebriga se udružila sa siromaštvom; kao da postoji plan za uništenje kulturne samosvesti ovog ionako umornog naroda. Možemo pisati šta nas je volja, niko se na to ne obazire. U temelju ovog poretka su pune tašne dolara iz Budimpešte. Jedini čovek koji tada nije primio pomoć iz inostranstva jeste Vojislav Koštunica. Zato je, danas, i potisnut na marginu.

Duže od dve decenije preispitujemo svoje zablude, nove izazove, sopstvene mogućnosti i želje, sposobnost države, elite... Ima li jednostavnog odgovora na pitanje kuda danas ide Srbija?

- Onamo kuda odredi komandant. On nas povremeno testira, da utvrdi koliko smo postali post-moderni i otuđeni. Na Zapadu su, pre sedam-osam decenija postojali logori za homoseksualce, Cigane i komuniste, a sad bi preko nas da operu savest, da se iskupe za Oskara Vajlda i Pola Verlena... Ta histerija sa paradom je izazvana spolja, to je zabijanje trna u zdravu nogu. Naša javnost prema homoseksualcima je primerno tolerantna. Kod nas se dešava demografska katastrofa, to je naš težak problem, a tu nam homoseksualci - sva im čast! - ne mogu biti od koristi.

Seksualno opredeljenje je lična stvar svakog pojedinca. Ne volim da slušam ni velike ženskaroše kad se hvale svojim uspesima, pa zašto bi me zanimala cirkusijada tople braće?

Kuda idemo? Pa, onuda kuda su nas poveli šetači preko Terazija. O tome sam, svojevremeno, sačinio ovaj epigram: Dedovi Albaniju pređoše peške/Da izdržljivost pokažu našu;/Sinovi, izdanci loze viteške,/U igmanskom se smrzoše maršu./Ni unuci ne behu kašalj mačeći:/Dok im je sa usana pena kipela,/Preko Terazija pešačeći/Poderaše hiljadu pari cipela.

Ovi poslednji su znali kuda idu: zauzeli su direktorske položaje.

Zvuči prilično sumorno, ali pravi izlaz uvek postoji?

- Kako da ne! Izlaz je svakome vidljiv, ali nije lak. A svet se okrenuo lakoći, brzoj zaradi, nepoštenom sticanju, donacijama i kreditima i pozajmicama. Svako bi leba bez motike, a plen je ograničen, namenjen bogatima i bezobzirnima. Mi u takvoj utakmici nemamo šta da tražimo. Moramo se okrenuti sebi, ozbiljnom i poštenom radu, umeriti zahteve, zadovoljavati se onim što je neophodno za održavanje života. Narod se, u većini, drži takvog programa. Narod sve vidi i sve zna, ali je izgubio snagu i volju posle tolikih razočaranja i batrganja po stranputicama.

Srbiji treba nova energija?

- Obnovu treba da donesu mladi, a njihovi izgledi za uključivanje u život su slabi. Preko polovine onih koji studiraju smeraju da, po završetku školovanja, odu u inostranstvo.

Kada kritikujete Evropu, da li vam smeta ovdašnji nedostatak kritičke svesti ili ste zaista protiv ulaska u EU?

- Ne, nisam, naprotiv. Što pre odemo onamo, pre ćemo se vratiti sebi i svojim poslovima. Da sam vlast, ja bih neke isterao, našao bih im posao u fabrikama, da vide malo kako izgleda život u evropskom kapitalističkom raju. Pripadnici naših nacionalnih manjina bi tamo brzo odustali od svojih posebnih zahteva: u Belgiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, doseljenici imaju sva građanska, i nikakva posebna, nacionalna prava. Veroispovest je privatna stvar svakog građanina; ko hoće ravnopravnost, mora se utopiti u preovlađujuću zajednicu. Naš odnos prema nacionalnim manjinama je daleko iznad evropskih merila i evropske prakse, a Evropa nam, i u tome, deli lekcije! Cigani i Arapi u Francuskoj i Turci u Nemačkoj mogu samo da sanjaju o onome što u Srbiji odavno uživaju.

Bili ste pozvani na ovogodišnji Sajam u Frankfurtu. Zašto niste otišli?

- Avion je polazio u ranu zoru, a Ministarstvo kulture nije bilo u stanju da mi obezbedi prevoz do aerodroma u Surčinu.

Ove godine ste dobili više književnih priznanja.

- Ostarilo se, pa me nagrađuju. Prvu knjigu sam objavio pre 55 godina. Izdao sam preko pedeset tomova poezije, proze, prepeva, podlistaka i hronika. Upravo sam se vratio iz Trebinja, gde su mi dodelili Dučićevu nagradu. Tim sam priznanjem posebno počastvovan.