Reportaža iz E-ludnice II, ili razvojni put Pere Šnajdera

Sajber ludnica koja je sebe prozvala elektronskim  novinama – a kojom smo se u prošlom broju počeli baviti –od klasične ludnice se  razlikuje po tome što njeni štićenici nisu koncentrisani na jednom mestu, što im nisu obezbeđeni lekovi, hrana i smeštaj, i što niko ne pokušava da ih izleči.

Naprotiv.

Uprava ove ustanove se na sve načine trudi da stanje svojih pacijenata učini težim, i da njihov broj uveća, kako bi svojoj instituciji obezbedila što trajniju egzistenciju i prosperitet, a sebi radno mesto.

Ni to, međutim, nije suštinska razlika između ove i drugih ludnica. Istorija – koja, nažalost ili na sreću, još uvek traje – poznaje brojne slične primere nemorala.

Najzanimljivija razlika između ove i drugih ludnica se sastoji u tome što članovi uprave nisu ništa normalniji od svojih pacijenata.

Ali, kvarniji jesu.

A odnos kalkulantske pokvarenosti i duševnog poremećaja jeste ono što nas ovom prilikom interesuje.

Budući da riba smrdi od glave, pođimo od glavnog i odgovornog urednika.

UPRAVNIK

Glavni i odgovorni ( čuj odgovorni!?) urednik E novina, iliti upravnik ludnice je Petar Luković, čovek koji je karijeru!? počeo u drugoj polovini prošlog veka, kao „rok kritičar“. Kolege kažu da je već u startu bilo jasno da je za muziku netalentovan, ali, kao jezičav i svađalački nastrojen, zgodan da popljuje „sadržaje“ na koje ga napujdaju nešto upućeniji „autoriteti“.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je politika postala kudikamo popularnija od rokendrola, netalentovani kritičar polako, ali sigurno prelazi na teren „političkog novinarstva“ i „satire“.

Recept je sličan. Budući da se u politiku, baš kao ni u muziku, suštinski ne razume, osluškuje šta govore  upućeniji pripadnici serkla kom se privoleo. A onda, prepričavajući njihove ideje na svoj, drzak, uličarski način, uspeva da stekne izvesnu popularnost, što ga je, inače neuravnoteženog i samoprecenjivanju sklonog, dobrano raspametilo.

S druge strane, izvestan skok popularnosti ga je približio centrima NVO moći, otvorivši mu finansijske apetite, koje nije da nije zadovoljavao, ali ih zadovoljiti nije uspeo. Da li samo zato što je alavost „utažiti“ nemoguće ili i zato što su mu oni koji kontrolišu slavinu “ istu“ prečesto zavrtali – to ostaje između njega i njih.

„PERO S ONOG SVIJETA “

Početak dvehiljaditih  Luković provodi ljut i uvređen. Postmiloševićevska Srbija, definitivno, nije pokazala spremnost da adekvatno nagradi ni njegovu sujetu ni njegov džep.

Pa, tako, „Peri s onog svijeta“, kako su ga krstile hrvatske kolege, ne preostaje drugo nego da počne da besni i protestuje.

Glavni predmet mržnje:  firma B 92, koja je u to vreme u ekspanziji, umesto da u ekspanziji bude Luković.

I njen direktor Veran Matić.

Koji, izgleda, nije pokazao spremnost  da deo materijalnih sredstava i slave koje ekspanzija sa sobom nosi – podeli sa drugom Perom.

Pošto, ovako postavljena, stvar i nema naročit marketinški potencijal, sukob je bilo potrebno podići na „viši“, da ne kažemo „principijelniji“ nivo.

Pera ponovo osluškuje, kad mora i prisluškuje, šta kazuju različiti NVO autoriteti i pronalazi „genijalnu“ formulu: Veran Matić se, baš kao ni Srbija, nije „suočio sa prošlošću“.

DŽaba „istine“, džaba „odgovornosti“, džaba „pomirenja“ – Peri se podvaliti ne može.

Za ovu fazu u razvojnom putu elektronskog šnajdera karakteristična je izjava: „Kakav Egzit, kakva muzika, baš me briga za Egzit dok nije raščišćena Srebrenica!?“  Na pitanje zašto je, ako je tako, dok se Srebrenica događala, uređivao i prodavao muzički časopis, moralna gromada je, kažu, odgovorila psovkama. A kako bi drugačije, kad logičan odgovor nije mogla dati.

U pauzama psovanja, Gromada u tom periodu kukumavči, šetajući po Beogradu i žaleći se da je progone.

PINK PANTER

Da li se Gromadi u jednom trenutku učinilo da se od pljuvanje i kukanja više živeti ne može, da li je u pitanju bila čista alavost, da li želja za osvetom svojstvena ruskim siroticama ili promišljeniji koncept, uglavnom – tada sledi „konstruktivna akcija“.

Pera – „korifej borbe protiv Miloševića i pogrešnog, 'Pink kulturnog obrasca', koji je Miloševićev režim promovisao“, postaje šef televizije Pink za Bosnu i Hercegovinu!?

BREGIN „PRIJATELj“

Pamtim jedan živopisan TV prilog iz tog perioda šnajderovog razvojnog puta.

U toku je bila promotivna kampanja beogradsko-sarajevsko-zagrebačkog koncerta grupa „Bijelo dugme“ dve hiljade i pete godine. Pink je u kampanji učestvovao, pa je u tu svrhu u njihovom sarajevskom studiju upriličena emisija, sa uvaženim gostima i brojnom publikom. Među gostima je bio i bosanski „Pinkov“ vezir Luković, koji je to učešće, kanda, shvatio kao sjajnu priliku da u jednom nastupu udruži svoj minuli i aktuelni rad, dodvorivši se bošnjačkim domaćinima, odobrovoljivši „drugosrbijance“ koji su, gle čuda, još uvek povraćali u pokušaju da svare njegov moralni salto mortale, i prcnuvši čoveka koji ga „lebom hrani“.

Što će reći, da jednim udarcem ubije ne dve nego barem tri muve.

Elem, Pink Pera je, mimo svih običaja i normi, u toj emisiji počeo da „beskompromisno“ pljuje po lideru „Dugmeta“ Goranu Bregoviću, koji se „devedesetih“  nije uključio u „odbranu multietničkog Sarajeva“ i tako je „izdao svoj grad“.

Kad, ne lezi vraže: na „veliki povratak“ „Dugmeta“ naložena publika u studiju, umesto da ga nagradi aplauzom, počinje da galami na „levata“ koji dovodi u pitanje lik i delo njenog idola.

Bilo je tužno gledati Perinu uplašenu, izgubljenu grimasu, dok je dumao kako da se izvuče iz nezgodne situacije u koju se nesmotreno našao, a koja je ozbiljno dovodila u pitanje status omiljenog beogradskog Sarajlije, pa time i uhlebljenje kod gazde, koji bi ga, kao u Sarajevu prezrenog, sa zadovoljstvom otpustio zbog demonstriranog bezobrazluka, dok bi  „drugosrbijanci“, zna njih Pera ko staru paru, nezahvalno likovali...

I bilo je tužno slušati kako počinje da muca, objašnjavajući da je sa „Bregom“, zapravo, stari prijatelj i da je sve okej, nego on to onako, malo, eto, sve je to rokenrol...

ELDORADO

Sa Bregom ili bez Brege, Pink Pera na Ružičastoj televiziji ubrzo dobija crveni karton.

Koliko mu se ova epizoda finansijski isplatila, to znaju vlasnik Pinka i on. Od finansijskog je, međutim, mnogo značajniji „strateški“ profit koji je Luković iz ove saradnje izvukao.

Činjenica da se, i nakon Pinka, još uvek moglo naći „drugosrbijanaca“ raspoloženih da s njim sarađuju govorila mu je, naime, da je sve dopušteno. A situacija u kojoj je sve dopušteno, za tipove kao Pera predstavlja istinski eldorado.

Prokljuvivši da se, u međuvremenu, rascep među „drugosrbijanima“ produbio, što mu je došlo kao poručeno, uspeva da smuva finansijere iz ekstremnije grupe da ulože novac u njegovu elektronsku pljuvaonicu, s ciljem distanciranja od „umerenjaka“ i zdravog razuma.

Finansijeri ubrzo uviđaju da je Perin koncept umobolan i beže glavom bez obzira, a „počasni građanin Sarajeva“ ostaje sam, sa skupinom relaksiranih pristalica, posvećen jedinom što da radi zna – pljuvanju i kukumakanju.

Pljuje po svemu što ne pripada uskom serklu njegovih prijatelja i saradnika, budući da je sve što nisu on i njegovi deo „velikosrpske zavere“. Dok  kuknjava zbog besparice nije upućena samo pristalicama i potencijalnim finansijerima, nego, u lukovićevskom stilu, i članovima redakcije.

ANDERGRAUND

Iako kinta koju Pera uspeva da skucka nije dovoljna da bi cela redakcija normalno živela, dovoljna je za Perine potrebe. A tu činjenicu je, stalnom kuknjavom, potrebno učiniti za članove redakcije „netransparentnom“.

U Lukovićevoj ludnici, naime, obrok ne samo da nije obezbeđen sajber pacijentima nego bez ručka ostaju i nesrećnici koji zajedno s njim učestvuju u patološkoj kreaciji.

A gladni ljudi mogu da budu nezgodni, zbog čega ih je neophodno pacifikovati permanentnim zapomaganjem.

Pored toga, ta kuknjava Peri služi da pred redakcijom opravda pravljenje blago rečeno spornih dilova sa opskurnim tipovima, kakvih se, budući izrazito „moralni“, načelno  „gnušaju“,  i opravdava upravnikov stav da su u borbi protiv „velikosrpskog nacionalizma“  sva sredstva dozvoljena.

Kao što je dozvoljeno i opravdano podržavati sve i svakoga protiv svega i svačega, ukoliko je upravnik tako odlučio.

A upravnikove odluke postaju sve neočekivanije i sve bizarnije.

Lukovićeva redakcija i pristalice, tako, žive život sličan životu junaka Kusturičinog „Andergraunda“, u mentalnom podzemlju sanjajući njegovu laž.

Da li će se, nakon buđenja, naći na snimanju kakvog bulajevićevskog spektakla i da li će osetiti potrebu da, kao Laza Ristovski Mikiju Manojloviću, opsenaru štapom “isprave“ leđa – teško je pretpostaviti.

Izvesno je da će buđenje biti bolno.

Naravno, za one koji barem delimičnu sposobnost uspostavljanja kontakta sa realnošću nisu zauvek izgubili.

(Glas Srpske)