Prenosimo | |||
Republikanci optužuju Obamu da Ameriku vodi u socijalizam |
ponedeljak, 13. april 2009. | |
(Politika, 13.04.2009) „Amerika je na putu ka socijalizmu” – jedna je od „katastrofičarskih” parola kojima je voditelj Glen Bek (45) ubrzano podigao rejting svojim emisijama na televiziji Foks. Gledanost povećava, tumače analitičari, serviranjem straha na strah, to jest, da plaši mase upozorenjima da im pored posrnule ekonomije preti možda još veća opasnost – nametanje tuđe joj ideologije. Kuda ide krizom ophrvana Amerika i na šta će „sve to” izaći – pitanje je koje mora da popričeka na uverljiv odgovor, a u međuvremenu su se rasplamsali „crvenkasti” dueli. Konzervativni republikanci, kojima je blizak Bek, optužuju vladu demokrate Baraka Obame da je njenim liberalizmom „preotela” tradicionalnu njihovu, crvenu, boju i dala joj „neprihvatljivu socijalističku” nijansu. „Slučaj” deluje krajnje paradoksalno. Većina sveta je donedavno zamerala supersili što nastoji da nametne svoj model, da bi se sada ovde sopstvenoj vlasti prebacivalo da sledi strane recepte. Situacija je, zapravo, originalna. Nestalo je zračenje simbola. Dve decenije posle pada Berlinskog zida na nizbrdici se našao i Volstrit (njujorški i globalni finansijski centar), iliti – posle kraha režima etatističke planske privrede, poljuljan je i sistem nesputanog dejstva tržišnih pravila, tako da im se sada ubrizgavaju mere pojačane državne intervencije. Stvari su dogurale dotle da se vodeći američki političari međusobno okrivljuju da su neodmerenim potezima usmerili naciju ka „socijalizmu”. Obe strane, međutim, poriču takvu nameru, tvrdeći da su primenjene mere samo prolazna, povremeno neophodna, faza za očuvanje kapitalizma. Ove nedelje objavljeni rezultati ankete agencije „Rasmusen” (koja se istakla izbornim prognozama u poslednje četiri godine) izazvali su dodatnu polemiku. Istraživači su naglasili da je „samo 53 odsto ispitanika dalo prednost kapitalizmu nad socijalizmom”. Kao sporna se ispostavila reč „samo”. Dok jedni ukazuju da kapitalizam, uprkos posrtanjima, uživa ubedljivu prednost (socijalizmu je prevagu dalo 20, a neopredeljenih je 27 procenata), drugi smatraju da ishod pokazuje da on, kao vladajuće ustrojstvo, osetno gubi poverenje – posebno među mlađima od 30 godina koji su nepostojećem uređenju dali samo četiri procenta manje glasova nego postojećem sistemu. Ko nije bio levičar u mladosti, a desničar u starosti, taj je omanuo – stara je poslovica, koja nije obavezno primenjiva na ovdašnje stanje koje više liči na televizijsku seriju „istina je negde tamo”, o parafenomenima. Gde je to „tamo”? Možda je i u dugo potiskivanim oblastima ovdašnjeg društva, u kome su socijalne razlike dostigle rekordne razmere. Neki kažu da za ugled treba da služi prevladavajuće iskustvo zapadne Evrope. Drugi idu u „krajnost”, kao što je švedski poredak – s „najvećim socijalnim uravnotežavanjima”. Treći naglašavaju, kao suštinsku, Obaminu težnju da „samo” osveži kapitalizam, a ne da ga ospori. Republikanci, čija doskorašnja vlast snosi „debeo deo odgovornosti” za nevolje nastale iz preterivanja u primeni principa „samoregulacije tržišta”, insistiraju da se „najnovijom Obaminom preraspodelom nacionalnog blaga, nacija iz krize uvaljuje u propast”. U pojedinim Bekovim pokličima neki su, kako je izvestio „Njujork tajms”, naslutili „poziv i na oružanu pobunu”. U jednom se svi, koji se pozivaju na realnost, slažu: Amerikanci, kao ni drugi, ne žele povratak na sovjetski tip „socijalizma”, niti smatraju da je tako nešto mogućno. Traži se, konkretno, kako poručuju eksperti skloniji usklađivanjima nego izopštavanjima, nova kombinacija najboljih dostignuća, odakle god ona poticala. Za Ameriku je to velika novost. Nije svikla da bolja realnost može da se traži i izvan „američkog sna”. Izvesnije je da se „novo savršenstvo” ne može pronaći na samo jednom mestu. Ako savršenstvo uopšte postoji. Kapitalizam je dosad sve konkurente savladavao računajući na nesavršenstvo ljudske prirode. Ta nesavršenost, pak, i njega osporava, bar u vidu u kakvom je sada, pored nesporne globalne dominacije (računajući i Kinu, gde je vladajuća KP u „simbiozi” sa obveznicama ovdašnjeg duga) postao i globalna trauma. Sledi, čini se, nova, neistražena, faza. Posle ubeđenja da se „sve zna”, kao da dolazi, bar epizoda, u kojoj „ništa nije izvesno”. A koja bi mogla da se nazove – preispitivanje pređenog puta, ovde i drugde, s pojačanom potrebom da se izmeni pogoršana realnost, zbog koje su sada mnogi pocrveneli (od gneva ili stida) i bez ideološkog, često prenaduvanog, prepucavanja. |