Tadić napreduje kao državnik

(Pres, 18.10.2009)

Naš najveći strateški interes je očuvanje Republike Srpske, jer je tu ugrožen deo srpskog naroda. Najveće opredeljenje Srbije u ovom trenutku trebalo bi da budu pokušaji da minimalizujemo udarce svetske ekonomske krize i da konsolidujemo državu. Problem je što još ne znamo gde su nam granice, ali ovo malo Srbijice moramo da definišemo, jer unutrašnja čvrstina je najbitnija za poziciju jedne zemlje, kaže u intervjuu za Pres nedelje istoričar dr Predrag Marković, naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju.

On ističe i da dolazak ruskog predsednika Medvedeva u Beograd "nije mala stvar", jer je Srbija prva zemlja u regionu koju će posetiti i da je to "izraz brige i savezništva i gest koji nikako ne treba potceniti".

- Spoljna politika Srbije, koja se oslanja na "četiri stuba" - Rusiju, EU, SAD i Kinu, dobra je ideja. Ona nije nova, za vreme SFRJ bilo je slično, s tim što je Kina nov igrač, s njom nismo imali naročite odnose. U tom periodu nismo praktično imali nijednog neprijatelja. Jugoslavija je, recimo, šezdesetih godina za Nemačku bila pojam u spoljnoj politici. Ipak, kad god je Rusija bila na kolenima, nas je to skupo koštalo. Ne treba da se držimo tih šablona da nam je samo Rusija saveznik, jer njen zagrljaj ume da bude prečvrst.

Ali, na Zapadu nas ipak doživljavaju kao ruskog saveznika?

- Da. Postoji teorija da je rat devedesetih u bivšoj Jugoslaviji pedagoška lekcija za sve potencijalne ruske saveznike. Da vide šta će im se dešavati ako se budu mnogo petljali sa Rusima.

Je li moguće, barem deklarativno, imati toliko saveznika, a ne zameriti se nikome?

- Veliko je pitanje da li ljudi uopšte primećuju te naše diplomatske napore. Ne zaboravite da je cela Srbija svega jedan promil svetskog stanovništva, dakle na nivou statističke greške. Iz nas često progovara megalomanija iz Titovog vremena. Cela Srbija je veličine Izmira u Turskoj. U Titovo vreme, a možda i ranije, svaki čobanin je mislio da vodi svetsku politiku.

Neki kažu da nije slučajno što je u godini ekonomske krize otvoreno nekoliko velikih istorijskih tema (grob Draže Mihailovića, rehabilitacije, pitanje odnosa prema Crvenoj armiji...).

- Zanimljivo je dovođenje tih stvari u vezu. Prvi talas pokušaja otvaranja tema Drugog svetskog rata bio je osamdesetih godina, kada je takođe bila kriza. Kod nas je skoro permanentna kriza, pa je teško naći neki period kada je pogodno otvoriti te teme. Ipak, u Nemačkoj su se rasprave o istoriji vodile u doba najvećeg prosperiteta, šezdesetih i sedamdesetih godina. Koincidencija je da su se ove godine neke od tih tema poklopile sa spoljnopolitičkim događajima. Neobična sugestija ruskog ambasadora o imenima ulica u Beogradu pokrenula je lavinu razmišljanja o takozvanoj reviziji, prekrajanju istorije. Kada je reč o Draži Mihailoviću, tu je takođe u pitanju sticaj okolnosti, jer su u Ministarstvo pravde i Specijalno tužilaštvo stigli ljudi koji su formalno omogućili da se istraži ta tema.

Zašto je važno da se pronađe grob Draže Mihailovića?

- Sam grob je nebitan sa stanovišta nauke, ali simbolički otkopavanje groba je otkrivanje tajne. Pronalaženje ostataka Draže Mihailovića predstavlja samo simboličan gest, a najvažnije je da vojne, policijske i bezbednosne službe prekinu da zloupotrebljavaju svoj položaj i drže dokumenta izvan očiju javnosti. To je prvo zakonski prekršaj, a da ne govorimo o tome da je paradoksalno da oni štite tajnu države i režima koji više ne postoji. S druge strane, "našim prijateljima" u Hagu poslali smo sve što su nam tražili. Zar oni zaslužuju više dokumenata od naših istoričara?

S obzirom na sporenja oko činjenica iz Drugog svetskog rata, čini se kao da kod nas istorija počinje i završava se upravo u tom periodu.

- Tačno, a to je zato jer je komunistički režim čitav svoj legitimitet zasnivao na Drugom svetskom ratu i 90 odsto knjiga mu je posvećeno, tako da je on predimenzioniran u našoj svesti. On ni po čemu nije svetla epizoda u našoj istoriji, čak je jedna od mračnijih, tako da bi trebalo da imamo uravnoteženiju sliku o njemu. Naša antifašistička borba je proporcionalno, verovatno, najveća na svetu. Nijedan narod nije dao toliki gerilski otpor kao Srbi, a takođe mislim da nigde nije bilo toliko zavađenih vojski kao kod nas - čak 16!

Čini li vam se da se u nastojanjima da se sazna istina o četničkom pokretu nepravedno zapostavlja ili čak nipodaštava uloga partizana?

- To je krivica partizanskih veterana, jer oni ne prihvataju nikakvo preispitivanje svoje uloge. Naravno da je partizanska borba u moralnom smislu veličanstvena. Ne postoji veća gerilska vojska u Evropi od partizanske, na svetu je jedino kineska bila veća. Sigurno je ogroman doprinos partizana u borbi protiv fašizma, ali istovremeno, oni su i strana koja je upetljana u građanski rat.

Kako ocenjujete izjavu Ivice Dačića "da je Hitler bio Srbin i on bi bio rehabilitovan"?

- To je duhovita izjava, ali on vodi računa o svom biračkom telu. Ipak, Dačić ima predstavu o istoriji iz vremena kada su stvari bile crno-bele. Moramo zauvek da se oprostimo od slike istorije kao jednostavne i lako objašnjive. Malo šta je u životu jednostavno, a pogotovo to nije ovdašnja istorija.

Šta mislite, kada će se okončati rehabilitacije? Da li rehabilitacijom Milana Nedića?

- Mislim da je najtačnije kazati da se rehabilitacijom samo ispravlja sudska nepravda, dok je politička rehabilitacija dosta delikatna stvar. Komunisti su napravili zabunu sledeći princip: "Ko nije sa nama, on je protiv nas". Zbog toga su ljudi zbunjeni.

Devedesetih smo, čini se, živeli istoriju, a u dvehiljaditim dominiraju dve teze, sa jedne strane da se "okanemo istorije i gledamo u budućnost", a s druge da se "suočimo sa svojom prošlošću". Da li su ljudi dezorijentisani u takvoj situaciji?

- Ne može da se ide u budućnost, a da se neke stvari ne reše. To je kao trauma u ličnom životu, morate da se sa njom suočite kad-tad, ali ne smete da budete njome obuzeti. Naravno, ima i onih koji smatraju da treba da se posipamo pepelom zbog devedesetih godina. Moramo i da se suočimo sa istinom, ali i da se okrenemo budućnosti - to je isti problem.

Neposredno nakon 5. oktobra bilo je predloga da se taj datum proglasi za praznik, a sada je on više sinonim za propuštenu šansu. Da li je za vas 5. oktobar praznik?

- Pa jeste, on je u duhu naše oslobodilačke tradicije. Narod je ustao protiv izborne nepravde i za slobodu, jer da je ostao Miloševićev režim, on bi verovatno klizio dalje u diktaturu. Oni koji su nezadovoljni 5. oktobrom, samo treba da se sete koliku platu su imali 4. oktobra 2000. To je jedini prevrat u našoj istoriji u kome skoro niko stradao. On je i najbolji primer kako može kompromisom i ponekad neobičnim sporazumom da se izbegne krvoproliće i nasilje, što predstavlja veliku tekovinu 5. oktobra. Ipak, da ne žurimo sa praznicima. To je dosta obavezujuća stvar, a mi smo dosta olako uvodili i ukidali praznike. Peti oktobar svakako treba da se obeležava ali, što bi rekli komunisti, radno i svečano.

Da li je rano da se istorijski okarakteriše prva decenija 21. veka u Srbiji? Da li samo kao tranziciona ili još nekako?

- Mi smo u dvehiljaditim konačno konstituisali svoju državu, doduše malo na silu, a malo su nam u tome "pomogla" braća Crnogorci. Devedesetih Milošević nije imao nikakvu viziju za budućnost, samo se pod pritiskom branio. Nikada nije znao šta je njegova država, a mi to sada znamo.

Kako ocenjujete vladavinu Borisa Tadića?

- On je u jednom veoma teškom trenutku postao predsednik. Kod njega mi se najviše sviđa to što napreduje kao državnik. On je jedan od činilaca državne stabilnosti. Zbog njega, ali i njegovog spoljnopolitičkog tima imamo kontinuitet politike koji ranije nismo imali. Šta će ostati iza ove vlasti - videćemo. Daj Bože da ostane jedna konsolidovana Srbijica.

Ko je najbolji ministar u Vladi?

- Može se reći da se najmanje grešaka pravi u sferi spoljne politike.

Da li Koridor 10 predstavlja našu razvojnu šansu?

- Naravno, mi smo "kuća na putu". To je loše kada prolaze vojske, ali je dobro kada se trguje. Jedini naš veliki spoljnopolitički problem je sudbina Republike Srpske. Kao što se ni kod nas godinama nije razmišljalo o spoljnopolitičkim potezima, tako nisu ni političari u EU. Ni oni, ni Amerikanci nisu imali viziju šta hoće na Balkanu. To ih je skupo koštalo, nigde nisu potrošili više novca po stanovniku nego na Kosovu i u Bosni. Strateški su možda nešto dobili, ali su ekonomski na gubitku.

To znači da u vodu padaju teorije zavere, koje govore da je raspad bivše Jugoslavije dugo planiran?

- Sigurno da nisu ništa planirali. Najbolji primer je da niko nije planirao ni pad Berlinskog zida. Tog dana, 9. novembra 1989, zvali su predstavnika CIA u Berlinu da ga pitaju šta se dešava, a on uopšte nije bio obavešten. To je dokaz da su najveće stvari najčešće neplanirane. Ni Milošević nije imao nikakav plan, a niko tako dušmanski nije izdao deo svog naroda kao što je on izdao Srbe iz Hrvatske. Najstrašnije je što je on bio čovek bez vizije, a sa najtežim spoljnopolitičkim problemima sa kojima smo se ikada susreli.

Kako gledate na rasprave oko toga da li treba pristupiti NATO-u?

- To je ona priča o "četiri stuba". Ako se već oslanjamo na njih, zašto bismo ulazili u organizaciju čiji je, izgleda, glavni interes da ratuje u Iraku i Avganistanu. Ako dva od četiri "stuba" naše spoljne politike, Rusija i Kina, vrlo nerado gledaju na NATO, onda nije pametno ulaziti u taj savez.

Nedavno je Vuk Drašković potrebu ulaska u NATO predstavio u jednoj rečenici: "Ako niste za stolom, onda ste na meniju".

- To je duhovito, ali je pitanje za kojim stolom se sedi. Mi nismo domaćin te gozbe, već smo, recimo, kelner. Za gozbom sede samo četiri gosta. Najgora je stvar da olako prodamo ono malo strateške pozicije koju imamo, a da kupac zna da je jedini.

Čuje se i da nije pametno ostati van NATO-a u trenutku kada se nalazimo okruženi zemljama koje su njegove članice.

- Rata neće biti. Za rat je potrebna velika ideološka priprema. U Bosni su stvari zabrinjavajuće i uvek postoji mogućnost da bosanska vlada pozove, na primer, hrvatsku u pomoć da reši "probleme sa ekstremistima". Ali, tu oni naši drugi "stubovi" mogu da odigraju veliku ulogu.

Da li bi naše nastojanje da sačuvamo Kosovo bio veliki motiv da uđemo u NATO?

- Ne, Bosna je u bezbednosnom smislu opasnija od Kosova. Ono je protektorat. Pitanje je zašto bi NATO nas podržao u nekom eventualnom sukobu, kada su im Albanci bolji saveznici.

- Ne, nego mi imamo megalomanski osećaj svoje uloge i nismo dovoljno disciplinovani kao saveznici. Isuviše često, još od Prvog srpskog ustanka, imamo veće ambicije nego što bi naši veliki zastupnici voleli. U političkom smislu, mi smo preambiciozan narod.

Rekli ste jednom da imamo "mazohističku ljubav prema Zapadu"?

- To je malo preterano, ali sigurno je da deo naše elite ima strategiju vernog kučeta: "Iako si nas tukao, jednog dana ćeš shvatiti da te volimo". Deo elite misli da će kao zlostavljana žena svojom dobrotom umilostiviti muža. U pregovorima ne treba računati na dobrotu i plemenitost partnera, to je trgovina. Četiri stuba su dobra taktika, jer moramo makar da blefiramo da imamo i drugog kupca.

Mogu li političke elite da se slože oko dva cilja koji se najčešće pominju - EU i Kosovo?

- Oko Kosova ima dosta licemerja. Tokom dugih decenija naša pozicija može da se popravi tako što Srbija može Kosovo da povrati privredno. Biće veoma važno ko ulaže u Kosovo, jer je veliki problem gde će da rade ti Albanci? Oni planiraju da probiju tunele kroz Prokletije i povežu se sa Albanijom, ali to nije prirodna veza. Malo je verovatno da će ono moći da se izoluje od Srbije.

Ko je, po vašem mišljenju, izgubio Kosovo?

- Ono se gubi već 300 godina. Od Velike seobe 1690. godine. Korak po korak. Teško je reći koji je korak bio najdramatičniji. Gravitacijski smo se pomerili ka severu. To je kao u boćanju, naša kugla se zarolala nekoliko stotina kilometara na sever. Svi zaboravljaju na rat sa Albancima, koji je trajao dve godine nakon Prvog svetskog rata, u kome smo pokušali da uzmemo severnu Albaniju. Naša vojska je pretrpela poraz i tu se videla snaga i želja Albanaca. Svi zaboravljaju da je Kosovo nama utešna nagrada, jer smo hteli deo Albanije do mora. Komunisti su imali neobičnu politiku da svakom malom narodu daju državu na uštrb većeg. To nije slučaj samo kod nas, bilo je tako i u SSSR-u, gde je svako pleme u stepi dobilo svoju republiku. Ali ni komunisti nisu svi isti. Dok su slovenački i hrvatski bili na prvom mestu patriote, pa tek onda komunisti, kod nas je bilo obrnuto.

Da li realan plan podele Kosova?

- Ono što ne razumem kod međunarodnih faktora je to što nam ne daju častan izlaz, već nam uzimaju Kosovo i još hoće da nas pljunu. Američka politika se svodi na ispunjavanje svih albanskih interesa, što se u teoriji igara zove "igra nulte sume", kada pobednik nosi sve. A poznato je da su najbolje taktike da svako dobije pomalo. Podela Kosova bila bi za početak znak dobre volje prema srpskom narodu.

Koliko su tačne teze da naše političke partije više nemaju nikakvu ideologiju i da se sve svodi na marketing i ogoljene interese?

- Ako gledate programe stranaka, oni su isti od 1990. Neki teoretičari bi kazali da živimo u postideološkom društvu. Kakva je ideologija Angele Merkel ili Gordona Brauna? U tom smislu delimo taj svetski trend. Nema ideologije ni kod jedne stranke u svetu, sem kod nekih ekstremista.

Koliko ste zadovoljni postojećim udžbenicima istorije?

- Preveliku pažnju posvećujemo Drugom svetskom ratu, a valjda imamo i druge tačke koje treba predstaviti. Kulturu, umetnost... Ipak, najveći problem sa našim udžbenicima je što postoji samo jedan, dok je u većini zemalja u upotrebi nekoliko njih, pa predavači sami izaberu koji će da koriste. Takođe, udžbenicima se pridaje preveliki značaj. Pa i ratnici iz devedesetih su učili iz politički najkorektnijih udžbenika bratstva i jedinstva, a znamo šta se posle dogodilo.

Partizanski filmovi su zapravo zatrovali našu svest zato što je rat mnogo strašniji nego što je u njima izgledao. Ti filmovi su poetizovali rat. Mi toga nismo svesni. Svi mi koji smo rasli uz te filmove zamišljali smo da je rat nešto super i šmekerski. Onda su došle devedesete i mnogi su poželeli da budu kao ratnici iz filmova. U "Otpisanima" gledamo jednu sliku koja je neutemeljena u realnosti, jer izgleda da nijedan Nemac nije poginuo u Beogradu za vreme rata, a svi ilegalci su stradali! Ali, nije tačna ni priča da smo mi narod koji je Nemcima prijavio najviše svojih komšija. Naša kolaboracija sa neprijateljem manja je nego kod mnogih drugih naroda. Jedini koji nisu sarađivali sa okupatorom su Poljaci, koji bi, verovatno, takođe to činili, ali su Nemci hteli da ih istrebe.

(Razgovarali Siniša Dedeić i Veljko Lalić)