Za referendum o EU integracijama

(Politika)

Zbog svih ne samo štetnih već i pogubnih posledica evropskih integracija najvažnije pitanje za Srbiju jeste na koji način promeniti, to jest prekinuti dosadašnji odnos sa Evropskom unijom, koji se ostvaruje u okviru evropskih integracija i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kao krovnog integracionog sporazuma između Srbije i EU. Ako se stavlja prigovor da je Srbija suviše duboko ušla u integrativni proces sa EU da bi ga sada raskidala, treba navesti jednostavnu činjenicu da je Island bio pred samim ulaskom u Evropsku uniju kada je doneo odluku o prekidu priključenja. Ali je još važniji primer Britanije, koja najavljuje raspisivanje referenduma o izlasku iz EU. Da se još jedanput podsetimo da je britanski premijer Kameron najavio da će referendum biti održan 2017. godine ako konzervativci ostanu na vlasti.

Referendum je, nema sumnje, najlegitimnije sredstvo za donošenje tako krupne odluke o promeni državne politike koja je za učlanjenje Srbije u Evropsku uniju. S obzirom na to da je EU zloupotrebila poverenje Srbije i sada neposredno uslovljava dalje evropske integracije normalizacijom odnosa sa nelegalnom državom Kosovo, samo narod na referendumu može da se izjasni o ovim suštinski promenjenim okolnostima u odnosima Srbije i Evropske unije. Narod Srbije treba na referendumu da odluči da li je za napuštanje evropskih integracija ili pristaje da se nastavi dosadašnja politika evropskih integracija.

Zato smatram da bi bilo najbolje, da bi bilo neophodno organizovati slobodni referendum o napuštanju evropskih integracija najkasnije početkom 2015. godine. Period od godinu dana sasvim je dovoljan da se u Srbiji povede odgovorna rasprava između pristalica Evropske unije i pristalica političke neutralnosti. Posle ove javne rasprave, predstoji referendumska kampanja koja bi trebalo da omogući narodu da odvagne sve argumente „za” i „protiv” Evropske unije i da donese konačnu odluku o tome kojim putem treba Srbija da ide. To bi zapravo značilo utvrđivanje jednog redosleda poteza oko kojeg bi se dogovorile sve stranke u Skupštini Srbije. Evo kako bi taj redosled mogao da izgleda: Skupština Srbije donosi odluku o raspisivanju referenduma početkom 2015. godine. Ako narod na referendumu odbaci pristupanje Evropskoj uniji, Skupština Srbije prekida evropske integracije i proglašava političku neutralnost. Određuje se nova politika Srbije prema EU i državama članicama, a to je politika direktne saradnje sa evropskim državama pojedinačno. Evropskoj uniji se nudi redefinisanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ako Evropska unija ne pristaje na redefinisanje, ukida se SSP i prave se novi sporazumi koji uređuju odnose Srbije i Evropske unije.

S druge strane, ako se na referendumu potvrdi sadašnje opredeljenje vlasti da vodi Srbiju u Evropsku uniju, dobija se puni legitimitet za nastavak evropskih integracija, koji više ne može da se dovodi u pitanje. U svakom slučaju to bi značilo kraj dosadašnje zakulisne politike Evropske unije prema Srbiji i iznošenje na svetlo dana pitanja šta EU želi od Srbije i koji je odgovor Srbije na takvu politiku Evropske unije. Tako bi se, konačno, uspostavili čisti računi između Srbije i Evropske unije, bilo na osnovu nove politike neutralnosti bilo na osnovu stare politike evropskih integracija. Sve je bolje od sadašnje neiskrenosti i skrivanja pravih namera Evropske unije prema Srbiji. I najveći evrofanatici dobili bi mnogo ovim referendumom jer bi se potpuno raščistio odnos između Srbije i EU. Brisel sada prema Srbiji primenjuje „politiku nade“, koristeći se lažnim optimizmom za surovu manipulaciju emocijama naroda. Interes Srbije je da konačno stavi tačku na lažnu „politiku nade“ Evropske unije i da saopšti svoj odgovor na pitanje kakve treba da budu njena budućnost i njena sudbina.

Saglasno briselskoj proceduri, po kojoj je potrebno najmanje godinu i po dana za pregled stanja, i najmanje šest godina za pregovore, kao i najmanje dve godine za ratifikaciju Ugovora o pristupanju, proizlazi da Srbija ni teorijski za deset godina ne može da pristupi Evropskoj uniji. Dakle, ako znamo da u narednih deset godina Srbija ne može da pristupi Evropskoj uniji, a EU je Kosovo, to jest rasparčavanje Srbije, postavila kao glavni uslov za nastavak evropskih integracija, onda je potpuno razumljivo, opravdano i neophodno da Srbija treba sada da raspiše referendum o tome da li prekinuti ili nastaviti evropske integracije. U protivnom nam se može desiti da Srbija narednih godina nastavi da rasprodaje svoje državne, nacionalne i ekonomske interese zarad učlanjenja u Evropsku uniju, a da se u međuvremenu EU raspadne ili reformiše na način koji isključuje njeno proširenje.

EU bi mogla da pristane na političku neutralnost Srbije

Za Srbiju ne postoji opravdaniji trenutak da se raspiše referendum o Evropskoj uniji od današnjeg. Briselski sporazum potpisan je 19. aprila 2013., a njime je suštinski izmenjen položaj Kosova u odnosu na Srbiju. Briselski sporazum priznaje kosovske zakone, kosovsku vladu, kosovske sudove, kosovski pravni poredak i raspisivanje izbora po kosovskim zakonima. Istovremeno je EU zvanično utvrdila da je ključni uslov za nastavak evropskih integracija Srbije uspostavljanje pune normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Za raspisivanje referenduma ne mogu postojati krupniji i važniji razlozi od ovih.

Ali, pre toga u otvorenoj javnoj debati treba pokazati da je dosadašnji način odnosa Srbije i EU moguće promeniti boljim, a to znači onim načinom po kojem će od novouspostavljenih odnosa obe strane imati koristi, a ne samo jedna kao do sada.

Iz tog razloga neophodno je pronaći one tačke saradnje i obostrano korisnih podsticaja oko kojih bi se razvili budući odnosi Srbije i EU. U tom smislu, oni bi morali biti diferencirani u odnosu na diferenciranu prirodu interesa jedne i druge strane, ali imajući u vidu i odsustvo onog maglovitog cilja koji je dobar deo srpske političke klase i kulturne elite držao materijalno i ideološki prikovanim za EU, a to je punopravno članstvo.

Kompleks novog partnerstva Srbije i EU bio bi upotpunjen tek uključenjem čitavog niza saradničkih ugovornih odnosa u pitanjima od obostrane koristi. Tu bi spadali sporazumi u oblasti saobraćaja, slobode kretanja i davanja usluga, ulaganja kapitala i poslovnog nastanjivanja, naučnog i tehnološkog razvoja, infrastrukture, bezbednosti i borbe protiv organizovanog kriminala, obrazovanja, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i mnogih drugih oblasti u kojima bi pre svega Srbija imala koristi u pravcu podizanja raznih vrsta standardizacija po ugledu na EU.

Dobar primer za uspostavljanje saradnje sa Evropskom unijom predstavlja Švajcarska, koja je neutralna država. Naime, Švajcarska je od 1972. godine do sada potpisala 120 bilateralnih ugovora sa EU.

Izlazak Srbije iz evropskih integracija u osnovi znači uspostavljanje nove politike međudržavne saradnje. To će reći da bi sledeći korak u novoj politici Srbije bio uspostavljanje jake bilateralne politike umesto dosadašnje politike evropskih integracija. Ključna reč nove politike Srbije jeste „država“, a ne Evropska unija. Insistirajući na državi Srbiji, mi istovremeno insistiramo i na saradnji sa drugim državama.

I konačno, završni korak u ovom po Srbiju dobrom scenariju odnosi se na proglašenje političke neutralnosti. Srbija oslobođena evropskih integracija i tutorstva EU, sa redefinisanim SSP-om ili novim trgovinskim i drugim ugovorima sa Evropskom unijom, s novom politikom međudržavne saradnje, izlazi na međunarodnu scenu kao slobodna država koja samostalno odlučuje o svojim interesima. Politička neutralnost omogućava Srbiji da ima i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom i trgovinski sporazum sa Evropskom unijom. Omogućava joj i slobodu da, saglasno svojim interesima, razvija međudržavnu saradnju sa svakom zemljom sa kojom za to postoji međusoban interes. Politička neutralnost ničim ne sputava Srbiju, nego joj, naprotiv, pruža najbolje šanse da se razvija kao slobodna država koja samostalno odlučuje.

Jasno je da je za Evropsku uniju najbolje da zadrži sadašnji podređeni položaj Srbije. Ali proverena pragmatičnost Evropske unije svedoči i da bi ona mogla da pristane na političku neutralnost Srbije ako bismo mi kao zemlja odlučno nastupili. Dakle, ipak je sve u našim rukama, pod pretpostavkom da znamo šta hoćemo i kako to da uradimo. Razumnom politikom možemo da se postavimo između Zapada i Istoka kao politički neutralna država, koja želi da sarađuje i sa jednima i drugima čuvajući svoje nacionalne i ekonomske interese.

Posebnu pažnju Srbije moraju da privuku i procesi u Evropskoj uniji. Potpuno je neizvesno kojim putem će se razvijati stvari u Evropi i širom sveta. Gotovo svakoga dana iskrsavaju problemi koji upozoravaju koliko je krhka stabilnost međunarodnog poretka i koliko je neizvesna ekonomska perspektiva, posebno razvijenog i vodećeg dela čovečanstva. Ta neizvesnost nalaže Srbiji da na vreme pronađe pravi odgovor kako da na najbolji način zaštiti svoje državne, nacionalne i ekonomske interese. Objektivno pitanje opstanka Evropske unije nije briga i odgovornost Srbije. To prevazilazi naše snage i nije pitanje naše odgovornosti. Ali o sudbini i budućnosti Srbije nema ko da brine osim nas samih.

(Odlomak iz knjige: „Politička neutralnost ili Evropska unija“)