Početna strana > Prenosimo > Zašto je Koštunica i danas simbol narodnog otpora?
Prenosimo

Zašto je Koštunica i danas simbol narodnog otpora?

PDF Štampa El. pošta
Milan Damjanac   
sreda, 07. septembar 2011.

(Fond Slobodan Jovanović, 1. 9. 2011)

Čitajući skorašnje izjave Vojislava Koštunice, posebno njegov intervju u „Večernjim novostima“ zapazio sam zanimljivu rečenicu. Naime, na pitanje novinara „da li misli da se može vratiti na vlast“, Koštunica odgovara da su „izbori koji slede… važni za budućnost Srbije. Na njima će narod da izabere politiku i put za koji smatra da je najbolji za državu.(…) Videćemo šta će narod reći na izborima i kakav će biti njegov sud. Poštovaćemo svaku odluku naroda na izborima.“ [1] Ova završna konstatacija je nešto što se ne sreće često u Srbiji. I ta konstatacija govori mnogo o Koštunici, a iznenađenje zbog činjenice da je neko u stanju da nešto slično kaže govori mnogo o trenutnoj društvenoj atmosferi u kojoj živimo.

Zaista, zašto je Vojislav Koštunica i danas simbol narodnog otpora? Zato što je Vojislav Koštunica sećanje na jednu izneverenu revoluciju. On je taj kojem je narod dao poverenje, on je jedini koji je bio u stanju da sruši Slobodana Miloševića sa vlasti. On je taj u koga je narod položio svoje poverenje i nadu u bolje sutra. Međutim, oni koji su bili oko njega, lideri stranaka DOS-a imali su drugačije ideje. Nisu bili preterano zainteresovani da narodu daruju ono što su mu obećali. Nisu ispunili obećanja da će stvoriti ozbiljnu nacionalnu državu sa nezavisnim institucijama i demokratskim sistemom vrednosti; nisu ispunili obećanje da će, konačno, stvoriti održiv sistem – sistem koji bi omogućio Srbima da žive u ozbiljnoj državi u kojoj svako zna koje su mu obaveze i koji je u stanju da preuzme odgovornost. Sistem u kojem bi se vrednovao rad i služba narodu, sistem u kojem bismo mogli da slobodno razvijamo svoju državu. Sistem u kojem bi se poštovali zakoni, u kojem bi mediji bili nezavisni, u kojem ne bi bilo mešanja izvršne vlasti u sve pore našeg društva; sistem u kojem su stranke u službi naroda, a ne otuđene od naroda; sistem u kojem stranke ne pokušavaju da „civilizuju“ narod, već se trude da uče i da razumeju narodne muke i vekovne težnje. Koštunica je bio izraz nade i očaja. On nije želeo vlast radi vlasti. On je sve vreme bio u dogovoru sa narodom. I onda kada je smatrao da više ne ide i da ne može da ispuni obećanje dato narodu, vratio je mandat. Podneo je ostavku, i ostavio narodu da odluči kako dalje. On je zaista slika jedne revolucije, metafora jednog nadanja čitave generacije, a i danas on je to isto. Stvar je vrlo prosta. Nije pitanje u tome da li je bio bolji i uspešniji Boris Tadić ili Slobodan Milošević.

Suština je u tome da su i jedan i drugi verovali u isti sistem vladavine, sistem u kojem je jedan deo naroda i njihovih predstavnika sistematski isključen iz javnog života. Radi se o vladavini „meke“ sile, društvenoj atmosferi u kojoj nije dozvoljeno preispitivanje osnovnih postulata kojih se vlasti drže. Ti se postulati u našem slučaju brzo izrode u dogme u koje se mora bespogovorno verovati. Onima koji danas vladaju Srbijom smetao je takav način odnošenja u vreme kada su oni bili opozicionari, ali im ne smeta danas kada su u poziciji moći. To samo pokazuje da nikada nisu zaista verovali u vrednosti koje su javno zastupali. Nekada su navijači podržavali opoziciju, a danas bivši opozicionari navijače koji ih više ne podržavaju nazivaju „huliganima“. Upravo je tu tačka razdora, veliki zid koji razdvaja današnje vlastodršce od Vojislava Koštunice.

Mogao je i on, kao i ostatak DOS-a, da danas uživa sve blagodeti vlasti i raznih drugih povlastica. Mogao je da bude rado viđen gost u ambasadama Zapadnih zemalja, da bude redovan i omiljen na svim prijemima, da podržava puzajuće priznanje nezavisnosti Kosmeta, ulazak u EU i NATO pakt i Statut Vojvodine. Sve je to mogao. Da je to činio, danas bi bio ne samo u vlasti, već verovatno vodeća politička figura u Srbiji. Imao bi svu moć, živeo bi ugodno i pravdao bi svoje poteze, kao i Tadić, „budućnošću“, „realnošću“, “Evropskom unijom“, „miroljubivom politikom“ i čime sve ne. Ali nije. On to nije učinio. Odlučio se za teži put. Odlučio se za istrajnost prema sebi, za poštovanje svojih principa i ispunjenje vrednosnih ciljeva i obećanja koje je dao. Želeo je da ostane dosledan sebi, želeo je da sprovodi politiku za koju je dobio mandat od naroda. Nije postao tuđi premijer, nije postao „prosrpski“ vođa. Ostao je srpski vođa, sa svim dobrim i lošim stranama. Bio je na vlasti, i za vreme kada je on bio premijer Srbije živeli smo u stabilnijoj i bogatijoj Srbiji.

Naravno, podeljena su mišljenja oko učinaka njegove vladavine. Oko grešaka koje su načinjene. Međutim, ovo nije priča niti o greškama koje je činio dok je bio na vlasti, niti o pozitivnim stvarima koje je učinio. Ovo je priča o čoveku koji je izabrao da ne izda “Peti oktobar”, da ne izneveri narodno poverenje. Ovo je priča o čoveku koji će možda biti ponovo na vlasti, a možda i neće, možda nikada neće, ali će zauvek ostati upamćen. U pitanju je čovek koji oseća odgovornost prema sopstvenom narodu, i siguran sam da je to jedino što ga još uvek drži u politici. Od kada nije na vlasti postao je državni neprijatelj broj 1, prete mu hapšenjem, ismevaju njegovu politiku, etiketiraju ga i medijski satanizuju. A opet, čini se da je Koštunica neuništiv. Koliko ga god jako udarili on se i dalje drži i opstaje. On je zaista simbol. On je simbol one vere u bolje sutra kakvu smo imali 2000-te. On je simbol vere u pravednije drušvo i bolju Srbiju; nadasve, on je simbol poštenja i poštovanja demokratskih vrednosti. Da je ikada proneverio jedan jedini dinar od Srbije, budite sigurni da biste do sada to milion puta čuli. Da je ikada prekršio ijedno demokratsko pravo dok je vladao Srbijom, budite sigurni da biste i to čuli. Istina je da je Vojislav Koštunica, čak i sada, u opoziciji, opasan po vlast. Zašto?

Zato što je opasan po sistem u kojem živimo. On je loš primer. On je nečista savest vladajuće koalicije, on je pokazatelj da se sistem nije promenio nakon “Petog oktobra”. On je pokazatelj da je sistem i gori, i da su se samo promenili moćnici na vlasti. Korupcija je dostigla neslućene razmere, državna uprava je sve veća, država sve manja, a vladajuće stranke vladavinu doživljavaju kao pljačkaški pohod. Pošto mu se ne može ništa zameriti u suštinskom, vrednosnom smislu, pristupilo se ismevanju i kaljanju ugleda. Pristupilo se čak i pokušajima da se i on i ceo DSS prikažu kao zločinačko udruženje. Ni to nije uspelo. Previše je to ozbiljan političar da bi se upecao u takvu mrežu. Na te medijske napade nikada nije vulgarno odgovorio, niti se spuštao na nivo pojedinih „kritičara“. On nije populista. Nećete ga videti u parku ili na trgu kako govori okupljenim građanima obećavajući im “med i mleko”. Ne. Njegova je politika komplikovana, ali joj je srž prosta. Nema laži i prevare. Situacija je takva kakva je, nije lako, ali možemo napred, demokratski i nacionalno. Zato je on smetnja – on je prikaz onoga što je politička elita koja je dobila vlast “Petog oktobra” trebala da bude. Zato je on simbol – prikaz je izneverenog naroda. Danas se nalazi u sličnoj poziciji u kojoj se nalazio devedesetih. Ponovo je na margini, i ponovo zastupa politiku koja nije vladajuća.

Međutim, šta god mislili o Vojislavu Koštunici, postoje neke teze oko kojih se moramo složiti. Neki od vas sigurno misle da on nema snage da sprovede promene, drugi misle da se te promene i ne trebaju sprovesti, treći da je već imao svoju priliku. Suština je da će mu mnogi prigovoriti da nije bio dovoljno nemilosrdan za vreme svoje vladavine ili da je bio nedovoljno nepošten. Neki od vas će mu zameriti što nije stavio medije pod svoju kontrolu, što nije činio sve da Tadić nikad ne dođe na vlast. Zamerićete mu što nije stavio sudstvo pod svoju kontrolu i sproveo „meku“ okupaciju. Zamerićete mu što je učestvovao u “Petom oktobru” i dovođenju današnje političke elite na vlast. Odgovor je prost, možete mu i dalje zamerati sve te stvari, možete reći svašta za njega i njegovu vladavinu, ali jedno ne možete: ne možete reći da zaista nije verovao i sanjao san koji su sanjali milioni Srba 2000-te godine. San o zaista demokratskoj nacionalnoj Srbiji sa zaista nezavisnim institucijama, san o jakoj, jedinstvenoj i stabilnoj Srbiji, oslobođenoj korupcije. San o Srbiji u kojoj će mediji biti nezavisni, u kojoj će narod biti izmiren međusobno, koju interesuje kompromis i razumevanje.

Možda je sve to bio samo san. Možda je to bio samo san par miliona zanesenih ljudi, naivnih i nespremnih da se suoče sa realnošću, ali…ljudi, mi smo taj san svi zajedno sanjali. Mnogi ga i dalje sanjaju. On ga sanja. Sanja ga zato što ne vidi drugi izlaz za Srbiju. U celoj srpskoj istoriji punoj stradanja i suza, konstanta su nacionalne deobe i mržnja Srba prema Srbima. Postoji taj vanvremenski osećaj, ta vera, ta izvesnost da će doći dan kada se moramo svi pogledati u oči i priznati sebi šta vekovima unazad radimo jedni drugima. Prošlost možete zakopati, ali nikada dovoljno duboko, i istina pre ili kasnije ispliva na površinu. Ukoliko želimo da preživimo kao narod koji deli neke vrednosti, potreban nam je san. Ukoliko ne budemo sanjali, odustaćemo od dela sebe, do naših duša, od sutrašnjice. Uostalom, lepše je sanjati takav san, lepše je boriti se za takav san nego prihvatiti sumornu realnost za jedinu izvesnost. Koštunica je tamo gde je i narod bio 2000-te. Njegova politika i njegov san o drugačijoj Srbiji su tamo gde i narodni san o istoj. Ukoliko se narod odrekne tog sna, odreći će se i Koštunice, jer Koštunica nikada neće priznati da smo uzalud sanjali. Neće prestati da veruje. Biće dosledan svojoj politici, vrednostima i principima koje zastupa. Možete reći da ništa od toga nema smisla, možete reći da se to nikada neće ostvariti, možete reći da on nikada neće taj san ostvariti. Imate izbor i pravo na to. Ima ga i on.

On je svoj izbor napravio.

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:343483-Kostunica-Jedinstvo-ili-pad

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner